Biti lezbijka u Srbiji

Prošle nedelje u “Kuriru” objavljeno je otvoreno pismo jedne Beograđanke čija je ćerka od šesnaest godina, zbog doživljenog seksualnog nasilja, odlazila na psihološke tretmane u Incest trauma centar. U tom pismu je majka devojčice optužila ženskog psihologa da je njenu ćerku navodila na ideju da treba “voleti samo žene, jer su muškarci nasilni”. Takođe je navela i podatak da je dotični psiholog trauma centra aktivistkinja “Labrisa” i da tu vodi psihološko savetovalište za devojke. U organizaciji “Labris” nisu želeli da komentarišu taj slučaj u dnevnoj štampi, ali su čitaocima NIN-a hteli da predstave kako izgleda život lezbijki u Srbiji, odnosno homoseksualaca uopšte. “Labris” je organizacija za lezbijska ljudska prava koja je osnovana 1995. godine. Dragana Vučković, koordinatorka projekta Edukacija i lobiranje u “Labrisu”, reći će za NIN da je pravo na različito seksualno opredeljenje jedno od osnovnih ljudskih prava. “Naš osnovni cilj je da osnažimo lezbijke da prihvate svoj identitet, i da im pružimo podršku za život sa tim identitetom u današnjem društvu. Lobiramo nevladine organizacije i institucije da prihvate lezbijska prava i nastojimo da utičemo na promene u zakonodavstvu koje se tiču uključivanja prava ljudi sa homoseksualnom orijentacijom”, objašnjava Dragana Vučković. Zbog toga “Labris” već više od dve godine učestvuje u radu Koalicije protiv diskriminacije, čiji je osnovni cilj zalaganje za usvajanje Antidiskriminacionog zakona koji predviđa zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Milan Simić, rukovodilac projekta za izradu zakona o zabrani diskriminacije, za NIN kaže da je model antidiskriminacionog zakona urađen u saradnji Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije i Ujedinjenih nacija – programa za razvoj, a uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju. “Taj model zakona prošao je širu javnu raspravu koja je završena u decembru 2006. godine. Posle toga je koncipiran finalni model zakona koji je uvažio sve primedbe i potrebe, kako samih ranjivih grupa na koje se zakon odnosi, tako i stručne javnosti i nadležnih državnih organa. U međuvremenu, po formiranju nove Vlade Srbije, ovaj model zakona je prešao u nadležnost Ministarstva za rad i socijalnu politiku, jer je sadašnji ministar za rad i socijalnu politiku bio inicijator izrade ovog modela zakona dok je bio ministar za ljudska i manjinska prava. Očekujem da će gospodin Rasim Qajić ovaj model zakona predložiti vladi u najskorijem mogućem roku. Nakon usvajanja u vladi, taj zakon će ući u skupštinsku proceduru kao predlog. Očekujem da će se po usvajanju prioritetnih zakona koji su trenutno na dnevnom redu u Skupštini, ovaj zakon naći do kraja godine na dnevnom redu parlamenta”, navodi Simić. On naglašava da je ovaj model zakona u prethodnoj diskusiji dobio pozitivne ocene međunarodne stručne javnosti. “Usvajanje antidiskriminacionog zakona je srednjoročni cilj i prioritet za približavanje Srbije Evropskoj uniji, odnosno naša obaveza da bismo ispunili standarde potrebne za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU”, kaže Milan Simić. Potreba za ovim zakonom je velika, ako se uzme u obzir istraživanje o diskriminaciji koje je 2005. sprovelo nekoliko gej organizacija: “Labris”, Centar za promociju i unapređenje LGBTIQ ljudskih prava “Lambda”, Novosadska lezbijska organizacija, Gayten i Queeria. Dve trećine ispitanika i ispitanica doživelo je nasilje zbog svoje drugačije seksualne orijentacije. Veliki broj ispitanika, 24 odsto, doživeo je i fizičko nasilje i egzistencijalnu ugroženost. Ostali su bez podrške porodice koja ih je odbacila i uskratila im materijalna sredstva. Neki od ispitanika su izbačeni iz kuće. Minja Erić, psihoanalitički terapeut, reći će za NIN da nema pravila kada je reč o stavu porodice u ovakvim slučajevima. “Neki roditelji prihvataju svoje dete smatrajući da je njihova roditeljska dužnost da se brinu o svojoj deci ma kakva ona bila. Drugi su veoma neodlučni u tome šta da rade, pa i njima često treba psihološka pomoć. Najčešće očevi nisu u stanju da prihvate homoseksualnost svog deteta: nisu retke izjave tokom psihoterapijskih seansi da će pre ubiti sebe i dete nego da to prihvate”, kaže Minja Erić. No, nije samo roditeljima teško da prihvate drugačiju seksualnu orijentaciju svoje dece; postoje gej osobe koje se neprestano bore sa svojom seksualnom orijentacijom, pokušavajući da je odbace. Prema rečima Minje Erić, takvi ljudi “nastoje da se izleče” i često dolaze kod psihoterapeuta i traže da im se daju hormoni i odgovarajući lekovi da bi postali “ispravni”. “Nažalost, psihoterapijske intervencije idu u sasvim suprotnom smeru. Naime, psihoterapeuti nastoje da pacijenti sa takvim problemom shvate svoju situaciju i prihvate svoj prirodni identitet koji kod njih postoji otkako su osvestili svoju seksualnu orijentaciju”, navodi Erićeva. Boban Stojanović je aktivista “Kvirije”, organizacije koja se “bavi pitanjima i afirmacijom prava i kulture LGBTIQ osoba”. On za NIN navodi da postoji mnogo faktora koji mogu da utiču na to kako će izgledati život jedne osobe nakon što okolini saopšti da je gej ili lezbijka. “Sve je povezano: ekonomska situacija u kojoj se nalazi porodica, kulturna i politička klima.” On kaže da mnogo toga zavisi od hrabrosti osobe koja ne želi da krije da je gej, kako će je okolina zbog toga doživeti, i koliko ta osoba sama može sa tom okolinom da se nosi. “Ja više od dve godine živim sa svojim partnerom i okolini je očigledno da smo nas dvojica zajedno – par. Primećujemo da ceo komšiluk to zna. Nismo imali negativnih iskustava, sem sitnih upadica prodavačica, ponekog došaptavanja... Na porodična okupljanja, kao i kod prijatelja, odlazimo zajedno, i često je simpatično kada se na nekoj zabavi nađu isključivo parovi – muževi i žene – i nas dvojica.” Saša Gajin je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, koji radi i u Centru za unapređivanje pravnih studija. “Kod nas nema efikasnih zakonskih mehanizama za sprečavanje diskriminacije. Sličan tome je položaj žena, žrtava nasilja u porodici, ili, recimo, osoba sa invaliditetom. Često i sama pretnja tužbom, protiv onih koji vrše diskriminaciju, ima jak efekat i natera ih da promene ponašanje,” kaže Gajin. Da je promena u odnosu institucija i zakona prema gej osobama potrebna našem društvu, vidi se u podatku “Labrisa” i “Kvirije” o ukupnom broju gej ljudi kod nas. U “Labrisu” kažu da su svetska istraživanja pokazala da ovih ljudi ima između pet i deset odsto ukupnog stanovništva. Boban Stojanović iz “Kvirije” navodi nešto veći procenat – od 10 do 12 odsto ukupne populacije: “Prema tome, u Srbiji ima oko 700.000 istopolno orijentisanih osoba. Nije to tako mali broj.” Zbog velikog broja gej ljudi, “Kvirija” svojim brojnim aktivnostima pokušava da senzibiliše širu javnost i smanji homofobiju. I Dragana Vučković kaže da se kroz mnoge delatnosti “Labrisa” formira svest ali i smanjuju predrasude na nivou zajednice. A kako zajednica reaguje na to? Minja Erić kaže da se društveni stavovi prema gej populaciji u patrijarhalnim sredinama kao što je naša veoma sporo i teško menjaju. “Moja psihoterapijska praksa je pokazala da je kod nas ipak napravljen korak napred u vezi s ovim. Pitanje je koliko naše društvo može da doprinese da taj korak napred preraste u proces stalnog napredovanja”, kaže Erićeva. Na to će Saša Gajin reći da je u nekim zemljama taj napredak došao dotle da su priznati i građanski brakovi gej ljudi. “Kod nas, nažalost, ne samo da nema tog napretka koji je vidljiv u svetu, nego su osnovna prava LGBTIQ populacije uskraćena. Oni ne mogu ni da prošetaju gradom držeći se za ruke, onemogućeno im je, dakle, i ono najbanalnije. Klimu animoziteta je teško izbrisati.” Minja Erić se slaže da “gej populacija mora da ima sva prava koja ima većina ljudi a da im se, nažalost, ta prava uskraćuju”. Ona smatra da baš zbog toga što društvo ne integriše ove osobe u svoj korpus, po njenom mišljenju, sasvim neopravdano, postoji stalni antagonizam pojedinih institucija države i gej udruženja. “To stvara napetost koja može, a često i prerasta, u političko pitanje o nedostatku demokratičnosti i o uskraćivanju ljudskih prava”, navodi Erićeva. Boban Stojanović će na to reći da gej ljudi ne traže nikakva specijalna prava: “Ja samo želim da posetim svog partnera u bolnici. Zakon kaže da to mogu da učine članovi najbliže porodice, bračni ili vanbračni partneri, ali, eto – ja ne bih mogao da odem. Ili, da moj partner i ja možemo da uzmemo kredit za stan i budemo tretirani kao porodica, ili da jedna lezbijka drugoj može da plati osiguranje. Takve stvari su nama nedostupne. Važno je i da imamo poverenje u institucije ili da mi policija ne kaže da sam ja provocirao ukoliko me pretuku na ulici. Međutim, promene nabolje moraju da dođu sa nekoliko strana. Društvo mora da pruži podršku svim ugroženim grupama, pa i gejevima i lezbijkama. Hijerarhija prava ne bi smela da postoji. Politička volja države je vrlo važna: ako država ne prepoznaje potrebu da mi imamo svoja prava i budemo zaštićeni zakonom od nasilja i diskriminacije, onda naše zalaganje još dugo neće imati smisla.” Saša Gajin kaže da je položaj gej ljudi u našem pravnom sistemu udaljen od tog načela jednakog tretmana – uprkos tome što je u novom Ustavu Srbije velika pažnja posvećena zaštiti ljudskih prava. “Na njih se diže i velika medijska galama, koja često poprima oblike govora mržnje, iako je to Zakonom o javnom informisanju eksplicitno zabranjeno jer govor mržnje je oblik diskriminacije.” Boban Stojanović smatra da je vreme da se LGBTIQ populacija “pokrene, zakuca na vrata institucija i konačno izađe u javnost”. Saša Gajin napominje da je Centar za unapređivanje pravnih studija još pre pet godina uradio opšti model zakona za borbu protiv diskriminacije. “Prvi model zakona je napravljen u okviru Instituta za uporedno pravo, i to na zahtev Saveznog ministarstva pravde, pa je kasnije dorađivan u okviru grupe NVO, odnosno Koalicije protiv diskriminacije. Više puta je preporučivan u Skupštini – i poslaničkim grupama, i nadležnim odborima, i ministarstvima... Pretpostavljam da će u nekom trenutku taj zakon ući u proceduru, samo je pitanje kada. Na naše insistiranje da zakon uđe u proceduru, suočeni smo sa nekom vrstom tihog bojkota nadležnih”, zaključuje Gajin. I on misli da je našoj zemlji “tako nešto neophodno za nastavak približavanja EU, bez obzira na to što ovo nije u vrhu prioriteta”. Do usvajanja ovog zakona valja podsetiti da je jedini pokušaj održavanja gej parade u Beogradu završen masovnim prebijanjem učesnika. Od tada, prebijanja, bar onih masovnih, nije bilo. Da li je to zato što smo kao društvo ipak napredovali, ili zbog činjenice da od tada niko nije ni pokušao da organizuje nešto slično.