Žernov-grad i uvređeni knez

Prema napisu, tvrđavu Žrnov (Žernov) na Avali su 1934. minama razneli neimari Meštrovićevog spomenika Neznanom junaku, a ručicu detonatora je, navodno, okrenuo desetogodišnji sin princa Pavla, Aleksandar, u prisustvu strica, kralja Aleksandra, pokretača gradnje. Čini se da se nekom greškom potkralo kako je mladi knežević, kao britanski pilot na Uskrs 1944. bombardovao Beograd, što je ovog 83-godišnjaka, kao neistina, povredilo. Kad god se dodirne tema uklanjanja starog a zarad podizanja novog, uvek je jasno da smo neodgovorni prema sopstvenom istorijskom pamćenju, a egoistični prema vlastitom delu. Danas je elegantni Meštrovićev ansambl prerastao svoje vreme i postao trajan nacionalni spomenik. Vele da su ga Crvenoarmejci 1944. kaćušama hteli razoriti jer se iza njega krila nemačka baterija, ali to nisu dopustili Titovi oficiri, žrtvujući pri tom celu četu. Iako idejni protivnici kralja-graditelja i trojne monarhije, bili su dovoljno odgovorni prema vlastitoj prošlosti. I stari Žernov nije trebalo dirati a novi panteon sa karijatidama mogao se graditi tu pored. Da je istorijski nemar držao slavoljubive graditelje, vidi se i po tome što se nisu potrudili ni da istraže ko je prvi tvrđavu podigao, ko dograđivao i za šta sve koristio. Sa četvorougaonim pirgom i valjkastim tornjevima još nepoznate namene, Žernov je istorijski beleg koji šiklja uvis i vezuje prohujala vremena. On je na neki način deo kolektivne podsvesti koja je u naše vreme podigla ponositi Avalski toranj – simbol Beograda. Tornja se ne odričemo ni kada nam ga sruše do temelja. Mravljom svešću ga dižemo iz pepela, iako time guramo prst u oko svojim silnicima koji očekuju da im vodamo konje i opanke. A koliko smo samo srušili ili zubu vremena predali onoga što je trebalo čuvati? Koliko je bogomolja boga Mitre sravnjeno sa zemljom da bi se digle naše crkve, na starim grobljima naša groblja, na tuđim temeljima naše palate! Od pet vekova osmanske kulture ovde nije ostalo ništa. Da smo očuvali bar koji od onih gospodskih aginskih dvoraca-čardaka; od 270 islamskih bogomolja ostale su tek dve-tri; jednu su naši preci pretvorili u plinaru; glasovitu Batal-džamiju su pustili da se sama od sebe obatali; islamsko Tašmajdansko groblje smo prekopali u svoje groblje, a kao jedini beleg ostala je Bajrakli džamija. I nju je naš vandalski element uspeo potpaliti da bi sramota bila još veća. A neka sedi knez, sin umnog princa Pavla, ne tuguje. Wega ovde mnogi poštuju a posebno junački piloti! Mi se po uvredama, kao i po pohvalama bez pokrića, rado glasimo. Dr Ostoja Đurić, Beograd