Daltonizam „crvenih” i „crnih”

Dva meseca pre parlamentarnih izbora u Hrvatskoj u glavi prosečnog građanina izmešalo se i ono malo što je uspeo da shvati o politici zemlje u kojoj živi. Statistika je ostala jedino relativno sigurno uporište, iako na kraju u nju tradicionalno sumnjaju i pobednici i gubitnici. A procene statističara kažu da je Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića najmanje dva puta jača od vladajuće Hrvatske demokratske zajednice premijera Ive Sanadera. Za ostale zaplete i prividne paradokse krivi su političari na vlasti i njihov medijski servis na državnoj televiziji. Otkako je čelnu funkciju uređivačke politike Hrvatske televizije preuzela nekada omiljena novinarka pokojnog predsednika Franje Tuđmana i njegove administracije, Hloverka Novak-Srzić, postalo je jasno da je pozicija vladajuće stranke teža nego što je moglo i da se zamisli. Na male ekrane HTV-a po svaku cenu vraćeni su novinarski kadrovi „ratnih redakcija”. Prevedena na svakodnevni jezik dnevne politike, konfuzija trenutno izgleda ovako. Vladajuća Hrvatska demokratska zajednica Ive Sanadera birače plaši „povratkom crvenih”, kandidat Socijaldemokratske partije za premijera Qubo Jurčić prokazuje se kao ljubitelj proustaškog pevača Marka Perkovića-Tompsona, a lider ekstremno desne Hrvatske stranke prava Anto Đapić najavljuje da bi, kao premijer i šef nacionalne desnice, od svih država na globusu najpre razgovarao sa Srbijom, jer su „dobri i korektni odnosi sa Srbijom naš imperativ”, a Đapić je, kaže, za otvorene razgovore, „pa makar s druge strane bili i srpski radikali”. Logično, reklo bi se na prvi pogled, jer slični podržavaju slične. Međutim, pravaši biračima poručuju da je svaki glas poklonjen Hrvatskoj demokratskoj zajednici zapravo glas za „komuniste” (izraz koji lokalni politički žargon još koristi za sve stranke centra ili levice), dok agitatori iz stranke premijera Ive Sanadera poručuju da svako ko glasa za Đapićeve desničare, zapravo glasa za „crvene”. Šef pravaša Anto Đapić nije bio te sreće, jer je na konvenciju svoje stranke doveo i suprugu Angelinu, nositeljku jednog od nižih činova Hrvatske vojske, a da za to nije dobila dozvolu ministra odbrane Berislava Rončevića. Angelina Đapić nosila je klasičan kostimić, a ne hrvatsku uniformu, ali kao članica Hrvatske vojske ogrešila se o vojne, političke i državne zakone. Svestan da vojna lica nemaju šta da traže na političkim tribinama u vreme predizborne kampanje, njen suprug poručio je da joj slobodno uruče otkaz ako to može da popravi lično i političko raspoloženje njegovih oponenata. Pravaši su, naime, procenili da među građanima Hrvatske ovoga trenutka postoji čak 30 odsto neopredeljenih birača, uglavnom konzervativaca koji su razočarani nedovoljno desnim kursom vladajuće Hrvatske demokratske zajednice. Upravo na njih računa pravaška desnica, koja je po jačini treća stranka u Hrvatskoj s ozbiljnim ambicijama da svoje ranije izborne uspehe konačno kapitalizuje ministarskim mestima u postizbornoj vladi. Do sada to nije uspela zbog direktnog pritiska zapadnih diplomata koji su opomenuli zvanični Zagreb da nikada neće biti deo Evrope ako u vladi budu sedeli ljudi koji se pozdravljaju uzdignutom rukom. Pravaši su zato od najspornijih delova svog programa, koji neuvijeno veliča ideje ustaške države iz Drugog svetskog rata, napravili dopadljiv kolačić za domaće patriote i ukusnu zakusku za strane posmatrače. Pa, ko proguta, proguta. Takva je i priča o javnom etiketiranju koje iz pravaških redova uglavnom pogađa Hrvatsku demokratsku zajednicu i premijera Sanadera, nikada srpsku zajednicu u Hrvatskoj i njene čelnike, a pogotovo ne Srbe u Srbiji i njihovu vlast. Veoma uljudan, na trenutke i prekomerno ljubazan rečnik pravaška desnica gaji i prema Zoranu Milanoviću i Socijaldemokratskoj partiji. Dok Milanovića svi ostali posprdno zovu „crvenim drugom”, Anto Đapić „crvene” vidi isključivo među „hadezeovcima”, a za Milanovića kaže da mu je „obitelj bila partizanska, a moja ona druga”, ali da uvek i o svemu mogu da razgovaraju bez strasti. Naličje ove neočekivane političke idile hrvatske desnice i levice, kao i najave buduće hrvatsko-srpske ljubavno-nacionalne „sapunice” bilo bi zaista bizarno da nije pažljivo isplanirano. Pogotovo u trenutku kad je Zagrebu iz Brisela poručeno da će na ulazak u Evropsku uniju čekati još dve godine, a ista je poruka stigla i Beogradu. Pravaška desnica, bez obzira na priličan rejting u javnosti, po političkoj snazi u državnim institucijama nikada neće biti ravna vladajućoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici ili eventualno Socijaldemokratskoj partiji. Vlast premijera Sanadera izgubila je svoje desne birače čim su prvi generali Hrvatske vojske optuženi za ratne zločine u ratu sa Srbima i muslimanima počeli da putuju u Hag. Razočarani glasači HDZ-a više neće glasati za tu stranku, ali će ih tradicionalni otpor prema socijaldemokratiji odvesti pravo u Hrvatsku stranku prava. A glavni cilj „bojišnice protiv crvenih” (ko god oni bili!) jeste udruživanje desnice. Sve birače koje je izgubio premijer Sanader namerava da vrati preko Ante Đapića, ali pravaški vođa od lidera bivše Tuđmanove stranke traži mesto u vladi. Zato se javnost već sada priprema na stvarni smisao uzrečice da „đavo nije tako crn kao što izgleda”. Pravaši više nisu protiv Srba, nisu protiv partizana, nisu protiv Evropske unije, u ekonomiji se čak zalažu za reforme (radničko akcionarstvo) koje upadljivo podsećaju na radničko samoupravljanje, a ne traže ni zabranu pobačaja. Crkva ih pušta na miru, a oni ne nadiru u prve redove zagrebačke katedrale kao što su to činili i još čine svi sveži preobraćenici u vladajućoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici. Zoran Milanović i njegova Socijaldemokratska partija svima poručuju da su pomešali boje. Kako „crvenih i žutih vragova”, kako je svojevremeno opoziciju nazivao pokojni predsednik Franjo Tuđman, tako i spektra crnih nijansi koje pred novembarske parlamentarne izbore u Hrvatskoj, kao adute u rukavu, čuvaju svi stranački lideri s desne strane hrvatske političke scene.