Komotni cinizam

U razgovoru sa građanima Srbice, ultranacionalističkog mesta u srcu Drenice, kolevke UČK, šef britanske kancelarije na Kosovu Dejvid Blant izjavio je, kako prenosi Koha ditore, da će pitanje statusa posle 10. decembra verovatno morati da se vrati u Savet bezbednosti. Na pitanje iz publike da li će Velika Britanije priznati nezavisnost Kosova 15. decembra, Blant je, navodi prištinski dnevnik, šaljivo odgovorio: Jeste li mislili decembra 2008?” Šala ili ne, tek, cinični predstavnik Velike Britanije svakako spada u onaj uzak krug ljudi koji na Kosovu sebi sme da dozvoli ovakvu vrstu humora i u još uži krug onih koji bi ovakvu misao smeli da izgovore ozbiljno. Poslednji mesec u ovoj godini, kao i mnogi meseci pre njega, takođe je očekivan kao trenutak kada će se do nezavisnosti doći sa ili bez međunarodnog pečata na dokumentu koji bi potvrdio novostvorenu državu. Ispostavilo se, međutim, da taj jednostavan i dugo željen plan lako može ponovo biti odložen. Posle konstruktivnog razgovora, kako su tročasovni susret srpske i albanske delegacije nazvali predstavnici “trojke”, i potpisivanja njujorške deklaracije koja je obe strane obavezala da se ozbiljno angažuju u pregovorima i da pokažu spremnost za kompromis, albanski lideri vratili su se u Prištinu da svojim glasačima objasne da kompromisa neće biti i da nezavisnost ne može da čeka. “Sastanak u Wujorku je bio jasan signal za međunarodnu zajednicu da se što pre mora doneti odluka o budućnosti Kosova kao suverene države”, izjavio je Hašim Tači, ali je ova optimistička prognoza malo ublažena napomenom da će Priština sve svoje poteze usklađivati sa Vašingtonom i Briselom. U drugoj nedelji decembra znaće se kakav su dogovor postigli Srbi i Albanci, što nije previše teško prognozirati, ali tada će se znati i kakav je zaključak “trojke”, a ubrzo zatim albanski “međunarodni prijatelji” odlučiće o sledećem potezu. Sjedinjene Američke Države, na vratima predizborne kampanje i sa nekoliko žarišta širom sveta, mogle bi najlakše da se odluče da kosovski problem reše u jednom potezu – priznavanjem nezavisnosti. Tim pre što je sada očigledno da se u ruskom stavu ništa neće promeniti ni posle izbora u martu, kada će Vladimir Putin otići sa mesta predsednika, ali ne i sa vlasti. Prekookeanska svetska sila tako bi završila kosovsku priču i prepustila je Evropi, ali bi svakako bilo poželjno da ih u tome slede bar neke evropske zemlje. U Briselu će se teško postići saglasnost ukoliko rešenje ne bude zasnovano na međunarodnom pravnom aktu. Ideja o konfederaciji koja se ne pojavljuje prvi put, ali u ovom trenutku ima sve ozbiljnije zagovornike, rešenje je koje bi Evropskoj uniji obezbedilo da na elegantan način dođe do dokumenta kojim će se trasirati nezavisnost. “Krajnja prednost takvog rešenja je njegova privremenost”, objašnjava Antonio Kaseze, prvi predsednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u tekstu u Gardijanu u kome detaljno izlaže sve prednosti ovakvog rešenja. “Konfederacija za koju se zalažem predstavljala bi međufazu (koja bi trajala pet do deset godina) na čijem bi kraju Kosovo verovatno postalo potpuno nezavisno”, zaključuje Kaseze. Nešto slično verovatno je imao na umu i Masimo d’Alema, šef italijanske diplomatije kada je srpskom premijeru predložio da razmisli o mogućoj konfederaciji Srbije i Kosova. Po Kasezeovom predlogu bila bi to “dva različita međunarodna subjekta koja bi imala zajedničko telo za donošenje odluka”. Ali Srbija nema razloga da se uopšte upušta u detalje nekog konfederalnog aranžmana imajući u vidu iskustvo sa federacijom, koja predstavlja neuporedivo čvršću zajednicu od konfederacije. Ovi predlozi ipak najviše podsećaju na kratak i bezbrižan put Crne Gore do nezavisnosti. Srbija je, ne treba zaboraviti, taj put aminovala stavljajući svoj potpis tri godine ranije na Solanin papir. Svaki status Kosova na koji bi Srbija pristala, a koji bi bio označen bilo kojim terminom osim reči autonomija, u suštini bi samo predstavljao pristanak srpske strane na manje ili više odloženu nezavisnost Kosova. Na Balkanu je već uspostavljeno dovoljno presedana koji nedvosmisleno govore kako se Zapad odnosi prema statusu konstitutivnih jedinica koje imaju više od autonomije i u kojima većina stanovnika želi nezavisnost. Iz zapadnog ugla odlaganje samo predstavlja kupovinu vremena kako bi se kreativnim diplomatskim i pravnim potezima obezbedila podrška Evropske unije američkoj želji da Kosovo učini nezavisnim. To bi pomoglo da se reši ono što za Amerikance predstavlja ključ neočekivanih problema, a to je legalizacija transfera vlasti sa UNMIK-a i NATO-a na evropske snage. Iako je veoma nezahvalno nagađati kakve će sve formule proizvesti američka diplomatija narednih meseci, moguće je i da će u njihovoj kreativnosti važnu ulogu imati generalni sekretar UN Ban Ki Mun, kao i mnogi presedani i papiri na koje smo već skoro zaboravili. Imajući sve ovo u vidu teško je poverovati da će druga nedelja decembra predstavljati prekretnicu u procesu rešavanja statusa Kosova. Povrh svega jedan visoki zapadni diplomata je u nezvaničnom razgovoru rekao da zapadne sile ne bi bile iznenađene ukoliko bi Rusija ili srpska strana u samo predvečerje decembarskog roka izašle sa, kako ga je nazvao, suštinski novim predlogom, koji bi zahtevao ozbiljno razmatranje i sasvim onemogućio brzoplete jednostrane korake. Ako je verovati ovom diplomati onda ima smisla i razmišljati o kom decembru je u Srbici govorio izaslanik Velike Britanije, ironični Dejvid Blant.