Kurdi ponovo zapucali

Turski premijer Redžep Taip Erdogan je veoma ljut. Prošle nedelje u Wujorku, gde je boravio povodom zasedanja Generalne skupštine UN, on je – govoreći pred uticajnim njujorškim Savetom za spoljne poslove – optužio Amerikance da su, makar indirektno, odgovorni za najnoviju seriju oružanih incidenata na jugoistoku Turske u planinskoj oblasti uz granicu sa severnim Irakom naseljenoj Kurdima. U jednom takvom incidentu u provinciji Sirnak, u blizini granice sa Irakom, koji se odigrao prošle subote, iz zasede je napadnut minibus u kojem je stradalo svih 12 putnika. Sedmorica od dvanaest žrtava, likvidiranih iz automatskog oružja, bili su uniformisani pripadnici lokalne milicije, lojalne turskim vlastima, koju čine lokalni stanovnici planinskih sela mobilisani za borbu protiv sunarodnika koji tursku administraciju smatraju “okupacijom”. Za napad su, kao i obično, optuženi gerilci “Kurdske radničke partije” (PKK), koju su Ankara i njeni saveznici u Vašingtonu i Briselu zvanično svrstali na listu “terorističkih” družina. “Strpljenje turskog naroda je na velikom iskušenju”, rekao je Erdogan, apelujući na Amerikance da se baze PKK u Iraku što pre likvidiraju. Prema navodima visokotiražnog turskog lista “Hurijet”, premijer Erdogan je tom prilikom otvoreno optužio Vašington da je teroristima iz PKK-a, koji se bore za nezavisnost i odvajanje teritorije naseljene Kurdima od Turske, omogućio da se domognu topova, tenkova i ostalog teškog naoružanja američke proizvodnje. Erdogan je u izjavi “Hurijetu”, uzgred, otkrio da su mu američki zvaničnici potvrdili da se u rukama boraca PKK-a, zaista, našlo njihovo teško artiljerijsko oružje. Ponudili su i neko objašnjenje (savezništvo u Iraku), koje je turski premijer smatrao potpuno neprihvatljivim... Po svemu sudeći, novo zaoštravanje na frontu između zvanične Ankare i radikalnih grupacija boraca za prava Kurda u Turskoj, u bliskoj je vezi za ponovo aktuelnim raspravama o decentralizaciji Iraka. A to znači i s ponovnim otvaranjem pitanja da li je u doglednoj budućnosti moguća i nezavisna kurdska država (Kosovo?), makar samo na severu današnjeg Iraka? Jer, Kurdi su, zaista, najveći narod bez svoje države. Turke je, izgleda, uzbudilo i to što je 26. septembra Senat američkog Kongresa podržao jednu rezoluciju kojom se ponovo poziva na svojevrsnu “federalizaciju” Iraka, stvaranjem nekoliko autonomnih oblasti, uključujući i onu u kojoj žive Kurdi na severu zemlje. Iako je reč o rezoluciji koja ničim ne obavezuje Bušovu administraciju i koja sadrži izričito zalaganje za očuvanje teritorijalnog integriteta Iraka, zvanična Ankara se očito pribojava da bi regionalna vlada kurdske oblasti na severu Iraka (iračkog Kurdistana), kojom rukovodi harizmatični Masud Barzani (lider Demokratske partije Kurdistana), to mogla da shvati kao podršku za stvaranje nekakvog formalno nezavisnog kurdskog “entiteta”. A to je za Turke neprihvatljivo, zato što bi moglo da bude zarazno. Jer, Kurdi u Turskoj ne mogu ni da pomisle na bilo kakvu regionalnu ili lokalnu autonomiju... Gotovo istovremeno sa izvesnim zaoštravanjem odnosa između Ankare i Vašingtona zbog “kurdskog pitanja”, usledila je i nova rasprava o rezoluciji Kongresa SAD posvećenoj genocidu nad Jermenima 1915. godine. Koji Turska, kao što se zna, energično poriče. Turski ministar inostranih poslova Ali Babakan je, tokom prošlonedeljnog boravka u Americi, na jednom forumu u Čikagu javno govorio o ove dve osetljive teme (PKK i genocid nad Jermenima 1915), primećujući kako bi od toga uveliko mogli da zavise budući tursko-američki odnosi... Zvanična Ankara već dugo tvrdi da PKK koristi susedni Irak kao bazu za svoje napade na različite ciljeve na jugoistoku Turske. Stoga je još u vreme planiranja američke invazije na Irak 2003. godine bilo ponuđeno da turska vojska, kao saveznik Amerike, okupira pograničnu oblast Iraka naseljenu Kurdima i tamo “počisti baze terorista” koje joj već decenijama zadaju velike glavobolje. Jer, računa se da je samo u borbi sa gerilcima levičarskog separatističkog pokreta PKK, osnovanog 1984. godine, najradikalnijeg među brojnim separatističkim pokretima i organizacijama Kurda u Turskoj, do sada stradalo oko 40.000 ljudi. Kurdi su, inače, druga po veličini etnička grupa u Turskoj i ima ih – po procenama nezavisnih izvora – oko 14 miliona. Budući da Turska danas ima gotovo 70 miliona stanovnika, veruje se (procena CIA) da Kurdi čine oko 20 odsto stanovnika te zemlje. To, praktično, znači da gotovo polovina ukupne populacije Kurda (oko 30 miliona), nastanjenih u ovom regionu, danas živi u Turskoj. Kurdi su, takođe, drugi po veličini narod u multietničkom Iraku, gde ih je takođe oko 20 odsto. Ima ih oko osam odsto u Siriji i nešto manje od dva odsto u Iranu. Međutim, Amerikanci nisu bili spremni da Turcima dozvole da okupiraju sever Iraka i tamo uspostave svoje trajno vojno prisustvo, jer su računali na savezništvo s Kurdima, ogorčenim protivnicima režima Sadama Huseina. Zvanična Ankara zato i dalje od Vašingtona uporno pokušava da izdejstvuje saglasnost da pripadnici turskih snaga bezbednosti mogu samostalno i slobodno da gone kurdske teroriste koji napadaju ciljeve na teritoriji Turske, a zatim beže u Irak i tamo “uništavaju njihove baze”. Ali, Vašington, očigledno, nije spreman na takav ustupak. Jer, tome se žestoko protive kurdski poslanici u iračkom parlamentu. Ipak, Amerikanci su na kraju, izgleda, sugerirali vođama iračkih Kurda, trenutno na vodećim državnim i političkim funkcijama u Iraku, da se makar deklarativno obavežu da neće dozvoliti naoružanim grupama sunarodnika iz planinskih oblasti na severu zemlje da upadaju na teritoriju Turske i provociraju tamošnje vlasti. Prošlog petka, samo dan uoči napada na minibus sa pripadnicima turske lokalne milicije u pograničnoj oblasti, potpisan je – nakom dugih i teških pregovora – međudržavni sporazum Turske i Iraka o zajedničkoj borbi protiv kurdskih separatista, koji napadaju ciljeve u Turskoj iz svojih baza u Iraku. Sporazum predviđa saradnju pravosudnih organa dve zemlje u borbi protiv terorista, njihovo hapšenje i ekstradiciju. Predviđeno je, takođe, da će se zvaničnici Bagdada i Ankare, zaduženi za borbu protiv terorizma, sastajati svakih šest meseci radi razgovora o budućoj međusobnoj saradnji. I, ma koliko praktična vrednost jednog ovakvog sporazuma, možda, bila podložna sumnji, njega očito treba razumeti i kao svojevrsnu političku deklaraciju rukovodstva iračkih Kurda o spremnosti na poštovanje svih postojećih granica u regionu. Što bi, istovremeno, moglo da znači i deklarativno odustajanje od ideje samostalne (“velike”) kurdske države, u kojoj bi bile objedinjene etničke zajednice njihovih sunarodnika iz Iraka, Irana, Sirije i Turske. Nije, naravno, isključeno da je poslednji krvavi incident, najbrutalniji u poslednjih nekoliko godina na jugoistoku Turske, bio i svojevrsna reakcija na zaključeni sporazum Ankare i Bagdada o zajedničkoj borbi protiv kurdskih terorista. Načelnik Generalštaba turske armije general Jašar Bujukanit je u ponedeljak, obraćajući se kadetima Vojne akademije na svečanosti u Istanbulu, upozorio da je turska armija ponovo suočena sa “sistematskim napadima spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja”. Turci, drugim rečima, ponovo zvone na uzbunu. I apeluju na zvanični Vašington da se ne upušta u bilo kakve aranžmane sa kurdskim separatistima i deklarisanim teroristima, koji se bore za formiranje nezavisne kurdske države na teritoriji Turske, Iraka i drugih suverenih država, jer bi to moglo da prouzrokuje opasan politički zemljotres. Zvuči poznato, zar ne?