Iranska nacija je žrtva terorizma

Proizvodnja nuklearnih, hemijskih, bioloških bombi i oružja za masovno uništenje nije ništa drugo do još jedna posledica zloupotrebe nauke i istraživanja – zloupotrebe koju vrše velike sile. Da nije bilo saradnje nekih naučnika, ne bi ni došlo do proizvodnje nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja. Da li to oružje postoji radi zaštite globalne bezbednosti? Ako izbije nuklearni rat između zemalja koje poseduju nuklearno oružje, kakvu će to opštu katastrofu doneti? Danas možemo da vidimo posledice delovanja nuklearnog oružja čak i na novim naraštajima u Nagasakiju i Hirošimi, i sva je prilika da će se to osećati i u narednim generacijama. Danas možemo ispitivati posledice delovanja municije od osiromašenog uranijuma koji je korišćen od samog početka rata u Iraku. Sve te katastrofe događaju se samo onda kada tlačitelji zloupotrebljavaju naučnike. Postoji još jedna stvar koja izaziva našu zabrinutost i tugu: neke velike sile stvaraju monopol nad naukom i sprečavaju naučni razvoj drugih. Posežu za hiljadama razloga, iznose lažne tvrdnje, uvode ekonomske sankcije kako bi sprečile druge zemlje da se razvijaju i napreduju, a sve je to samo posledica njihove otuđenosti od stvarnih ljudskih vrednosti i od učenja svetih proroka. Ja istinski verujem da su nauka i znanje najveći Božji dar čovečanstvu. Čovekovo traganje za znanjem i istinom kroz nauku jemči nam da ćemo se približiti Bogu. Kao što znate, ja sam nastavnik na univerzitetu; i danas, kao predsednik Irana, još uvek svake nedelje držim predavanja. S tog akademskog stanovišta i postavljam dva pitanja. A vi sami procenite da li odgovor na ta pitanja treba da budu uvrede, netačne tvrdnje, isprazna i negativna propaganda, ili ipak treba da pokušamo da se suočimo sa tim pitanjima i da odgovorimo na njih. Prvo pitanje se odnosi na holokaust. Zašto nema dovoljno istraživanja koja bi omogućila da se toj temi pristupi iz drugog ugla? Pominje se 1930. kao polazište za razvoj holokausta. Ja, međutim, verujem da je holokaust nešto što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata, znači posle 1930, odnosno tokom 40-ih godina. Pitanje je sasvim jednostavno. Ima istraživača koji žele da pristupe toj temi iz drugačije perspektive. Zašto ih bacaju u zatvor? U ovom trenutku jedan broj evropskih naučnika je u zatvoru jer su pokušali da pišu o holokaustu ili da ga istražuju iz drugačije perspektive, dovodeći u pitanje neke njegove aspekte. Moje pitanje, dakle, glasi: zašto ta tema nije otvorena za sve vidove istraživanja? Moje drugo pitanje odnosi se na palestinski narod: zašto on plaća cenu tog istorijskog događaja? Na kraju krajeva, holokaust se dogodio u Evropi. Palestinski narod u tome nije imao nikakvu ulogu. Palestinski narod nije počinio nikakav zločin. On nije imao nikakvu ulogu u Drugom svetskom ratu. U to vreme su živeli u miru sa jevrejskim i hrišćanskim zajednicama. Nisu imali nikakvih problema. I danas Jevreji, hrišćani i muslimani žive u bratstvu širom sveta, u mnogim delovima sveta. Nema ozbiljnih problema. Zašto je onda pet miliona ljudi i dalje raseljeno ili je u izbeglištvu već 60 godina? Zar to nije zločin? I da li je postavljanje pitanja u vezi s tim zločinima već i samo po sebi zločin? Zašto bi jedan naučnik kao što sam ja, bio izložen uvredama kada postavi takva pitanja? Da li je to ono što vi nazivate slobodom i poštovanjem slobode misli? Već 60 godina bezbednost na Bliskom istoku je bitno ugrožena. Već 60 godina izvesne grupe u tom delu sveta uzvikuju ekspanzionističke parole, pozivajući na širenje od Nila do Eufrata... Mi smo članica Međunarodne agencije za atomsku energiju, već više od 33 godine. Propis te agencije izričito nalaže da sve zemlje-članice imaju pravo na korišćenje nuklearne energije u miroljubive svrhe, kao gorivo. To je izričito navedeno u jednom od akata IAEA, gde je jasno naznačeno da ne postoji nikakav izgovor, čak ni inspekcije same IAEA ne mogu sprečiti države-članice da ostvare to svoje pravo. Razume se, IAEA može da organizuje inspekcije. Mi smo u prošlosti imali ugovore sa američkom vladom, sa britanskom vladom, sa francuskom vladom, nemačkom vladom i kanadskom vladom o razvoju nuklearne energije u miroljubive svrhe. Međutim, svaka od tih vlada je jednostrano razvrgla ugovor, a posledica je to što je iranski narod morao da plati veoma visoku cenu od nekoliko milijardi dolara. Zašto nam je potrebno vaše gorivo? Pa vi nam već 28 godina, pozivajući se na embargo i sankcije zato što smo mi navodno protiv ljudskih prava i sloboda, ne dopuštate da nabavimo rezervne delove za putničke avione. To je izgovor pod kojim nam onemogućujete da nabavimo tehnologiju. Mi želimo da imamo pravo na to da sami odredimo sopstvenu budućnost. Želimo da budemo nezavisni. Ako nam ne date rezervne delove za avione, kako onda da očekujemo da nam date gorivo za korišćenje nuklearne energije u miroljubive svrhe? Već 30 godina mi smo suočeni s tim problemima; platili smo pet milijardi dolara Nemcima, potom Rusima, ali ništa nismo dobili. A to je naše pravo. Mi želimo da ostvarimo to svoje pravo. I ne želimo ništa što je mimo zakona, ništa što nije uređeno međunarodnim pravom. Moderator: Gospodine predsedniče, da li vaša vlada želi uništenje države Izrael kao jevrejske države? Ahmadinedžad: Mi volimo sve zemlje. Prijatelji smo jevrejskog naroda. U Iranu ima mnogo Jevreja koji žive u miru i bezbednosti. Po našem Ustavu, na svakih 150.000 ljudi imamo po jednog člana parlamenta. Što se jevrejske zajednice tiče, ona, iako ima tek petinu tog broja, ipak ima jednog nezavisnog predstavnika u parlamentu. Dakle, naš predlog, kada je reč o mukama Palestinaca, zapravo je humanistički i demokratski. Mi želimo da se reši taj 60 godina stari problem i smatramo da je u tom cilju neophodno da palestinski narod sam odluči o sopstvenoj budućnosti. To je potpuno u duhu Povelje UN i temeljnih načela koja ona otelotvoruje. Moramo dozvoliti Palestincima jevrejske, islamske i hrišćanske veroispovesti da sami na slobodnom referendumu odluče o sopstvenoj sudbini. Moderator: Da li vi ili vaša vlada težite uništenju Izraela kao jevrejske države? Da ili ne? Ahmadinedžad: Postavili ste pitanje, a onda tražite da odgovor bude u skladu sa vašim željama. To baš nije slobodan protok informacija. Ja sam vam izneo svoje stanovište. Pitao sam vas, zar palestinsko pitanje nije važno međunarodno pitanje? Odgovorite mi, molim vas, da ili ne? Moderator: Odgovor na vaše pitanje glasi da. Ahmadinedžad: Hvala! Znači, problem postoji već 60 godina. Svako ima svoje rešenje. A naše rešenje je slobodni referendum. Pustite da se taj referendum organizuje, a onda ćemo da vidimo kakvi su rezultati. Moderator: Zašto vaša vlada pruža pomoć teroristima? Ahmadinedžad: Ako neko dođe ovamo i počne da baca bombe, preti vašem predsedniku, članovima administracije, počne da ubija članove Senata ili Predstavničkog doma, kako biste se poneli prema njemu? Da li biste ga nagradili ili biste kazali da je reč o terorističkoj grupi? Iranska nacija je žrtva terorizma. Pre 26 godina, u eksploziji bombe ubijeni su predsednik i premijer Irana. Samo mesec dana kasnije, u drugoj terorističkoj akciji, 72 člana našeg parlamenta i drugi visoki zvaničnici, uključujući četvoricu ministara i osmoricu njihovih zamenika, raskomadani su u terorističkim napadima. U roku od šest meseci više od 4.000 Iranaca izgubilo je živote u akcijama terorističkih grupa. Sve je to sprovela jedna jedina teroristička grupa. Nažalost, ista ta teroristička grupa danas, u vašoj zemlji, postoji i deluje uz podršku američke administracije, deluje slobodno, slobodno izdaje saopštenja, a njene logore za obuku u Iraku podržava i obezbeđuje američka vlada. Moderator: Iranskim ženama su uskraćena osnovna ljudska prava, a vaša vlada je uvela drakonske kazne, uključujući tu i egzekucije onih iranskih građana koji su homoseksualci. Zašto? Ahmadinedžad: U Iranu postoje istinske slobode. Žene u Iranu uživaju najviši nivo slobode. Žena ima u našem parlamentu, u našoj vladi i na našim univerzitetima. (...) Naša zemlja je slobodna zemlja. Kod nas postoji najviši nivo izlaznosti na izborima, 80, čak 90 odsto ljudi izađe na izbore, a više od pola njih su žene. Kako onda možemo da kažemo da žene nisu slobodne? ...Ako neko dođe i uspostavi ilegalnu mrežu za krijumčarenje droge koja uništava omladinu u Iranu, Turskoj, Evropi, SAD – hoćete li da ga nagradite? Uostalom, zar vi u SAD nemate smrtnu kaznu? U Iranu se na smrtnu kaznu osuđuju oni koji naruše tuđa prava tako što nekoga liše života, stvaraju nesigurnost, prodaju droge u velikim razmerama. Samo mali broj tih egzekucija obavlja se pred očima javnosti. To je zakon koji se temelji na demokratskim načelima. Vi koristite smrtonosne injekcije ili vešala. Ali, krajnji rezultat je uvek isti: ubistvo. Moderator: Gospodine predsedniče, pitanje se odnosilo na seksualne sklonosti i na žene. Ahmadinedžad: Mi u Iranu nemamo homoseksualaca, kao što je to slučaj u vašoj zemlji. (Smeh u publici) Međutim, što se tiče žena, ne znam – možda vi mislite da je zločin već sama činjenica da je neko žena. To nije zločin. Žene su najbolja božija stvorenja. One su sušta ljubaznost, lepota i u Iranu uživaju puno poštovanje. Poštovanije su nego muškarci. Oslobođene su mnogih odgovornosti. Mnoge zakonske odgovornosti leže na plećima muškaraca u našem društvu zbog toga što mi maksimalno poštujemo žene, buduće majke, to je deo naše kulture. Iranska kultura nalaže da muškarci i sinovi neprestano ljube ruke majkama i ženama. A mi smo ponosni na tu kulturu. Moderator: Da li je Iran spreman da stupi u široku diskusiju sa vladom SAD? Ahmadinedžad: Pre svega, moram da naglasim da smo mi spremni da pregovaramo sa svim zemljama. Od pre 28 godina, kada je uspešno sprovedena naša revolucija, kada smo utemeljili svoju državu, utemeljili smo je na slobodi i demokratiji koju je prethodna prozapadna diktatura odbacivala. Još tada smo saopštili da smo spremni da imamo prijateljske odnose sa svim zemljama sveta, sa izuzetkom dveju država. Jedna od tih dveju je bio režim aparthejda u Južnoj Africi, koji je nestao. Druga je cionistički režim. Mi se, međutim, pitamo zašto se današnjim svetom upravlja na ovaj način. Verujemo da to ne može dovesti do trajnog mira i bezbednosti u svetu. Mi nudimo rešenja koja se temelje na ljudskim vrednostima. Spremni smo da pregovaramo i sa američkom vladom – u pravičnim okolnostima i pod fer uslovima, uz obostrano poštovanje. Međutim, već 28 godina nama se neprestano preti, vređaju nas, onemogućava se naš naučni razvoj. Svi znate da je diktator Sadam uživao podršku vlade SAD i nekih evropskih zemalja kada je napao Iran. A on je protiv nas vodio osmogodišnji, zločinački rat, u kome je više od 200.000 Iranaca izgubilo život, a više od 600.000 bilo ranjeno. Od hemijskog oružja stradale su hiljade naših sunarodnika. Od tada smo izloženi različitoj propagandi, ekonomskim sankcijama, političkim sankcijama. Postavlja se pitanje: zašto? Da li je to zato što smo se otarasili diktatora? Da li je to zato što smo želeli slobodu i demokratiju i što smo ih konačno izvojevali? To, jednostavno, ne možemo da razumemo. (Prevela i priredila LJiljana Nedeljković)