Kozak, novi “naslednik”

Kasno uveče 24. septembra Putin je objavio strukturu nove ruske vlade. Tako je okončana gotovo dvonedeljna neizvesnost koja je proizvela pravu lavinu medijskih spekulacija ne samo o sastavu novog ministarskog kabineta, nego i o budućem predsedniku i o budućnosti Rusije. Dosledan sebi, Vladimir Putin ni u ovom slučaju nije dozvolio da nijedna informacija procuri u javnost, pa sve do poslednjeg trenutka, koji je u više navrata odlagan, ni sami ministri nisu znali da li će produžiti svoj mandat ili će ga okončati pre vremena. U vladi su se pojavile dve žene-ministri. Na mesto Zurabova, ministra za zdravlje i socijalnu politiku, došla je Tatjana Golikova, bivša zamenica ministra finansija, na Grefovo – Elvira Nabiulina. Ministar za regionalni razvoj postao je Dmitrij Kozak. Novi sastav vlade je takav da je prilično logično pitanje novinara “Komersanta” “čemu sve to” – zar je bilo potrebno smeniti premijera da bi otišla tri ministra od kojih je jedan (German Gref) već više puta sam tražio da bude oslobođen dužnosti? Premijer Fratkov je bio prilično bleda ličnost čiju su ostavku mediji u više navrata najavljivali. Kao takav on nije bio nikakav autoritet za ministre, pa se dogodilo ono što se obično događa pred izbore – državni činovnici pokušavaju da predvide ko će biti na vlasti i prema tome podešavaju svoje ponašanje. U ovom slučaju su više vodili računa o tome šta od njih traže Dmitrij Medvedev i Sergej Ivanov, koje su mediji proglasili za Putinove potencijalne naslednike, nego o zahtevima premijera. Takvo stanje je za Putina bilo prosto neodrživo. Možda je zato bila izgovorena i pomalo čudna rečenica novog premijera da će se, možda, kandidovati za predsednika. To nikad nisu izgovorili ni Ivanov ni Medvedev, niti bi iko izgovorio bez Putinovog blagoslova. Očigledno je da je bilo potrebno dati signal da ništa još nije gotovo i da prave odluke tek slede. Osim premijera Fratkova, u Belom domu više neće sedeti ministri za zdravlje i socijalni razvoj Mihail Zurabov, za regionalni razvoj Dmi-trij Jakovljev i German Gref, ministar za ekonomski razvoj. Vladu su napustili samo oni ministri koji su izazivali najviše nezadovoljstva u javnosti. Najprirodniji je bio odlazak Zurabova, ministra za zdravlje i socijalnu politiku, koji je započeo niz reformi od kojih neke umalo nisu dovele do prave revolucije. Nijedna nije sprovedena do kraja, a sve su praćene protestima, skandalima, pa opet novim protestima i novim skandalima. U tom smislu najindikativnija je reforma u kojoj su ukidane beneficije penzionerima i zbog koje su danima po najvećoj zimi protestovale hiljade ljudi u celoj zemlji. Vladimir Jakovljev se nije proslavio kao ministar za regionalni razvoj, pa je njegov odlazak prilično logičan, a najzanimljiviji je slučaj Germana Grefa, starog Putinovog saradnika, koji se najverovatnije po svojoj želji nije našao u novoj vladi. Poznato je da je on u više navrata tražio da bude oslobođen dužnosti, ali mu ostavka nije bila prihvaćena. On je jedan od retkih Putinovih saradnika koji je imao hrabrosti da neke predsednikove planove proglasi nerealnim i da mu to ne bude zamereno. Na njegovo mesto postavljena je Elvira Nabiulina, koja je tokom poslednjih godina promenila nekoliko dužnosti u državnom aparatu. “Zanat” je izučila kao njegov zamenik, potom je došla na čelo Centra za strateška istraživanja, da bi 2005. postala rukovodilac ekspertskog saveta organizacionog komiteta za pripremu i obezbeđenje predsedavanja Rusije u G-8. Weno imenovanje za ministra za ekonomski razvoj garancija je da će se kurs koji je Gref sprovodio nastaviti, a on će karijeru nastaviti u biznisu. Ipak, ne može se reći da su promene samo kozmetičke – trojica ministara zajedno sa premijerom vodila su ključna ministarstva u Rusiji. Wihove odluke ticale su se lično i direktno svih građana Rusije pa su vrlo često izazivale komentare, a delovanje najomraženijeg člana, Fratkovljevog ministra Zurabova, izazivalo je prave bure. Zato je njihov odlazak bio samo pitanje dana. Iznenađenje predstavlja činjenica da su neki ostali. Tu se pre svega misli na ministra za kulturu Aleksandra Sokolova, sasvim bledu ličnost, koja je od samog početka svog mandata lišena mogućnosti da donosi važne odluke. Sporno je bilo i mesto ministra vojnog Anatolija Serdjukova, zeta novog premijera, koji je pre samo nekoliko dana podneo ostavku da se Zupkov ne bi mogao optužiti za nepotizam. Putin ne samo da tu ostavku nije prihvatio, nego je čak među nove ministre, u sektor za socijalni razvoj, postavio i Tatjanu Golikovu, suprugu Viktora Hristenka, ministra za energetiku, što je nekim analitičarima dalo povoda da novu vladu nazovu “porodičnom”. Iako su imena novih ministara do poslednjeg trenutka bila tajna, ona ne remete dosadašnji Putinov stil upravljanja. Reč je o proverenim ljudima koji su nekad radili s Putinom i kojima on bez rezerve veruje. To se moglo i očekivati – u sledećih pola godine predstoje parlamentarni i predsednički izbori i to je najsigurniji način da se obezbedi nastavak dosadašnjeg kursa. Da bi se razumeli Putinovi motivi da pola godine pre isteka mandata smeni premijera i rekonstruiše vladu, treba se prisetiti da je Fratkov postao premijer pred izbore. Putin na taj način želi da, kako kaže, da signal građanima kakva će se politika voditi u predstojećem periodu, ali i da spreči “prazan hod”. Posle izbora vlada se automatski menja. Za formiranje nove potrebno je vreme, a “Rusija nema vremena da čeka”. Ali, situacija je danas u odnosu na 2004. godinu bitno drugačija – tada je bilo jasno da će na izborima pobediti Putin, a 2008. on se neće kandidovati, i novi predsednik, ma ko on bio, moći će da postavi svoju vladu. Zato sadašnja rekonstrukcija ministarskog kabineta, koji bi trebalo da nastavi rad i posle izbora, nosi još jednu poruku – da će i po odlasku sa vlasti Putin sačuvati svoj uticaj. To je, uostalom, i on sam nagovestio izjavivši da nema nameru da baci pod noge svoj osmogodišnji trud. Mesta za izmene ima i do njih će sasvim sigurno doći, ali kasnije, najverovatnije u dve etape, posle parlamentarnih (u decembru ove godine) i predsedničkih izbora (u martu sledeće). Analitičari tu postupnost tumače na različite načine – jedni svesnom odlukom da se ne uzdrma položaj vladajuće partije, drugi činjenicom da bi u slučaju pojavljivanja većeg broja novih ministara bilo potrebno mnogo vremena da vlada počne normalno da funkcioniše, pa Putin ne želi da u tako važnom trenutku za državu u njoj bude slaba i nefunkcionalna vlast. Ipak, do određenih važnih promena je već došlo – pojavila su se dva nova ministarstva – za omladinu i za ribu, i još jedan, peti zamenik premijera, dosadašnji ministar finansija Aleksej Kudrin. Wegov zadatak biće da obezbedi sprovođenje trogodišnjeg budžeta i spreči eventualne pokušaje njegovog prekrajanja. Taj političko-ekonomski projekat i prelazak na srednjoročno finansijsko-budžetsko planiranje veoma su važni za Putina. Oni predstavljaju signal investitorima i finansijskom tržištu da će biti očuvana makroekonomska stabilnost čak i u uslovima određene nestabilnosti i kolebanja svetskog tržišta. Reč je o tome da finansijska kriza sa Zapada može stići i u Rusiju, pa je neophodno da na čelu finansijskog sektora bude jak čovek koji će obezbediti striktno sprovođenje donetih odluka. U novoj vladi svoje položaje sačuvala su sva četvorica zamenika premijera, kojima se pridružio i peti – Kudrin. Novi ministarski kabinet je odmah proglašen liberalnijim i progresivnijim. Oslobodivši vladu balasta, a dovodeći u nju kao ministra za regionalni razvoj svog političkog predstavnika u Južnom federalnom okrugu Dimitrija Kozaka, Putin ju je učinio dinamičnijom, a analitičarima pružio još jedan povod za spekulacije – možda je upravo Kozak novi predsednik? Povratak u Moskvu čoveka koji se veoma efikasno i energično borio protiv terorizma na Kavkazu, u trenutku kada je situacija u Ingušetiji napeta i zahteva “čvrstu ruku”, znači da je Putin odlučio da posveti veću pažnju regionima, ali i da se u vladi pojavila ličnost čija politička težina nije ništa manja od one Medvedeva i Ivanova. Kozak je svoje zadatke na Kavkazu odlično obavio, sprečio je rat i za te zasluge mu sleduje nagrada. Wegovo ministarstvo postaće jedno od najvažnijih u vladi. Upravljaće investicionim fondom i federalnim programima i raspolagati budžetom od dva triliona rubalja. Ukazom predsednika RF ministarstvo kojim upravlja Kozak biće zaduženo za regionalne federalne programe kojih ima devet. Među njima je razvoj Dalekog istoka i Bajkala, juga Rusije koji je Kozak i ranije kontrolisao. On će upravljati i programima za razvoj Vladivostoka i Sočija, kao i reformama stambeno-komunalnog sistema. Ponudivši “još jednog naslednika”, Putin je sebi obezbedio da mirno radi do izbora. A da za pravu kandidaturu ima vremena i da pravog kandidata može da predloži kad poželi, govore i najnovija istraživanja javnog mnjenja. Na dan kada je Zupkov izabran za premijera, samo je tri odsto stanovništva verovalo da bi on eventualno mogao biti predsednik. Danas, posle samo dve nedelje, u to veruje već 30 odsto. Vladimir Veliki Putinova inspiracija je mnogo starija od hladnog rata. Seže do Katarine Velike Pošto je nedavno iznenada od Zapadne Evrope uzela deo Arktika, ruska vojska je najavila ambiciozne planove za uspostavljanje trajnog prisustva na Mediteranu, prvi put od kraja hladnog rata. Ruka vodilja ruskog preporoda nesumnjivo je enigmatični predsednik Vladimir Putin. Površno gledano, enigmatičan se čini kao prava reč. Putin nosi skupocena odela i obrušava se na domaću opoziciju. Na međunarodnim konferencijama toplo se osmehuje i kad guši pobune u Čečeniji. Šarmira predsednika Buša i opstruira američku politiku u Iraku i na Bliskom istoku. Uobičajeno je da se Putinova KGB-ovska prošlost uzima kao objašnjenje njegovih nepopularnih poteza, pa je to navelo spoljnopolitičke komentatore da otvore temu o fantomu obnove hladnog rata. Ali, ukoliko Zapad zaista hoće da se uhvati u koštac sa Putinom i vaskrslom ruskom državom, bilo bi dobro da ga posmatra kao nešto čiji se istorijski koreni protežu unazad do 18. veka, sve do Katarine Velike. I, zaista, verovatnije je da se Putin i njegovi, u nastojanju da Rusiju vrate na svetsku pozornicu kao veliku državu, ne ugledaju na Staljina i Hruščova nego na duhovne vođe kao što je Katarina Velika. Katarina je, slično Putinu, bila neobična pojava koja je kritičare i pristalice naizmenično očaravala i zbunjivala. Od početka je liberalni idol velikih evropskih filozofa prosvetiteljstva. Vodila je prepisku sa Volterom, inspirisala se Monteskjeom u upravljanju Rusijom dvadeset godina pre osnivača Amerike, objavljivala Helvecijusa, pretplatila se na Didroovu Enciklopediju kada je još bila zabranjena u Francuskoj. Među velike zasluge Katarine Velike, koja se dopisivala sa Tomasom DŽefersonom, spada i činjenica da je bila pokrovitelj američke nezavisnosti kao osnivač lige oružane neutralnosti kojom je diplomatski izolovala Britaniju tokom američke borbe za nezavisnost. Kralj DŽordž III, a ne hesijanci (nemački plaćenici u britanskoj vojsci – prim. prev.), prvi se obratio Katarini sa zahtevom da mu ustupi ratoborne kozake u borbi protiv DŽordža Vašingtona i beznačajnih kolonista, ali ga je ona odbila. Dakle, američko-ruske veze sežu daleko u prošlost. Ipak, Katarina je za nekoliko godina od simbola liberalne carice postala reakcionar. Iako je DŽon Adams smatrao da su Rusija i SAD prirodni saveznici, Katarina je odbila da se susretne sa Frensisom Dejnom, izaslanikom novorođene Amerike, koji se vajkao da je o caričinim političkim poslovima znao manje nego njen konjušar. A kada je u Francuskoj izbila revolucija, Katarina je okrenula leđa prosvetiteljstvu i uvela moderni autoritarizam. Nemilosrdno je progonila intelektualce u Rusiji i činila sve kako bi uništila demokratsko jakobinsko zlo koje je stizalo iz Francuske. „Šta obućari znaju o vladanju!”, ljutito je uzviknula pošto je donela odluku da predstavnička vlada nije pogodna za tako veliku državu kao što je Rusija. Zatim je u još većem zaokretu otvoreno ismejala DŽordža Vašingtona i osudila američku revoluciju. Aktuelni pokolj u Iraku kombinovan sa novijim ruskim okretanjem Siriji i sve izraženijim Putinovim neprijateljstvom prema bivšoj sovjetskoj republici Gruziji, vraćaju u sećanje koliko se Katarina vešto izvukla iz haosa koji je 1795. zahvatio Evropu pod Napoleonovim vođstvom. Ona je izbrisala sa mape staro poljsko kraljevstvo i poklopila veliki deo njegove teritorije. (Ironija je da je poljski ustanak protiv Katarine hrabro predvodio heroj američke revolucije Tadeuš Košćuško.) Još jedno obeležje Katarinine Rusije ima veze i s današnjim mišljenjem Rusa o Zapadu. Katarina Velika je preduzela opsežne mere kako bi evropeizirala ruskog kolosa: izgradila Ermitaž, značajno povećala kolekciju svetske umetnosti, unapredila škole i bolnice i poslala mnogo obrazovanih Rusa u diplomatska izaslanstva. Ali, ona nije mnogo učinila da promeni odnos prosečnog Rusa prema onome što je često sa omalovažavanjem nazivala „evropsko poluostrvo”. Iako se osmehuje na fotografijama sa samita G-8, Putin sledi sličan obrazac. On poredi politiku SAD sa Trećim rajhom i smrknuto govori o spoljnim neprijateljima koji nastoje da oslabe Rusiju. Štaviše, veliki broj mlađih Rusa, za koje su analitičari predviđali da će posle hladnog rata biti najveći prijatelji Amerike, otvoreno priznaju duboko neprijateljsko osećanje prema SAD. Katarina je bila šarmantna, briljantna, vitalna i složena. Tri decenije je dominirala globalnom arenom. „Da je razgovarala sa Bogom, zahtevala bi barem jednak rang”, jednom je rekao pruski vladar Fridrih Veliki. A ono što bi trebalo da ostane kao lekcija za 21. vek: Katarina je bila majstor da se predstavlja sa dva lica – jedno za prosvetljene intelektualce, a drugo za vlastiti narod. Ma koliko flertovala sa Vašingtonom, Frenklinom, Monteskjeom, Amerikom ili konstitucionalizmom, ona je na kraju, ipak, više cenila slavu carske Rusije. U 67. godini Katarina je odlučila da obezbedi svoje nasleđe. Sama je izabrala naslednika – unuka Aleksandra, ali je sve omela njena iznenadna smrt. U roku od četiri i po godine Aleksandar je državnim udarom došao na vlast i najpre osvetio ubistvo oca da bi, pobedivši i samog Napoleona, na kraju postao arbitar za celu Evropu. I Putin izgleda ima vlastiti dinastički dizajn, koji je, istina, uvijen u tanku demokratsku oblandu. Očekuje se da će odrediti predsedničkog naslednika za izbore 2008, uz nagoveštaj da bi se 2012. mogao kandidovati. Šta da zaključimo? Velika je greška ruske poteze tumačiti kao neizbežan početak novog hladnog rata. Ali je jednako pogrešno ignorisati činjenicu da je Putin odlično savladao Katarininu igru obmane. DŽej Vinik (Autorova knjiga “Veliki preokret: Amerika i rađanje modernog sveta 1788-1800” biće objavljena sledećeg meseca. Ovaj tekst je objavljen u “Vašington postu”) Prevod teksta Tijana Kecmanović