Netačnosti o kalendaru iz 1719.

Prinuđen sam da ukažem na čitav niz zapanjujuće netačnih navoda koje je u svom dopisu izneo prof. Živko Marković. Prof. Marković pominje srpski bakrorezni kalendar iz 1719. g. (koji je bio najavljen kao otkriće i posebno izložen u Antikvarijatu Orfelin) kao “nemerljiv doprinos bibliografiji srpske stare štampane knjige”, ali uslovljavajući značaj ovog otkrića “ukoliko nije reč o ovde spomenutoj Mesmerovoj knjizi” o kojoj je, kako tvrdi prof. Marković, “obavestio naučnu javnost” još 1984. godine. Da li ova uslovljenost postoji, neka čitaoci sami prosude nakon što imaju u vidu sledeće činjenice. U saopštenju iz 1984. god. prof. Marković (u 39 redova) ne obaveštava naučnu javnost o pronalasku nepoznate knjige već nabraja kome je sve iz naučnih krugova (Lazar Čurčić, Stevan Tomić, Radoslav Grujić, Borivoje Marinković, Dušan Popović, Dinko Davidov...) bila već poznata pretpostavka o postojanju srpske bakrorezne knjige otisnute pre Žefarovićeve Stematografije. U pomenutom saopštenju prof. Marković nije izneo nijednu nepoznatu činjenicu (istina, tačno je pretpostavio godinu izdanja) niti je izvršio stručnu analizu dostupnih podataka, već je samo zaključio da je “i sam ubeđen da je reč o istom kalendaru”. Svoj rad prof. Marković je završio ovim rečima: “Moja nastojanja, istina preko drugih lica, inače ne i naročito zainteresovanih za tu vrstu posla, nisu urodila plodom, ali nadam se da ću jednom stići i sam do Beča i, možda, naći ovaj, za istoriju srpske knjige, predragoceni ilustrovani kalendar”. Do koje mere su saznanja prof. Markovića udaljena od činjenica (čak i elementarnog poznavanja ove materije), najbolje ilustruje to što on kalendar iz 1719. pripisuje (Tomi) Mesmeru. Naime, Mesmer (Thomas Messmer, 1717-1777) je imao dve godine, tek je prohodao, kada je kalendar otiskivan. U najkraćem ću izložiti bitne momente istorijata pronalaženja ove knjige. Još 1958. Stevan Tomić u prilogu O registraciji starih srpskih knjiga i rukopisa u inostranstvu pominje srpski kalendar iz 1718. bez bližih bibliografskih podataka. Nakon toga (pre 1965), Dušan Popović pronalazi i reprodukuje u Beču crtež koji je kompilacija dva mala fragmenta iz kalendara ali ne stiže da objavi ovaj pronalazak. Lazar Čurčić i Borivoje Marinković, 1983. ili ranije, pronalaze fotografiju crteža u Popovićevoj zaostavštini. Miodrag Maticki 1986. u Bibliografiji srpskih almanaha i kalendara objavljuje reprodukciju fotografije iz Popovićeve zaostavštine analizirajući je i zaključujući (uz pogrešno datovanje) da se radi o izgubljenom prvom srpskom štampanom kalendaru. Krajem 80-ih godina Stojan Vujičić u usmenom saopštenju daje do tada najznačajniji doprinos – prvi iznosi konkretne i pouzdane podatke o postojanju kalendara (tu prof. Marković ponovo greši – Sečenjijeva biblioteka ne poseduje ovu knjigu) ali ne predočava snimak kalendara i ne publikuje rad na tu temu. Najzad, 2006. potpisnik ovih redova pronalazi kalendar. Prva pojava kalendara u javnosti usledila je 1. septembra 2007. u 19 sati prilikom svečanog otvaranja Antikvarijata Orfelin. Trenutno je u toku priprema za štampu reprinta kalendara sa pratećom studijom i naučnim aparatom. Dakle, to su polazne činjenice na osnovu kojih čitaoci (kao i prof. Marković), treba da vrednuju istorijat otkrivanja našeg prvog kalendara. Prof. Marković se nesrećno i nestručno upustio i u komentarisanje jedne omaške u tekstu koja se odnosi na graviru Šapca. Naime, u tekstu Duhovni omotač Srbije očigledno se potkrala daktilografska greška pa je za graviru Šapca – rečeno da je iz 1403. umesto 1493. U svom komentaru prof. Marković tvrdi da je gravira Šapca prvi put objavljena 1496. u Augsburgu, što je pogrešno. Istina je da je prvi drvorez Šapca (može se i videti u Knez Mihailovoj 40) objavljen ne 1496. već 12. jula 1493. u Nirnbergu kod A. Kobergera, u knjizi Hartmana Šedela – Liber chronicarum. Začuđujuće je da prof. Markoviću ovaj podatak nije poznat iako se posebno bavio tim pitanjem. Tačno je da postoji i izdanje iz 1496. koje pominje prof. Marković, ali on pogrešno navodi naziv te knjige (pravilno je: Das Buch der Croniken und Geschichten...). Pogotovo je zbunjujuće i sasvim netačno to što prof. Marković pretenduje na još jedno otkriće, smatrajući da se radi “o do sada nepoznatoj graviri”, Naime, Šedelova hronika je (kao prva ikada štampana ilustrovana geografsko-istorijska svetska hronika), jedna od najznamenitijih knjiga štampanih u XV veku. Štaviše, ta knjiga je do te mere popularna i relativno česta (oba izdanja su sačuvana u stotinama primeraka) da kod bibliofila i antikvara ima žargonske nazive: prvo izdanje se naziva Nirnberška hronika a drugo Mali Šedel. Poslednju po redu opasku prof. Markovića, gde tvrdi da bibliotekari nisu krivi što moraju da odbijaju prijem (značajnih) legata, teško je na malom prostoru komentarisati. Ta vrsta lakonskog aboliranja onih koji ne rade svoj posao je jedan od načina kako da (p)ostanemo možda najnedokumentovaniji narod u Evropi. Predrag R. Milovanović, Antikvarijat “Orfelin”, Beograd