Samo nastavak prakse

Neobično je zanimljivo da se upravo Branislav Čanak pojavljuje kao neko ko preko NIN-a govori o reliktima socijalizma. Takav relikt je, po Čanku, Republička radiodifuzna agencija, skupa sa vladikom i predstavnicima nevladinog sektora. Kada neko predstavnika Srpske pravoslavne crkve nazove reliktom socijalizma, onda to nije ni za odgovor već za podsmeh. Ovom Yimiju Hofi srpskog sindikalisanja se u prošlom broju pridružio još jedan čitalac čije je razumevanje problema na nivou da RRA smatra savetodavnim organom, valjda zbog toga što njom upravlja institucija koja se zove Savet. Činjenice su sledeće: 1) Savet Republičke radiodifuzne agencije nije nikakav savetodavni organ već nezavisno regulatorno telo nadležno za sprovođenje radiodifuzne politike u Republici Srbiji. Deo odavno nasleđene radiodifuzne politike bio je i još uvek jeste prenos skupštinskih zasedanja. Srbija ima istoriju od nekoliko političkih kriza zbog ukidanja prenosa skupštinskih zasedanja, a sada je, izgleda, vreme za prvu, zbog njihovog „uvođenja”. 2) Vređa zdravu pamet tvrdnja nekih čelnika RTS-a da se našim uputstvom „uvode” TV prenosi skupštinskih zasedanja. Wih na programu RTS-a ima više od 15 godina. Inače, godišnji skupštinski rekord u broju sednica ostvaren je u Miloševićevo vreme i iznosi 126 radnih dana. Poslednjih godina je taj broj znatno manji i očito je da je problem sa prenosom sednica daleko manji nego što neko ti želi da predstavi. 3) Obavezujuće uputstvo o TV prenosima skupštine, dakle, nije doneto da bi se oni uveli, jer već postoje, nego da bismo zabranili njihovu zabranu. Uputstvo je doneto onda kada je postalo jasno da rukovodstvo RTS-a ima ambiciju da ultimativno određuje radno vreme Narodnoj skupštini, ne pokazujući pri tom bilo kakvu stvarnu volju da postigne razuman sporazum. Da nema našeg uputstva, nikakvog sporazuma ne bi ni bilo. 4) Netačno je da je Savet RRA „naredio javnom servisu da ne mora” (strogog li naređenja) da prenosi skupštinska zasedanja. Istina je da je RRA saopštila da niko ne sme da se meša u uređivačku politiku RTS-a, ali u okviru te politike i televizija, koja je javno dobro finansirano pretplatom, ima određenih obaveza. Shodno domaćoj praksi, i shodno svojim zakonskim ovlašćenjima, Agencija je smatrala da je prenos skupštinskih sednica jedna od tih obaveza. Tu nema ni nelogičnosti ni kolizije. 5) Uspostavljanje „parlamentarnog kanala”: u našem zakonu apsolutno ne postoji prostor za njegovo uspostavljanje i oni koji traže taj kanal to odlično znaju. Navođenje HRT-a kao primer takođe je potpuno neodgovarajuće, jer ta televizija u potpunosti prenosi skupštinske sednice, sa tim što je radno vreme hrvatskog parlamenta kraće. Ali, ono je kraće zbog odluke samog hrvatskog Sabora, a ne zbog toga što im je neko iz televizije odredio u koji termin moraju da se uklope. Rizikujući optužbe za šovinizam, reći ću vam i zašto ne mislim da HRT treba da nam bude primer za ugled: pre samo nekoliko meseci „u žustrini polemičke rasprave” članica Upravnog odbora HRT svog kolegu opalila je štiklom po glavi, na šta joj je ovaj odgovorio pesnicom po nosu. Ukazujem ovom prilikom na krajnje jeftinu i prizemnu demagogiju koja se primenjuje u argumentaciji protiv skupštinskih prenosa. Javnost se stavlja pred neistinitu dilemu: zbog skupštinskih prenosa nećemo moći da gledamo sportske prenose. Drugim rečima: zbog odluke RRA, umesto političara koje mrzimo, nećemo moći da gledamo naše sportiste koje volimo. Prava istina je da u dva programa RTS-a, pogotovu kakav je sada, ima više nego dovoljno mesta i za jedno i za drugo. Ista vrsta demagogije je i priča o tome da će neko u RTS-u zbog prenosa iz Skupštine ostati bez posla. Kao: sve do sada smo odolevali otpuštanjima, ali eto, sada se umešala RRA i otkazi su neminovni. Uostalom, kad toliki broj zaposlenih proizvodi toliko programa da zbog skupštinskih prenosa ta produkcija ne može da stane u dva kanala, zašto onda toliko repriza? Aleksandar Vasić, Republička radiodifuzna agencija