Zemljak

Ajde da vam dam jedan savet, Srbi moji; kada idete ulicom vašeg grada, pazite kako hodate! Prvo, ispravite se! Gazite čvrsto kao da ste oslobodili Beograd, ali ne mlatarajte mnogo rukama i ne okrećite se za ženskama. Drugo, ne češite se za dupe kao Rafa Nadal, ali ni za jaja kako je to, nekad, na Vimbldonu radio naš Boba. Treće, ne pljujte na pločnik, a ako već morate da podrigujete i prdite, što je zdravo, ne činite to isuviše glasno. Zašto vam sve ovo govorim? Zato što hoću da vas zaštitim, moj rode, hoću da vam izgradim imidž pred komšijom, pred neznancem na ulici koji vas, možda, poznaje, hoću da vam napravim stajling pred Evropom, pred Bogom koji je za tebe, svakako, čuo, Srbine moj! Posebno moraš da paziš kako hodaš ulicom u srcu ovog belog grada, hodaj kao pred kamerama, kao da znaš da te prati BIA i CIA ili neka nebeska mašina koju skraćeno zovemo BOG. A On, samo zbog jednog tvog lošeg detalja može da ti javi da sve što radiš u životu, da ti ništa ne valja. Zaista ti kažem; oprez Srbine, svi na tebe motre! Jer, retka si zverčica ali, zapamti, nisi zaštićen kao panda! A ako se i dalje pitaš, brale, što sam toliko sa hodanjem po ulici navalio, onda slušaj šta se meni na Malu Gospojinu desilo i to u Hilandarskoj, ispred broja 32. Mala radnjica, ispred nje zaključan sanduk “Frikoma”, a za sanduk privezan ogroman, divan – šarplaninac! Pored šarplaninca stoji krepak, puniji gospodin, proćelav, sa rumenim vinskim obraščićima i žmirka sitnim plavim okicama. Je l' Vaš pas? Pitam. “Ne, nije!” Ah, zavapim, samo bih šarplaninca čuvao, ali on traži širinu, divljinu... “Da, on traži Suvu planinu!” kaže gospodin, kao iz topa, i smejulji se prijateljski, južnjački. Da nismo zemljaci? Pitam. “Znam te još kao dete kada si, za letnje ferije, dolazio u Belu Palanku kod dede. I pratim te, pomno, godinama, pratim sve što radiš, šta pišeš...” Iiii? “Pa, s tobom je opasno i stajati na ulici. Samo što si napisao da je Mojsije otac Isusov, a Marija mati Isusova da je sestra Mojsijeva, pa je previše... I sve si to, kao, našao u Kuranu!?” Auuu! Zaista zvuči zajebano kada to čuješ i iz tuđih ustiju! A da sam to napisao, napisao sam. U “Skici za Novu Bibliju”. Tu mi Zemljak još na uvo šapne: “I da znaš! Živojin Mišić je naš čovek, iz jedno selo pored Babušnicu! Kakav Struganik, kakvi bakrači! A Tito je Čerčilov sin, to, valjda, znaš!” Onda Zema zapali niz ulicu. “Javiću ti se za deset, petnaest dana.” Klomparam Hilandarskom, idem sunčanom stranom ulice, a leto prolazi, jenjava Sunce Nepobedivo, malaksava naš Starešina srpskog roda... U glavi mi grme Zemine reči da je sa mnom “opasno i na ulici stajati”. E, za inat, pređem na crveno zebru u ulici 27. marta. I tu počne, besno, da mi svira neki metalize džip, ali, ja imam čip boga Vida u sebi, moj bumbaru, a komšija mi je Cema, tu, pored Arijevog “Obilića”. Subota. Krenuo sam u “Arenu” na Devis kup. Na Brankovom mostu treba da me sačeka Južni iz Nina. Kad, nema Južnog, kasni. Nasred Brankovog mosta zurim u Savu, hoću da vidim njenog rečnog boga. Jer, srpski bogovi su vidljivi na svakom koraku čim pobegneš Gradu. Kad, eto i Junga sa Crnom u naručju, stoji naslonjen na ogradu. Elem, prave mi sačekušu nasred mosta, pa me još propituju za Zemljaka: ko je, gde radi? Pa će Jung ovako: “Ne dozvoli da te Zema plaši da je s tobom opasno stajati i na ulici. A ako i jeste, evo, ja sa Crnom stojim sa tobom i nasred Brankovog mosta i stajaću dokle treba kao u vreme NATO bombardovanja! Ne sme ništa da te uplaši, pokoleba, jer samo ti možeš Srbima da oživiš njine stare bogove, zaboravljene srpske arhetipove...” A onda se i Crna javlja, onako ženski: “Videla sam kako se diviš onom šarplanincu iz Hilandarske koji jeste moćan. Ali, ne zaboravi: pored pseće vernosti, za svetovidsku crkvu treba ti i mnogo mačje mudrosti!” I tu mi bude milo što se naše Trojstvo učvršćuje, tu nasred Brankovog mosta, na Nepobedivom Suncu. Jedan Švajcarac, jedan arijevac i jedna Crna, to može da napravi dobre rezultate za Srbiju... U taj čas pojavi se na Brankovom mostu i Južni, i, ajd, šibaj za “Arenu” da, prvo, pobedimo Australiju... Gegam se peške od “Arene” do Gročanske da malo ispravim noge jer sedelo se, brale, satima dok su Nole i kompanija odradili svoje. Stropoštam se u ligenštul na terasi i uzmem da čitam tabloide. I šta pročitam? Cema se boji samo žene i Boga, što je i moj slučaj! S tim što se mnogo manje plašim Boga, iz prostog razloga što je Bog mnogo, mnogo daleko, a Olji sam tu, pod rukom. Začas sevne direkt u pleksus, pa kroše, kres, u bradu! Nego, mani to! U “Pravdi” pročitam, brale, nešto od čega se naježim! Gospodin Srđa Trifković, pišući o islamu, kaže da je “Muhamed očito nešto pobrkao kada Mariju, majku Isusovu, u Kuranu pominje kao Mojsijevu i Aronovu sestru”, a ta Marija je, jelda, “starija više od hiljadu godina” od Bogorodice. Zurim u svetla CZ-a, u šljaku FK “Obilića”. O, nebesa! Da li je sada i Zema iz Hilandarske zadužen da me plaši i sluđuje? I da li i Jung u tome učestvuje? “Ne boj se, Zema je samo manifestacija sinhroniciteta”, dijagnosticira Jung sa šamlice puštajući dimove iz svoje lulice.”I pre će biti da Muhamed ništa nije pobrkao već da su sve pobrkali episkopi na Nikejskom saboru ne bi li sakrili da je Mojsije otac Isusu! Ali, loše su to episkopi zabašurili jer, seti se, u Starom zavetu Mojsija nasleđuje jedan Isus! Isus Navin, sin Arona, brata Mojsijevog! Elem, sve i da Mojsije nije otac Isusov nego samo da mu je stric, opet, između njih nema hiljadu i više godina nego su – savremenici! I zato Muhamed ništa nije pobrkao nego je za tu istinu znao.” Piljim u Junga, a on, kao, zeva u Avalu. Da li, zaista, od mene hoće da napravi toliku budalu? Da li je rešio da me okrene Alahu? U taj čas, pade mrak na južnom Vračaru i osetim, razgaćen, septembarsku svežinu koja ide uz Malu Gospojinu. I stresem se od tog datuma, pa uđem u sobu, uvalim se u beržeru, pa navalim na plazmu. I šta ću da vidim? Boki sa padobrancima iz 63. brigade jede zmije i kornjače sa moje Suve planine. Ako, ako! Neka uzima u sebe naše južnjačke sokove, i, osetiće, setiće se da su talibani Avganistana deca Aleksandrovih ratnih veterana koji su ostali u Indiji. A onda će Boki, možda, poručiti Šutiju da oladi. Jer, kud Šutanovče da udarimo na makedonsku braću u Avganistanu? Pogledaj ih, Šuti! Svi su kršni, svi su plavi, dugokosi i dugobradi. Zagrejem se malo Nikolinim crnim vinom iz Kleka pa zaspim u beržeri, a u snu mi Crna dolazi i ovako zbori: “Lepo je što znaš ko su talibani, ali mani da od islama nešto očekuješ! Jer, po Kuranu, Jevreji i hrišćani mogu Alahovoj milosti da se nadaju, a pagani i nevernici nikakve Alahove milosti nemaju!” A onda se, u snu, pored Crne pojavi i – Zemljak iz Hilandarske! Pa će i on da mi kaže: “Eto, da li ti je sada jasno zašto je sa tobom, paganinom Vidove vere, opasno i na ulici stajati...” E, sad, ni to nije sve. Sednem pored laptopa da vam sve ovo ukucam. I, kuc, kuc, štrikam, vezem po tastaturi, ali kada sam došao do one rečenice da je Marija mati Isusova, u stvari, sestra Mojsijeva i Aronova, kvrccc, puče mašina! I, bojim se da za mog laptopa nema više života. Ni mašina, eto, nije izdržala. Ubi je moja prejaka, paganska reč.