Kako su stvarno donošene odluke u NATO-bombardovanju

DNEVNIK TABLOIDNE VRSTE Toni Bler je suštinski izmenio britansku i, u mnogo čemu, zapadnoevropsku politiku tokom godina koje je proveo prvo na čelu tada opozicione Laburističke partije, od 1994. do 1997, a potom i na premijerskom položaju, od 1997. do 2007. Važan pečat toj promeni dao je i najbliži Blerov saradnik Alister Kembel. Ako se Bleru mogu pripisati sve zasluge za deideologizaciju partije, njeno značajno pomeranje s levice u centar, raskidanje veza sa sindikatima i uvođenje tržišnih vrednosti umesto zajedničkog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju kao stavke koja je činila okosnicu programa starih laburista i bila temelj nekadašnje nacionalizacije, Kembelu pripadaju zasluge za podmlađivanje partije i njen novi imidž nepresušnog aktivizma, optimizma i užurbanosti. Novi laburisti ne robuju okovima tradicionalizma, starih vrednosti i istorije, oni su večito u traganju za novim idejama i tehnologijama, od kojih niko ne očekuje trajnost ni dubinu; bitan je trenutak, tačnije, dobra percepcija javnosti u datom trenutku. A najbitnije je upravljanje medijima, da bi se postigla ta dobra percepcija, ako treba, i manipulacijom. Pragmatičnost je došla na smenu staromodnom idealizmu. Nekadašnjem laburisti bi, recimo, bilo prilično nezamislivo da se raduje pobedi neke strane reprezentacije nad sopstvenom, domaćom, u čemu god bilo, samo zato da njegov domaći politički protivnik ne bi dobio dodatnu priliku da se medijski istakne slaveći pobedu. Bilo bi mu sasvim nezamislivo da tu radost bez zazora opiše, makar i nekoliko godina kasnije. Novog laburistu, kako svedoči Kembel u svojim dnevničkim beleškama, ne sputava ta vrsta nepotrebnih ograda: 26. juna 1996. na Vembliju engleski fudbaleri igraju sa nemačkom reprezentacijom, a utakmicu zajednički posmatraju tadašnji premijer DŽon Mejdžor i lider opozicije Toni Bler sa saradnicima. Kembel piše da nikada nije stvarno navijao za Englesku, da iz političkih razloga privatno navija za Nemačku, ali da se, pošto je sedeo pored nekog Mejdžorovog telohranitelja, pretvarao da navija za domaći tim. Na kraju su Nemci pobedili, Mejdžor je posiveo, a Kembel je, čim su on i Bler ušli u kola, glasno pokazao koliko se raduje. “T.B. je kazao da bih mogao da sačekam sa slavljem dok ne stignemo kući. Rekao sam mu da se ne pretvara da oseća nešto drugo no ja. Kad smo se rastajali, dodao sam: Gute Naćt, mein Kapitaen. Jetzt sind die Tories gefuckt.” Zbog takve tipično kembelovske otvorenosti, zaista bez dlake na jeziku, posebno zbog svega što se očekivalo da će se zahvaljujući toj otvorenosti obelodaniti, letos objavljena knjiga Kembelovih dnevnika pod naslovom Blerove godine digla je veliku prašinu u javnosti i pre no što se stvarno pojavila. Ispostavilo se, međutim, da u tih 800 i nešto strana, sa mnoštvom fotografija, zapravo nema mnogo toga novog: nema otkrića koja bi mogla da revidiraju noviju istoriju. Istina, ima tu mnogo onoga što može da zagolica pažnju, knjiga se lako čita i teško ispušta iz ruku, kao neki petparački roman kojim čitalac krene da ubija vreme na dugom putovanju, a onda shvata da mora da ga iščita do kraja. Najpreciznije bi bilo reći da knjiga pati od apsolutnog viška izlišnih informacija i ozbiljnog manjka bitnih informacija. Posebno je deo o intervenciji u Iraku i Hatonovoj istrazi pun nedorečenosti, gotovo do granice nerazumljivosti. Jasno je da nema dokaza da Irak poseduje oružje za masovno uništenje ali se ništa ne može saznati o sukobu britanske vlade i Bi-Bi-Sija niti o smrti naučnika Dejvida Kelija, koji je doveo u pitanje zvanične tvrdnje o postojanju tog oružja. Vidi se samo da je Kembel bio jako ljut kada ga je Bi-Bi-Si optužio da je redigovanjem falsifikovao zvaničnu procenu obaveštajnih službi o opasnosti koju Sadamov režim realno predstavlja, ali to teško da je neko otkriće. Gotovo je neverovatno koliko malo pažnje Kembel posvećuje donošenju odluke o intervenciji i drastičnom pogoršanju tamošnje situacije posle ulaska koalicionih snaga u Irak. Umesto toga, bavi se trivijalijama, u najboljoj tabloidnoj tradiciji. Početkom 2002, u Krofordu u Teksasu, kada je i gde je zapravo doneta odluka o invaziji na Irak, Kembel beleži kako on i predsednik Buš, prepoznavši se kao dvojica lečenih alkoholičara, razgovaraju o tome ko je koliko mogao da popije (autor dnevnika pri tom samozadovoljno konstatuje sopstvenu prednost). U jednoj drugoj prilici, godinu dana kasnije, Kembel priča Bušu o maratonu kojim se iz hobija bavi i traži da ga američki predsednik u tome podrži, da mu bude pokrovitelj. “Znaš šta”, kaže mu Buš, “ako uspeš da u Parlamentu prođe predlog (za angažovanje britanskih snaga u intervenciji u Iraku) ja ću tebe u zadnjicu da poljubim”. Takvih jakih, ponekad seksističkih i po pravilu nepristojnih izraza i klasičnih psovki u knjizi ima veoma mnogo, toliko, da se u nekima od prvih recenzija ukazivalo na mogućnost Turetovog sindroma, bolesti koja se ogleda u nevoljnom tj. prisilnom izgovaranju ili zapisivanju prostakluka. U svakom slučaju, ni Kembel, koji je inače diplomirao lingvistiku u Kembridžu, ni urednik izdanja Ričard Stot, nisu smatrali da tu nešto treba da menjaju. Zato se u nekim osvrtima na Kembelove dnevnike citati pojavljuju sa mnoštvom tačkica umesto slova. To je, na primer, slučaj sa časopisom Spektejtor. Takve reči su najčešće rezervisane za opise političkih protivnika (njih i među laburistima ima tušta i tma), i, posebno, novinara, sa kojima je Kembel na ratnoj nozi, a to je većina poznatijih britanskih kolumnista i komentatora. Istini za volju, kada je o novinarima reč, gotovo da je gore kad Kembel nekog pohvali, jer su pohvale do te mere preterane, da deluju posprdno. Tako za političkog urednika Opservera Tonija Bevinsa piše da su mu se oči napunile suzama kad mu je Kembel nešto “procureo”. “Rekao mi je da me voli i da želi da me poljubi”. Uredno beleži i to da, spinujući, praktično diktira noseći tekst za naslovnu stranu političkom uredniku Tajmsa. O Rupertu Mardoku, kojim je Bler već sredinom devedesetih toliko fasciniran da je spreman da zbog njega dođe u sukob sa svojim nekadašnjim partijskim mentorom Nilom Kinokom, Kembel međutim nema nijedne inkriminišuće beleške. Suviše je moćan. Već na osnovu Kembelovog uvoda u kome nagoveštava da je dosta toga o Gordonu Braunu izostavio, kako mu ne bi otežavao život, jasno je da će aktuelni premijer i vođa laburista, ako bude pobedio na sledećim izborima, pobediti uprkos Alisteru Kembelu. Iz ono malo teksta o Braunu što je ostalo u knjizi može se zaključiti da je on razmaženi egocentrik, intelektualac pun sebe koji nema veze sa stvarnošću i govori o nekim potpuno apstraktnim stvarima jezikom koji niko ne razume, klasičan primer političara koji nije u stanju da sagleda celinu zbivanja. Od stranih državnika, najgore je prošao Žak Širak. Za Kembela je on pompezan, dosadan, umišljena veličina, neiskren, stereotipni nabeđeni galski šarmer u poređenju s kojim čak i Robin Kuk deluje kao timski igrač… Šreder je sklon ispadima, lenj, ali se sa njim ipak nekako može, Jeljcin je nekoherentan i već na izmaku snaga, a Putin deluje opasno, čak zastrašujuće u svom neprijateljskom stavu prema američkoj politici. Najprisutnija ličnost u knjizi (sem samog Kembela, kao glavnog junaka) svakako je Toni Bler. On je sjajan, pametan, vešt, ali je istovremeno beskrajno sujetan (ozbiljno ga muči gubitak kose na jednom delu temena), egoista (iznenadno je počela da lije kiša i Bler je skoro oteo kišobran iz ruku neke aktivistkinje, ostavivši je da kisne), uplašen za sopstvenu budućnost (“Ipak ću možda morati da odem…”), čudak (go-golcat čita Dejli mejl, šeta po kući samo u gaćama – onda, razume se, sledi detaljni opis premijerskih gaća), sav sazdan od klišea (kada 21. marta 2003. padnu prve britanske žrtve u Iraku, Bler izjavljuje: “Rat je strašna stvar. Zato je obično najbolje izbeći ga…”). NJih dvojica imaju prijateljski, ali vrlo ambivalentan odnos, koji protiče uz mnogo svađa i prepirki oko beznačajnih stvari (Blerove nesposobnosti da izabere odeću za sebe i sklonosti da se pojavljuje krajnje neprikladno odeven) ali i oko nekih ozbiljnijih tema (recimo, velika svađa oko privatne katoličke škole u koju Bler šalje sinove – Kembel kaže da se to ne može “prodati” javnosti). Bler jeste jači u tom odnosu, ali je Kembel nezavisniji, deluje iskrenije i on je taj koji se žrtvuje, uvek za tuđe dobro: za dobro samog Blera i njegove porodice, dobro laburista, dobro Britanije, dobro čovečanstva. Svejedno, Kembel se ne žali, naprotiv, drago mu je što je prihvatio posao kod Blera, uprkos tome što su ga svi odvraćali i govorili mu da je to gorak hleb. Za divno čudo, ne spore se oko Blerove supruge Čeri, koja se, po Kembelu, takođe teško može “prodati” javnosti, ali su zato mnoge stranice knjige, one najdostojnije tabloida, posvećene direktnim sukobima i verbalnim čašćavanjima između Kembela i Čeri. Ona je upravo najavila objavljivanje memoara, što verovatno znači da će se njihova prepirka nastaviti. Sam Kembel, majstor marketinškog zanata, objašnjava da je ovo samo prva knjiga i da su to samo izvodi. Svega, dakle, ima još, u već gotovom materijalu. Za tih devet godina, svakog dana je ispisao oko 800 reči. Planirao je još četiri toma u doglednoj budućnosti. Treba mu verovati da će ih objaviti. Zima - proleće 1999. godine Ponedeljak, 18. januar 1999: Kosovo je danas glavna tema, Robin Kuk daje izjavu, a T.B. je organizovao veliki sastanak. Saglasili su se da zasad ne možemo da bombardujemo, zato što ne postoji politički proces i zato što OVK nije mnogo bolja od Srba, jer samo očekuje da NATO bude njeno odbrambeno krilo i da bombarduje Miloševića umesto nje. Ministar odbrane Velike Britanije DŽordž Robertson je rekao da imamo veliki problem sa prekomernom angažovanošću naših snaga van britanske teritorije, jer nam je 27 posto vojnika trenutno uključeno u rešavanje sukoba u nekom delu sveta. Kod Amerikanaca taj procenat je 11. U svakom slučaju, DŽordž Robertson kaže da se SAD protive kopnenim snagama. Po njegovim rečima, Vesli Klark za sve krivi Srbe. T.B. je rekao da su svi saglasni oko toga da je Milošević grozan čovek, ali ako bombardujemo pri ovakvom stanju stvari onda se postavlja pitanje šta će doneti taj proces? Šta ako se OVK vrati i ona sve preuzme? Nedelja, 7. februar: (Preminuo je jordanski kralj Husein i u Jordanu se okupila velika grupa državnika i drugih poznatih ličnosti. Princ Čarls nas je upoznao sa "kraljem" Jugoslavije (Aleksandar, prestolonaslednik) koji je, razume se, u egzilu i izneo nam je svoje poglede na Miloševića. Klinton je sugerisao bilateralni sastanak pa smo otišli do američkih prostorija, gde je on malo prilegao, ali su njegovi ljudi smatrali da se neće ljutiti ako ga probudimo. Potpuno je podlegao atmosferi: "Kakav je ovo dan, kakav je ovo čudesan događaj, koliko si bilaterala imao, Toni?" - uglavnom je bio u tom raspoloženju. Odradili smo Kosovo, a potom Irsku. Ponedeljak, 22. februar: San piše na prvoj strani da smo najarogantnija vlada u istoriji. Utorak, 23. mart: Dogovorili smo se još ranije da T.B. treba da da izjavu Donjem domu u vezi sa Kosovom i to je zapravo dominiralo na jutarnjem sastanku. Sendi Berger je poslao jako dobru belešku u kojoj su sažeti argumenti zašto se treba angažovati i jedan deo tih argumenata smo uvrstili u izjavu T.B. Čarls Gatri je vrlo jasno stavio do znanja da je reč o teškoj operaciji i da niko ne može biti siguran kada će se i kako ona završiti. Ovo bi zaista moglo da bude vrlo krvavo, rekao je on. T.B. je razgovarao sa Bilom K. o Kosovu. Posle je kazao da je sasvim besmisleno pokušavati žongliranje sa tim trima stvarima u isto vreme - Kosovom, Severnom Irskom i Agendom za 2000. - pošto je svaka zasebno zahtevala punu pažnju i brigu. Rekao sam da mu je to posao i da to jednostavno mora da se uradi. Činjenica je, međutim, da je pritisak jako veliki. Sreda, 24. mart: Berlin. Kosovo definitivno kreće. Akcija predviđena za 19.00. Ključ je u rukama vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO za Evropu generala Veslija Klarka. T.B. je nastavio da radi na nacrtu govora koji sam mu pripremio i dopisao je vrlo snažan kraj. Kada je sve počelo, bili smo nervozni sve dok nismo čuli da su se četiri harijera bezbedno vratili u bazu. Četvrtak, 25. mart: T.B. već satima, otkako se probudio, pokušava da razgovara sa Šrederom, ali je ovaj u krevetu još u osam ujutru. I to se dešava onog dana kada bi on trebalo kao predsedavajući EU da rešava gomilu još uvek nerešenih problema. Kasnije, kada je T.B. konačno uspeo da dopre do Šredera, ovaj se potpuno izgubio i u stvari je rekao T.B.-u da se nosi, pa je sam odjurio, a njegov prevodilac se okrenuo k meni i rekao: "Mislim da nema potrebe da i ovo prevedem". TB je kazao: "Mislim da smo ga pritisli najviše što se moglo". Širak je gnjavio na temu zajedničke poljoprivredne politike, zapravo je svima trenirao živce, a istovremeno je ukopavao svog premijera Lionela Žospena. Petak, 26. mart: Vesti koje stižu u vezi sa kosovskim napadima nisu sjajne. Isto onako kao što herijeri nisu uspeli da pogode mete koje su im bile određene, promašili su i naši tomahavci lansirani sa Splendida. Jenkiji koji su nam prodali te projektile bili su malo zbunjeni, što baš i nije iznenađenje. Preporučio sam da kažemo samo kako je reč o zajedničkoj operaciji i da se ne upuštamo u to koji deo operacije je uspešan, koji nije. U avionu, dok smo se vraćali kući, po običaju smo se šalili na račun drugih državnika. T.B. je smatrao da je Širak stvarno prevršio meru, da je belgijski premijer Žan-Lik Deen bio vrlo oštar, da je Šreder zapravo bio sasvim u redu sem onog trenutka kad je rekao “Nosi se!”. "Pomislio sam da će da me udari", kazao je T.B. Subota, 27. mart: Čvrsto sam spavao celih 12 sati, a onda sam išao na fudbal. Morao sam da ostavim decu u školi zato što su Amerikanci zakazali telefonski razgovor između T.B. i B.K. za 19.00, pa sam se vratio kući da bih mogao da slušam. NJih dvojica su se dogovorili o jačanju kampanje i ja sam izvestio o tome da je TB kazao kako ćemo mi povećati svoj doprinos. Takođe su razgovarali o aršinima pomoću kojih će se procenjivati kada će nastupiti pravi trenutak da se ponovo razgovara sa Miloševićem. U ovom trenutku ništa nije jasno u pogledu završnice. Razgovor je bio dobar i on je zvučao mnogo oštrije i jasnije nego poslednji put kada su pričali o Kosovu. Onda smo čuli da je jedan stelt bombarder upravo oboren i da je u toku trka ko će prvi da se dočepa pilota - Bogu hvala, Amerikanci su stigli prvi. Međutim, pošto se očekuje da stelt bombarder bude nevidljiv za radar, ovo će morati negativno da se odrazi na moral. Izveštaji u štampi nisu toliko loši, ali imamo ozbiljan problem sa Bi-Bi-Sijem i već smo razgovarali o tome treba li javno da ih napadnemo. Uopšte se ne trude da pokažu kako izveštavaju o demokratijama s jedne i o diktaturi s druge strane, već uzimaju zdravo za gotovo propagandu jedne diktature, a sve što mi radimo podvrgavaju pomnom preispitivanju. Nedelja, 28. mart: U vestima dominira stelt bombarder, činjenica da se angažuje još više britanskih aviona i to što NATO kaže da je ovo najgori genocid od Drugog svetskog rata. Pedi Ešdaun je izašao sa pričom o tome da niko ne sluša kosovske Albance. Ponedeljak, 29. mart: Izbeglička situacija se pogoršava, a nema mnogo znakova da je vojna kampanja išta bolja. Sada se više ne govori o opravdanju - postoji, naime, široko rasprostranjena podrška samoj ideji akcije - nego o stručnosti i efikasnosti i sposobnosti da se politika sprovede u delo. Čarls Gatri (načelnik Generalštaba) nam je izneo prilično tmurnu ocenu. Loše vreme i slabe performanse oružja znače da Miloševića ne pogađamo onoliko koliko smo planirali. T.B. je delovao vrlo stamnjeno. Čarls besni na televizijske generale koji sede u foteljama i zaklinje se da se on time neće baviti kada ode u penziju. Pitao sam zašto ne gađaju predajnike, ako je naš argument da je njegova medijska mašinerija zapravo deo njegove vojne mašinerije. Čarls je rekao da čak i kada bi Jenkiji imali petlju za kopneni rat - što je veliko pitanje - Italijani sigurno ne bi. T.B. je rekao da moramo da nanesemo takvu štetu Miloševiću, režimu i ličnoj imovini da nas on preklinje za mir. Ni on ne može da shvati zašto ne skidamo predajnike. Predsednik Škotske nacionalne partije Aleks Salmond je napravio grešku i uporedio vazdušne napade – ove napade koji za metu imaju jednu diktaturu - sa nemačkim napadom na London ili na obale Klajda. Baš je šašav. Loša procena i svi smo ga zbog toga napali. Onda smo otišli avionom do Belfasta, pa helikopterom do Hilzboroa, gde se T.B. sastao sa vođima obeju strana u Severnoj Irskoj. Malo sam popričao sa Maginisom oko Kosova. Martin Maginis je glavni pregovarač Šin fejna. Kazao je da će to biti tvrd orah i da "bombardovanje do predaje" nije uvek najbolja politika. Priča gluposti. Utorak, 30. mart: Kosovo ne izgleda nimalo dobro. Humanitarna kriza se pretvara u katastrofu, a još jedna noć lošeg vremena zapravo je još jedna noć vojnih neuspeha. On kaže da moramo početi da nanosimo neku ozbiljnu štetu. Smatra da imamo otprilike još dva dana pre no što stvari počnu da se okreću protiv nas. T.B. kaže da će se Milošević pomeriti samo ako oseti da smo u poziciji premoćne snage. Sreda, 31. mart: Berti Ahern kaže da T.B. sada ima "rat koji mora da vodi", a ne da se zamajava ovde u Severnoj Irskoj, sa ljudima koji nisu spremni da se nešto stvarno postigne u pregovorima. "Rekao sam im jasno i glasno da prestanu da se zajebavaju". Očigledno je da niko ne želi da se vidi kako cela stvar propada, i moraju biti izloženi većem pritisku. Zato je, međutim, potrebno da ostanemo duže ovde, koliko god da smo razočarani. Složio sam se sa Bertijem i rekao da bi, da sve zavisi samo od dvojice premijera, cela ta stvar bila rešena od nekoliko minuta; ljudi moraju da se suoče sa odgovornošću koju snose i moramo ostaviti utisak za javnost da rešenje postoji, ali da dve strane - unionisti i IRA - jednostavno nisu spremne da to rešenje prihvate. Još jedna noć loših vremenskih prilika, dakle još jedna noć vojnog razočaranja što se Kosova tiče. T.B. je zabrinut zbog toga i zbog Severne Irske. Strahuje da ovde traćimo vreme. Kaže da ne može da veruje da vreme stvarno predstavlja toliko značajan faktor, kada je navodno reč o veoma sofisticiranom oružju. On kaže da generali moraju da shvate da treba da daju sve od sebe, a ne da budu uzdržani. U suštini, Solana je juče stavio veto na planove za gađanje vojnih zgrada. Čarls Gatri još uvek pokušava da ih ubedi da gađaju predajnike. Robin Kuk je vrlo energičan. T.B. kaže da moramo naneti mnogo više štete pre no što uopšte budemo mogli čak i da razmišljamo o mirovnim koracima. Gatri ponovo besni zbog generala-foteljaša, "pacova koje bi trebalo postreljati". Sreda, 14. april: T.B. je ponovo razgovarao sa (Margaret) Tačer o Kosovu, a ona je kazala da ne može da shvati zašto Klinton jednostavno ne postupa odlučnije. Treba jače da pritiska dugmiće. Došli su DŽordž Robertson i Čarls Gatri radi prezentacije o kopnenim snagama. Čarls je iznad kamina zakačio mapu na kojoj su bila označena tri puta - preko Albanije, Makedonije i Crne Gore. Kazao je da što se invazije tiče postoje dve opcije - ograničena, što bi značilo tri meseca i podrazumevalo najmanje 80.000 vojnika; ili neograničena, što bi značilo 200.000 vojnika, ali niko nema predstavu o tome odakle bi ti vojnici došli. T.B. je ćutke klimao glavom, povremeno bi duboko uzdahnuo, i očigledno je bio prilično zatečen zbog razmera o kojima se ovde govorilo ako bi čovek hteo da bude siguran - pa ni u tom slučaju ne bi mogao da bude potpuno siguran. Rekao je da moramo da nastavimo sa pripremama i da se u međuvremenu nadamo da će vazdušna kampanja biti bolja sa stanovišta delotvornosti i intenziteta. Srbi tvrde da su NATO bombe pogodile jedan izbeglički konvoj i ubile mnogo ljudi. Pozvao sam DŽejmija Šeja i rekao da, iako tek treba utvrditi činjenice, moramo imati spreman istorijat raznoraznih laži koje su Srbi dosad iznosili o žrtvama. U početku nije bilo jasno čije su tvrdnje tačne, a onda je bilo sve teže dobiti informacije od vojske. T.B. je razgovarao telefonom sa Klintonom. Sad su obojica pritiskali dugmiće za paniku. Bil je kazao da moramo ubeđujemo Širaka da podrži napade na ciljeve označene u okviru faze tri, i da moramo pomoći Solani i Vesliju Klarku kada je reč o prezentaciji. Smatrao je da je DŽejmi Šej u redu kao istureno lice, ali da celu operaciju treba pojačati. T.B. je kazao da su metodi delovanja isuviše difuzni i da jednostavno treba biti direktniji. Da, naneli smo izvesnu štetu, ali još nismo stigli do željene tačke i evo ja ću na sastanku EU govoriti o budućnosti Balkana kao da je pobeda već izvojevana. Klinton je rekao da će pritisnuti Širaka i kazati da ćemo svi skupo platiti ako se pokažemo kao ljudi koji su nesposobni da donesu odluke za koje vojska veruje da su neophodne; tada će se patnje na terenu nastaviti. Četvrtak, 15. april: Napad na konvoj koji je NATO sada praktično priznao postao je tema dana, sa mnoštvom različitih verzija. Otišao sam u bunker Ministarstva odbrane na sastanak na kome sam čuo samo još jednu mračnu jutarnju procenu prethodne noći vojnih operacija. Vratio sam se kroz tunel i slušao T.B. kako kaže da postoje dva glavna problema: 1. Vojna operacija sa prevelikim brojem ljudi koji svi mogu da izdaju naređenja ima za posledicu gubitak intenziteta i efikasnosti i 2. Loše predstavljanje u javnosti što nanosi štetu našem imidžu u zemljama NATO. DŽek Stro je kazao da nam je potrebno "malo dobre stare discipline". Baš tako, kazao je T.B. Bio je vrlo ljut i onda sam ja iskoristio neke reči i osećanja da pooštrim taj kurs protiv Miloševića lično, kao čoveka koji je odgovoran za sve patnje. T.B. je pozvao Solanu da razgovaraju o prezentaciji, ubeđen da će se tamo u Briselu protiviti britanskom preuzimanju stvari u svoje ruke. Solana je međutim praktično u trenutku kada je T.B. pokrenuo to pitanje, rekao "kad biste samo mogli da mi pošaljete onog svog čoveka Kempbela, to bi bilo najbolje". Rekao je da sam ja najbolji u Evropi a ja sam crveneo dok sam to slušao. Petak, 16. april: Prilično neobičan dan u Briselu. Moja glavna poruka za ekipu iz NATO-a glasi da vojna kampanja mora da bude zasnovana na jednostavnim pojmovima, kao i svaka medijska kampanja koja tu vojnu kampanju podržava; ljudi iz NATO-a ne treba sve vreme da se bave medijima, već treba da prepuste profesionalnim medijskim savetnicima da preuzmu glavninu tereta, kako bi oni sami mogli da se usredsrede na vojsku; moral i delotvornost cele operacije mogu biti pojačani zahvaljujući osećanju koje će izazvati postojanje jedne snažne i koordinisane medijske poruke koja će poticati iz NATO i širiti se na čitav svet. Pripremio sam detaljni plan na tu temu. T.B. je razgovarao sa Klintonom koji je rekao kako smatra da bih ja trebalo do kraja da ostanem u Briselu. Ja sam razgovarao sa T.B. i rekao sam mu da su njegove zebnje vrlo utemeljene. Ovi ljudi zaista nemaju osećaj kao da vode jednu pobedonosnu kampanju. Osećaju da su im ruke vezane iza leđa, i stvarno mi deluju poprilično očajno i demoralisano. T.B. kaže da ćemo morati da završimo ovu predstavu. Nedelja, 18. april: T.B. je razgovarao sa Čarlsom Gatrijem i kazao mi je da će verovatno morati da angažuju kopnene snage. Rekao je da je potpuno svestan koliko je to osetljivo, ali da želi da se pripreme za to nastave. Gatri me je kasnije pozvao i rekao mi da mu je general Rupert Smit, zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO u Evropi rekao da sam postigao pun pogodak kod Klarka koji svima priča da želi da moj plan bude sproveden u delo i traži da svi sarađuju sa mnom. Čarls smatra da Klark nije "pravi" general, pa je zato još i prilično sumnjičav prema Rupertu, koji jeste "pravi" komandant. Utorak, 20. april: (Bler dolazi u Brisel i Kembel ga obaveštava o događajima i atmosferi u štabu). "Uznemiren je nekim delovima mojih zabeležaka - na primer, time što su Solana i Klark sve vreme u nekoj vrsti sukoba, što Klark sam obavlja svoje medijske poslove. Posle razgovora sa Klarkom, T.B. stiče utisak da je on veoma nervozan i da nije siguran da li pobeđujemo. Miloševićevi vojni kapaciteti svedeni su na 70 procenata, dakle, umanjeni su, ali su još uvek prilično veliki. Klark i Bleru, kao i meni nešto ranije, priča o Miloševiću na vrlo lični način i T.B. oseća da Klark sve to malo previše doživljava kao ličnu misiju, a ne kao zadatak vojnog rukovodstva. "Ako ne pobedimo, nagrabusili smo", rekao mu je T.B. Razgovarali su o mogućnosti angažovanja kopnenih snaga, o kojoj se i inače najviše priča, ali je to nešto što posebno brine SAD. (...) Klark mi je pokazao satelitske fotografije meta. Pokazao je razne fotografije RTS Beograd i sedišta Socijalističke partije, koje je Miloševićeva ćerka koristila kao radiodifuzni centar. Rekao je da su Francuzi spremni da mu dozvole da pogodi jednu metu, ali nikako obe. Pored fotografije RTS piše: "veoma veliki rizik od kolateralne štete". Nalazi se u neposrednoj blizini neke crkve i drugih građevina. Sedište partije bilo je više na otvorenom. Želeo bi da pogodi i jedno i drugo, ali su Francuzi stalno u nekom "ako" fazonu. Namerava da pogodi TV stanicu. Rekao sam da se mi za to već nedeljama zalažemo. On međutim kaže da postoji još jedan problem. To je mesto odakle neki strani novinari emituju svoje priloge. Ken Bejkon (predstavnik za štampu američkog Ministarstva odbrane) govori kako u Beogradu nema bezbednih mesta, i to je maksimum dokle smo mogli da idemo sa upozorenjima, ali se postavlja pitanje koliko je to stvarno veliki problem. Odjednom sam shvatio da on mene zapravo pita da li je značaj mete dovoljan da preživimo bes i ogorčenje koji bi se sručili na nas ako bi eventualno došlo do smrti među zapadnim novinarima. "Mogu li ja onda to da uradim?" pitao je on. To nije zvučalo kao "imam li dozvolu?", već "da li se to može uraditi". Rekao je: "Treba mi vaš odgovor u roku od jednog sata ako je sve u redu". Onda je zvao Solana. Klark je kazao: "Alister i ja ovde razgovaramo da li da to gađamo. Francuzi prave probleme, ali ja sam za". Pošto je završio razgovor rekao sam da nije teško pokazati kako jeste reč o vojnoj meti i da, sem u slučaju da strahujemo od situacije u kojoj bismo se suočili sa ljudskim štitom, nema nikakve razlike između novinara na radnom mestu i bilo kog drugog civila koji bi mogao da bude povređen. Rekao je da bismo stvarno počeli da napredujemo ako bi on mogao danas da pogodi televiziju, a sutra elektroenergetska postrojenja. Posle sam Rupertu Smitu ispričao za ovaj razgovor a on je kazao da je to tipično za Klarka. "Zapravo bi trebalo jednostavno to da uradi. To je njegova odluka, ničija druga". (...) Srećom, posle sam u izveštaju o medijskom monitoringu video da DŽon Simpson sa Bi-Bi-Sija kaže kako je "pozvan" na televiziju, ali nije otišao, što je sugerisalo da su mediji možda shvatili da su postali meta. Ponedeljak, 21. april: (Bler i Kembel putuju u Vašington gde narednih dana treba da bude održana proslava 50-godišnjice NATO). Bler razlaže tezu koju namerava da zastupa u razgovoru sa Bilom - ako mi političari kažemo da ne možemo sebi dopustiti da izgubimo, i ako oni generali kažu da ne mogu da pobede bez kopnenih snaga, onda moramo da pristanemo na kopnene snage. Moramo se opredeliti za invaziju. Sasvim prosto i jednostavno. Političari nikada ne bi dobili rat nadmećući se u brifingu s vojskom. Uvek bi rekli da su im vezane ruke. Pita me da li mislim da je Klark tome dorastao. Rekao sam da je on jedini za to zadužen, prema tome moramo da ga pojačamo. Bio je zabrinut nije li možda previše insistirao na kopnenim snagama jer ne bi želeo da rizikuje da dovede u pitanje svoje odnose sa Klintonom. Berger se žalio zbog jednog članka u Vol strit džornalu o tome da T.B. dolazi u Vašington da bi ojačao Klintonovu rešenost. Odmah su nas odvezli u Belu kuću. To su državni sekretar Madlen Olbrajt, savetnik za nacionalnu bezbednost Samjuel Berger i mnogi drugi. Klinton je ušao u prostoriju. Detaljno su razmotrili dnevni red samita NATO, a potom Kosovo. T.B. je nastupio vrlo tvrdo. 1. NATO-komanda je u katastrofalnom stanju. 2. Vazdušna kampanja je u redu, ali nije ništa više od toga. 3. Čini se da svi iz vojske govore kako se samo vazdušnim snagama ne može obaviti posao. T.B. kaže da zna koliko je to teško, ne samo zato što smo mi svi prethodno rekli da ćemo to odraditi bez kopnenih snaga, ali "polazimo od pretpostavke da ne možemo sebi dopustiti da izgubimo. Moramo učiniti sve što od nas zavisi da bismo pobedili". Dodao je da nema izgleda da Milošević poklekne ukoliko ne bude mislio da postoje realni izgledi za invaziju kopnenih snaga. Zabrinut je da će, ako budemo samo čekali i čekali i čekali, iznenadno doći u situaciju da se bliži zima i skoro nemogući uslovi. Klark obavlja junački posao ali mu treba pomoć. Niko nije bio oduševljen idejom o kopnenim snagama, niko čak nije rekao da postoje planovi za svaku eventualiju. Intervencionističke snage bi morale brojati između 150 i 200 hiljada ljudi, od čega bi glavninu trebalo da čine Amerikanci. U suštini se sve svodi na to da mi moramo da pobedimo, a ako vojska kaže da to ne može da se uradi samo iz vazduha onda moramo da je slušamo. Bil je sve vreme bio prilično blag, žvakao je cigaru, pio dijetalnu koka-kolu i mnogo gunđao na račun Francuza. DŽonatan je kazao da Francuzi u svakom slučaju dobijaju. Ako zajebemo stvar, mi smo krivi. Ako pobedimo, oni su učesnici u velikoj pobedi. B.K. je kazao kako oseća da verovatno nanosimo Miloševiću veću štetu nego što mislimo na osnovu njihovih javnih saopštenja. Pogađamo ga žešće nego što je ikada i pomislio da ćemo ga pogađati. Pitanje je samo možemo li da ga pogodimo toliko jako da potraži diplomatski izlaz. B.K. je govorio i o optuživanju Miloševića za ratne zločine, i u isto vreme o tome da li bismo mogli da sklopimo nagodbu sa njim. Bil je rekao da moramo pakleno da bombardujemo, da moramo da budemo kreativniji u diplomatskom smislu, možda da naoružamo Albance, da sredimo svoju prezentaciju. Vrlo se ljubazno izražavao o mom planu, onda je otišao po još pića i bilo je očigledno da će sve ovo da potraje. T.B. je kazao da je najgori mogući scenario onaj da mi izgubimo, a da generali onda kažu kako im je bilo onemogućeno da urade ono što je potrebno za pobedu. Berger je rekao da ne sme ni da se šapuće o kopnenim snagama. T.B. je shvatio da moramo više da radimo na Bergeru i u jednom trenutku je počeo da mu se obraća isto onoliko koliko i Bilu. Bil je u jednom momentu rekao da će ga republikanci verovatno podržati kada je reč o kopnenim snagama "zato što to može da me uništi". Možda oni ne misle da je ovo Vijetnam, ili Hitler i Tito, ali misle da ćemo dugo biti tamo i da ćemo imati veliki broj žrtava. B.K. i T.B. su sami vodili kraći razgovor, tokom koga sam ih ja informisao o očajnom stanju u NATO komandi, da bi na kraju Berger rekao: "E sad ću da skočim kroz prozor". (Po Kembelu, dakle, Bil Klinton 21. aprila 1999. godine prvi put pominje optuživanje Slobodana Miloševića za ratne zločine. Optužnica koju je protiv Miloševića podigla tadašnja tužiteljka Haškog tribunala Luiz Arbur nosi njen potpis i datum od 22. maja iste godine. Optužnicu je 24. maja potvrdio sudija Dejvid Hant. U njegovom rešenju navodi se da overeni prepisi naloga za hapšenje moraju biti dostavljeni što je pre moguće, ali ne pre 27. maja 1999. godine, što znači da je optužnica tek tada postala javni dokument. Inače, u optužnici se kao poslednji datum za koji se Milošević tereti navodi 20. maj 1999. godine (do 20. maja 1999, preko 740.000 kosovskih Albanaca, otprilike jedna trećina celokupne populacije kosovskih Albanaca, proterano je sa Kosova. Veruje se da su još hiljade njih interno raseljena lica. U operacijama SRJ i Srbije ubijen je nepoznati broj kosovskih Albanaca). Četvrtak, 22. april: T.B. se probudio vrlo odlučan i jako ljut. Za njega je ovo moralni izazov i moralno pitanje. Uopšte mu se nije dopalo ono što je sinoć čuo. Bil je vagao argumente za i protiv. Berger je pokušavao da ga zadrži na strani protiv. Madlen Olbrajt je pokušavala da sebi obezbedi prostor za pregovore sa Miloševićem. T.B. je bio mega-zabrinut, neprestano je pitao kuda sve ovo vodi. Čini mi se da se Bil nada da će Milošević jednostavno da poklekne, a onda kada je DŽonatan pitao kako se to može uraditi samo pomoću vazduhoplovstva, Berger je ćutao. Američka štampa piše da na Klintona ne vrši pritisak samo T.B. već i Širak. Pokrenuo sam to pitanje u telefonskom razgovoru sa Širakovom predstavnicom Katrin Kolonom, a ona mi je "nezvanično" kazala da Žospen (francuski premijer u to vreme) ne bi mogao da privoli vladu na kopnenu akciju. Izgubio bi komuniste i ostale i nestao bi. Još nismo stigli "do tog mesta". Bilo je interesantno što je rekla da "još" nismo stigli tamo, a bilo je značajno i to što mi je unapred poslala jedan primerak Širakovog govora koji on treba da održi francuskom narodu i koji je vrlo oštar. T.B. je razgovarao sa Jeljcinom, koji je trućao o trećem svetskom ratu, a onda smo otišli u Senat da vidimo Trenta Lota (republikanskog senatora, vođu većine u Senatu) i ostale užasne tipove koji upravljaju tim mestom. Ali, svi oni vole Tonija, apsolutno, neverovatno, totalno, preko glave vole Tonija. On jednostavno ne može da pogreši. Čak mu je DŽesi Helms (republikanski senator i predsednik Spoljnopolitičkog odbora) rekao da je najveći živi političar danas. Kad smo se vratili u hotel T.B. je ponovo pričao telefonom sa Bilom i posle toga je delovao sigurnije. Subota, 24. april: Na ručku NATO, T.B. i Širak su se zakačili oko meta. Stvar je podstakao Bil. Na njegov nagovor, T.B. je pokrenuo pitanje dogovaranja oko meta i on i Šreder su kazali da je potpuno suludo što ih ne pogađamo žešće, i što se uzdržavamo od gađanja vojnih meta koje generali žele da gađaju. T.B. je rekao da je besmisleno da se o metama vodi neka vrsta komitetske diskusije, pošto vojska već odluči šta je potrebno, a onda je Širak rekao da je protivno zdravoj pameti da vojska ima isključivu vlast da odlučuje o metama. T.B. je kazao da vojska takvu vlast nema, već je dobila opšta ovlašćenja, ali mi u svakom slučaju imamo previše ljudi koji mogu da stave veto. T.B. je bio razočaran zbog toga što je Bil započeo ceo spor, a onda se pozicionirao negde u sredini, ali je to verovatno imalo veze sa njegovim odnosom prema Širaku. Nedelja, 25. april: Ponovo loše vreme i zato nisu pogođene sve planirane mete. Na telefonskoj konferenciji dogovorili smo se da se usredsredimo na države iz prve linije fronta čiji predstavnici danas dolaze da se vide sa liderima NATO. T.B. i Čeri su otišli u Belu kuću na večeru i ostali do pola tri ujutru, i Bil je rekao Toniju: "Ne brini, neću biti neodlučan". T.B. je odgovorio da ne strahuje od njegove neodlučnosti, već je zabrinut zbog toga što su operacije tako strukturisane da zaista postoji više izvora pritiska na nas da stvari prekinemo pre no što obavimo posao. Čeri je kazala da Bil misli da ja treba da odem u Brisel i ostanem tamo sve dok posao ne bude završen, jer se koordinacija definitivno poboljšava pa se samim tim poboljšavaju i ukupni rezultati. DŽonatan i DŽon Sojers su smatrali da T.B. previše pritiska Bila, da će doći do pobune kad odemo kući i da će kad trezveno razmisli o svemu Klinton biti nezadovoljan zbog načina na koji je T.B. dominirao. T.B. je opet smatrao da treba da se potrudi oko Hilari da bi ona izvršila pritisak na Bila kako bi počeo da shvata da su stvari hitne i da se shodno tome ponaša. Ponedeljak, 26. april: Ubijena je TV novinarka DŽil Dando (voditeljka Krajmvoča, jedne od najpoznatijih emisija Bi-Bi-Sija posvećenih kriminalu. Kembel kaže da je to za njega bio šok. Dodaje da je prvo pomislio da je njeno ubistvo povezano sa poslom kojim se bavila, a onda je počeo da strahuje nije li to srpska odmazda zbog napada na srpsku medijsku mašineriju "koju smo predstavili kao njihovu vojnu mašineriju". "Pošto je Milošević manje-više isto govorio o Bi-Bi-Siju, pitao sam se da nisu možda krenuli na Bi-Bi-Sijeve novinare. Bler mi na to kaže: ’Mnogo je veća verovatnoća da bi pokušali tebi da dođu glave’". Utorak, 27. april: Klark obećava da ćemo pobediti, ali kaže da su Srbi pravi majstori za obaveštajnu službu, i da su sigurno pratili britansku diplomatsku poštu. Proučavao je Miloševića i ljude oko njega, pomno je analizirao najvažnije saradnike i rekao da su to sve slabići, da mu se niko od njih nikada neće suprotstaviti, ali da bi svako od njih, ako bi morao da ubije nekog drugog, to bez pogovora učinio. Solana mi je već nagovestio da je moguća nagodba i zamolio me je da počnem da razmišljam kako da prodamo javnosti nagodbu u kojoj Milošević još ostaje na vlasti. Solani sam odgovorio da će to biti teško, jer posle svega što je Milošević učinio i posle svega što smo svi mi rekli o njemu, naša javnost neće tolerisati nagodbu na osnovu koje će on tamo ostati. Klark je rekao da je pravi košmar ratovati kada je tako mnogo političara u sve upetljano. Ja sam kazao da je Klinton jasno pokazao kako mediji ne znače onoliko koliko se pretpostavlja. Naime, da mediji imaju stvarnu moć, Klinton odavno ne bi bio na vlasti. Četvrtak, 29. april: Vreme je ponovo bilo loše i negativno se odrazilo na operacije, a niko zapravo nije znao šta Milošević misli. Ves (Klark) mi je rekao nešto vrlo interesantno jako tihim glasom: "Ti mi se dopadaš, i dopada mi se tvoj premijer. A ti i tvoj premijer treba da budete vrlo oprezni. Naime, ako dobro razaznajem zvuke koji se trenutno čuju iz Vašingtona, onda je jasno da se tu čuju i testere. Znači da se spremaju na nagodbu, a to samo znači da će onda seći drvo i pitanje na kom ćete se delu drveta naći ti i tvoj premijer". T.B. je i dalje besan zbog toga što Amerikanci nemaju jasan fokus. Smatra da nije postignut nikakav napredak u vezi sa kopnenim trupama i zabrinut je, posebno kako sam mu preneo Klarkove komentare i naznake da se sprema neka grozna nagodba. Rekao je da bi mogao da prihvati da Milošević ostane samo ako bismo pomogli susednim zemljama i ako bismo jačali demokratske snage. Čvrsto je ubeđen da je reč o moralnom pitanju koje zahteva drugačiji redosled odgovora. Jako je razočaran, čak razočaraniji nego što je bio na samitu NATO. Utorak, 11. maj: Ves i ja razgovaramo o Hilarinoj poseti. Tokom večere u zamku kazao mi je da smatra da je veoma važno to što je ona postala neka vrsta izbegličkog predstavnika za štampu. Rekao sam da nikako ne treba zaboraviti da u NJujorku živi više kosovskih Albanaca nego bilo gde van Balkana. Hilari je pristala da zajedno sa Čeri obiđe izbeglice. Šalila se da na Balkan dolazi zbog mene. Ponedeljak, 17. maj: T.B. i Bil već nedelju dana nisu razgovarali. Očigledno je da postoje razlike i da mediji to uočavaju. Uočavaju i razočaranost britanskog premijera. Berger je nezadovoljan zbog toga. Bugarska je odlično prošla. I premijer Kostov i predsednik Stojanov, da i ne pominjemo ministarku spoljnih poslova Nadeždu Mihajlovu, puni su podrške i kažu da znaju da moramo da pobedimo. Stojanov kaže da su oni čekali 120 godina na posetu jednog britanskog premijera, ali je ovo vredelo čekanja. Sada su uplašeni od Miloševića koji je preživeo i jači je no ikad, pa je još više kadar da preti svojim susedima. Kembelova majka je ljuta zbog toga što je Dejli mejl objavio priču o tome da ona redovno igra bridž sa tetkom vođe konzervativaca, Vilijama Hejga. “Rekao sam joj da nađe nekog ko će umesto nje odgovarati na telefonske pozive i svima reći da se nose”. Priredila i prevela LJiljana Nedeljković