Potcenio sam Hajdegerov nacizam

Povodom najave potpunog povlačenja iz akademskog i filozofskog sveta, nemački list Die Tageszeitung je nedavno napravio opsežan intervju sa Ernstom Tugendhatom, jednim od najvažnijih nemačkih filozofa u posleratnoj Nemačkoj. Tugendhat govori o nemačkoj pseudodubini, o svom učitelju Hajdegeru, strahu od smrti, antisemitizmu i još koječemu. Pošto je reč o autoru čijih je pet knjiga i niz članaka prevedeno na naš jezik, pred NIN-ovim čitaocima je čitav intervju. Intervju je, prema dogovoru, trebalo da traje dva popodnevna sata, ali se nastavio skoro do ponoći. Počeo je čajem, a završio se viskijem. Ernst Tugendhat, sada u 77. godini, imao je dilemu da li uopšte da ga objavi. Konačno, javio se redakciji pismom iz Tibingena napisanim zaobljenim slovima svoje stare pisaće mašine: “Smatram da je tekst, kakav je sada, u redu”. Filozof očigledno ne voli elektronsku poštu: njegove misli još uvek nam stižu u poštansko sanduče. Inače, Ernst Tugendhat je rođen u jevrejskoj porodici u Brnu 1930. godine. Studirao je klasičnu filologiju i filozofiju u Frajburgu, kod Martina Hajdegera, čiju će filozofiju kasnije oštro kritikovati. Bio je profesor filozofije u Berlinu, Hajldelbergu i Tibingenu, saradnik na Maks-Plankovom institutu i gostujući profesor na mnogim univerzitetima u Evropi i Americi. Jedan je od najeminentijih predstavnika analitičke filozofije u Nemačkoj, a poslednjih godina je skrenuo pažnju šire javnosti inovativnim esejima o smrti i antropologiji (poslednja mu knjiga nosi naziv “Antropologija umesto metafizike”, 2007). Vaša se filozofija u poslednje vreme bavi strahom od smrti. Kada ste prvi put osetili taj strah? – Prvi rad o smrti napisao sam sa 64 godine. U to vreme boravio sam u Čileu i osećao da je smrt jedino što me čeka. No, možda sam već bio otvoren za tu temu, s obzirom na to da sam počeo upravo kao Hajdegerov student, a smrt u njegovoj misli igra važnu ulogu. Kada god pomislim da mi je preostalo samo malo vremena, ja se naježim. Ne zato što želim da živim večno po svaku cenu, već zato što osećam da sam protraćio svoje vreme i da je trebalo živeti drugačije, mnogo drugačije. A kako? – Nemam odgovor. Imam samo strepnju da sam mogao da propustim ono najvažnije. U međuvremenu sam ovaj osećaj potisnuo misticizmom. Kako misticizam može da pomogne? – Misticizam pomaže da shvatite kako vi niste previše važni. To je u vezi sa čuđenjem pred onim što Hajdeger naziva bićem ili, kako je to Vitgenštajn kazao, pred činjenicom da ovaj svet uopšte postoji. Ako smatrate sebe potpuno nebitnim, odakle crpite volju za životom? Nije li obeshrabrujuće verovati da je sve važno, sem nas samih? – Ne, ja sam važan koliko i bilo šta drugo, ali upravo to – ni više, ni manje. Pored toga, imam i filozofske ambicije i srećan sam kada uspevam u onome čime se bavim, ali tu vrstu sreće zapravo prezirem. Pokušavam da sebe ne shvatam previše ozbiljno, ali u stvari samo doživljavam koliko sebe uzimam za ozbiljno. Nije li to razlog za preispitivanje vaše teorije da ne treba sebe shvatati previše ozbiljno, da sebe treba relativizovati? – Ne. Misticizam i egocentrizam nisu alternative koje se međusobno isključuju. Verujem da čovek nikad neće moći da prevaziđe to, pa i kao mistik, da sebe uzima za ozbiljno. Jer u praktikovanju misticizma, on je zainteresovan za činjenicu da ON praktikuje misticizam. Postoji taj jaz između preteranog pridavanja značaja sebi samom i smirene relativizacije samoga sebe. Da li ste sujetni? – Svi smo mi egocentrični. Samo su neki toga više svesni od drugih. A elite su toga posebno nesvesne. Sme li neko da se raduje svom uspehu? – Odlično pitanje. Rekao bih da sme, sve dok u tome ne preteruje. Kojim uspehom ste vi bili najzadovoljniji? – Kada sam održao prvo predavanje kao profesor u Hajdelbergu. Tada sam odahnuo. Godinama pre toga, svih tih godina dok sam bio asistent u Tibingenu, nisam verovao u sebe. Čitao sam oglase za posao u novinama, ali nikada nisam našao ništa za šta sam se osećao sposobnim. Nisam imao vere u sebe kao u filozofa. Imao sam kompleks niže vrednosti – to važi za veliku većinu ljudi – koji su s druge strane gordi. Bili ste gordi? – U suštini, uvek sam imao visoko mišljenje o sebi. Postepeno sam sticao samopouzdanje, ali i dalje u izvesnoj meri zavisim od toga kako drugi reaguju na moja predavanja, što vidim kao preterano. To me deprimira. Moja predavanja su, međutim, uvek vrlo dobro primljena u Nemačkoj, za razliku od anglosaksonskih zemalja. Vaša nova knjiga čini se paradoksalnom. Sa snažnim naglaskom na smrti, ona deluje kao rastanak – ali i kao novi početak. – U predgovoru kažem da mi se ono što sam do sada rekao u vezi sa određenim problemima – čini nedovoljnim. Već sam bio rekao, u slučaju moje prethodne knjige, da je i moja poslednja. Nakon toga, napisao sam ove članke, koji su objavljeni u martu. Ali ovog puta, verujem, to je zaista moja poslednja knjiga. Zato što ste zadovoljni sobom? – Ne, već zato što osećam da je moje vreme za filozofiranje isteklo. Uskoro se selim u Brazil. Ponećete i vašu pisaću mašinu? – Mogu da razmišljam samo kada sedim pored pisaće mašine. Imam malo parče papira, veličine pola normalne strane. Broj strane je desno, datum stoji levo. Slažem ih hronološki. Može li se vaš čitav filozofski život opisati kao prevazilaženje Hajdegera? – Da. Pročitao sam “Biće i vreme” kada mi je bilo petnaest godina. U to vreme često sam proučavao filozofske tekstove sa majkom, više iz ljubavi prema njoj. Bilo joj je veoma važno da nešto radimo zajedno. U Nemačku sam došao čim se to moglo, 1949. god. i sve vreme sam studirao u Frajburgu. Hajdeger je važio za veoma rezervisanog čoveka. – Znate, kao osoba on mi nikad nije previše značio. Kada je rehabilitovan – bio sam tada, mislim, na drugoj godini – radio sam tri vežbe koje je ponudio. Od tada sam ga, s vremena na vreme, posećivao u Frajburgu i išli bismo zajedno u šetnju. Uvek sam bio ukočen od straha jer sam se osećao potpuno nespremnim. Onda mi je poslao dopisnicu o tome kada da dođem i dodao: “Nema potrebe da se pripremate”. A nakon toga? – Imali smo jedan zaista dobar razgovor nakon što sam kritikovao njegov pojam istine u mojoj habilitaciji. Bio je to početak kratkog perioda kada je bio obuzet mnome. Ali naš lični odnos meni je bio potpuno nevažan. U to vreme nisam smatrao Hajdegerov nacizam dovoljno važnim, što je bilo pogrešno. Bilo je i naivno. Kasnije sam sebi zamerao zbog toga. Jer ste se zbog njega vratili tako brzo iz emigracije u zemlju zločinaca? – Bio je to veoma problematičan potez. Moj gest pomirenja sada mi izgleda skandalozan prema žrtvama. Jer ja nisam stradao od nacizma. Nisam emigraciju doživeo ni kao lični gubitak. Plovidba do Venecuele bila je za mene avantura jer sam imao jedanaest godina. Ali morali ste da napustite jednu od najpoznatijih kuća u istoriji moderne umetnosti, vilu Tugendhat, koju je za vašeg oca izgradio bauhaus arhitekta Mis van der Roe (Mies van der Rohe) u Brnu. – Ta kuća nikad nije igrala važnu ulogu u mom životu, a ako i jeste, odigrala je negativnu. Meni je sasvim svejedno gde živim. Možda je to posledica toga što je moja porodica preko svake mere izdizala tu kuću. Zašto vam je trebalo tako dugo da pomislite da se vaš povratak u Nemačku desio preuranjeno? – Odrastao sam u krugu Jevreja emigranata koji su studirali kod Hajdegera. Svi su se oni ponašali kao da mogu da odvoje njegovu ličnost od njegovog rada. To da sam se ja kao Jevrejin vratio u Nemačku isuviše rano – s tim sam se suočio u svakom slučaju. Niko drugi vam nije to zamerao, samo vi sami sebi? – Ne, nije bilo prebacivanja ili optužbi. Ali su ljudi bili iznenađeni. A vaša porodica? – Moja porodica mi je tada zamerala. Ali imao sam prijateljicu u Berlinu sa kojim sam se viđao u kafeu “Ajnštajn” sredinom osamdesetih. Bila je poreklom Engleskinja, i pitala me je zašto sam se zapravo vratio u Nemačku. I tada sam primetio da, govoreći sa distance, ne mogu da dam dobar odgovor na to pitanje. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam iz Nemačke otišao za Južnu Ameriku 1992. godine. Moguće je ispraviti postupak star pedeset godina? – Bilo je to krajnje iracionalno. Verovatno je to bila agresija protiv sebe samog koju sam ispoljio. Odjednom, bio sam pun mržnje prema Nemačkoj i želeo sam da je se oslobodim. Vratili ste se drugi put u Nemačku 1999. godine. Kako se danas osećate? Normalno? – Došao sam u Tibingen samo zbog biblioteka i one će mi nedostajati kada ponovo odem u Južnu Ameriku. Bili ste dekan u Hajdelbergu 1968. godine. Kako vam se tada činila Nemačka? – Studentski pokret mi je omogućio da se pomirim sa Nemačkom. Tih prvih godina osećao sam se kao stranac. Ali onda sam se u potpunosti poistovetio sa studentskim protestima. Bio sam zastrašen čudnom reakcijom većine svojih kolega. Nisu želeli da im se remeti mir. To je ipak bilo za mene neverovatno iskustvo. Bio sam tretiran kao normalno ljudsko biće! Mi profesori smo se prosto međusobno svađali. Moje kolege nisu bile ni antisemitski, ni prosemitski nastrojene. Do današnjeg dana nisam to razumeo. Sve su to bili ljudi koji su iskusili period nacizma. Kako je bilo nakon svega toga? – Ja lično nisam iskusio bilo kakav antisemitizam. Ali to nije objektivna tvrdnja, možda je to samo slučajnost. Ono što sam svakako doživeo jeste filosemitizam, kada mi, na primer, Nemci kažu da nemaju prava da kritikuju Izrael na način na koji ja to činim, kada opisujem, između ostalog, cionizam kao nacionalistički. Mnogi Nemci ne bi smogli hrabrosti da urade ništa slično. Vratimo se Hajdegeru. Kako ga sada vidite? – Izdavačka kuća C. H. Beck predložila mi je da napišem knjigu o “Biću i vremenu”. Ali to bi mu učinilo preveliku čast. Nije samo njegovo ponašanje bilo užasno u doba nacizma, već je i ono što je izgovarao nakon 1945. takođe bilo odvratno. Mislim da je bilo nečeg lažljivog, nečasnog u vezi sa njim. U ljudskom i političkom smislu svakako, ali i u filozofskom. Često vas citiraju kako govorite da je problem sa Hajdegerom nedostatak koncepta neistinitosti (Unnjahrheit). – On je razvio svoj koncept istine, pojam “neskrivenosti” (Unverborgenheit), kome suprotnost pogrešivosti više nije suštinski pripadala. To je relativno komplikovano kod njega. Uvek je imao načina da se verbalno “izvuče”. Ali je, u principu, kritička dimenzija bila kod njega izgubljena. Pa ipak, i vi ste ostali fascinirani Hajdegerom čitavog života. – Ne čitavog života. Prekretnica se dogodila kada sam dobio pozivnicu da odem u An Arbor u Mičegenu, neposredno pred završetak habilitacije o Huserlu i Hajdegeru. Tada mi je bilo trideset pet godina. Tamo sam uvideo da se uz pomoć analitičke filozofije mogu lakše objasniti stvari, za koje je Huserl izmišljao imena, kao što je “kategorijalni pogled” (kategoriale Anschauung). Bio je to za mene ključni metodološki proboj. Nastavio sam da se posvećujem pitanjima koja je Hajdeger postavio, ali nisam ga više nalazio fascinantnim. Hajdeger je pokušao da primeni svoje metafizičke koncepte na Aristotela. Ja sam, s druge strane, hteo da pokažem da se Aristotel već kretao ka filozofiji zasnovanoj na analizi jezika. Vaš okret ka antropologiji 1999. godine – istovremeno i odvajanje od Hajdegera – ipak pokazuje koliko je velik uticaj on imao na vas. – Toga sam svestan. Na predavanju ovde u Tibingenu, nedavno sam pokušao da raspletem šta je to što je održivo u Hajdegerovoj filozofiji. I stalno sam morao ljudima da naglašavam da se tako ne može postupati. Zbog toga ne mogu da napišem knjigu o “biću i vremenu”. Zato što bi to bilo previše destruktivno? – Da. Da biste pisali komentare na knjigu, vaš odnos prema knjizi mora biti primarno pozitivan. Stoga ne možete da napišete da, na kraju krajeva, sve što Hajdeger ima da ponudi jeste “om”, mantra indijskih mistika, kao što ste to učinili u svojoj poslednjoj knjizi. Neki ljudi vas optužuju da upravo polemički nastupate kada kritikujete. – Nalazim da mi je lakše da kritikujem, nego da odajem počast. Habermas mi je jednom rekao: “Ti ne kritikuješ, ti pokušavaš da ubiješ!” Da li ste želeli da osnujete školu? – Ne, to mi nikad nije palo na pamet. Zato što odbijate izvesnosti? – Ja odbijam izvesnosti?! Nazivate ih “opovrgljivostima” (Retraktionen). Stalno kritikujete svoje stare publikacije u novijim člancima. – Da, to mi često dešavalo u etici. Ona me preokupira. Čitaocu se može učiniti da vam je najpre potrebno da objavite članak da biste bili u mogućnosti da ga dalje razvijete i na kraju odbacite. – Ne! Tako se ne razmišlja. Samo ponekad sam objavio nešto za šta sam unapred znao da nije sasvim u redu, ali svejedno je. Neka se drugi “znoje” nad tim. To bi onda bila nekakva podela rada? – Ali niko se u stvari time ni ne bavi. Nemam osećaj da je mnogo mojih ideja prihvaćeno. Da li ste imali utisak da se možda bavite pogrešnom temom? – Ne, nikad nisam imao takav utisak. Mislim da su neke teme važne, a za druge mislim da o njima mogu tek nešto da kažem, s obzirom na to kakva sam osoba. Kakva ste osoba? – U izvesnom smislu, ja sam veoma kratkovid čovek. Nisam neko ko ima sposobnost širokog pregleda društvenih odnosa. Mogu samo da istrajavam na svojim malim problemima. S druge strane, imam prednost koju drugi nemaju, jer radim veoma precizno. Striktno govoreći, ne mogu ništa da kažem u vezi sa temama koje su značajne za društvo jer su one za mene previše složene. Govorim isključivo o stvarima koje su deo ličnog identiteta. Dugo vremena sam patio od nemogućnosti da radim empirijski. Onda sam napustio univerzitet, Hajdelberg, da bih to naučio. Šta podrazumevate pod empirijskim radom? Hteli ste da se bavite sociologijom? – Sociologijom i istorijom. Ali bila je to apsurdna ideja. Imao sam tada tu sreću da mi je Habermas ponudio posao na ovom institutu u Štarnbergu. Da sam stvarno radio bez mreže saradnika, bilo bi mi loše. Ali želeo sam da naučim da radim empirijski. U međuvremenu sam od toga odustao. Sada radim stvari koje znam da mogu da radim i jednostavno izbegavam da radim one koje ne mogu. Pa ipak ste komentarisali Prvi zalivski rat, na primer. – Bila su to verovatno pitanja koja je relativno lako precizirati. Takođe, govorio sam o opasnosti od nuklearnog rata. Ali bio sam uplašen i tresao sam se kada sam prvi put govorio o tome. U to vreme čak i vaši protivnici su vam priznavali da imate najbolje argumente, iako niste uvek na pravoj strani. – Pa ipak sam se tokom osamdesetih rasplinuo. Održao sam dva ili tri predavanja u Berlinu koja su imala smisla – ali ne više od toga. Kakva je uopšte uloga filozofije danas? Postaje li ona suvišna uzimajući u obzir razvoj bihejvioralnih nauka, istraživanja mozga i evolucione biologije? – Bio bih veoma oprezan u vezi s tim. Što se tiče bihejvioralnih nauka, mislim da se prebrzo traže analogije, na primer između ljudskog morala i životinjske požrtvovanosti, altruizma. To je ono što je, između ostalih, radio i Konrad Lorenc. Kada su u pitanju istraživanja mozga, mislim da je to što se danas zbiva veoma blesavo. Zašto? – Može samo da se utvrdi kakva vrsta procesa se odvija u pojedinim delovima mozga. Ali onda dolaze ti profesori moždane fiziologije i iznose teorije o nepostojanju ljudske slobode. Takve teorije temelje samo na osnovu toga što oni govore da su naučnici i što veruju u determinizam. Uopšte ne uzimaju u obzir filozofsku literaturu iz protekle decenije, koja pokušava da ne posmatra determinizam i slobodnu volju kao suprotnosti. To smatram za potpuno neodržive spekulacije. Ali istraživanje mozga je i dalje na svom početku. – Istraživanje mozga će možda postati zanimljivo filozofiji za stotinak godina, ali do sada to nije bio slučaj. Priznajem da sam naturalista; posmatram ljudska bića kao deo biološkog razvoja. Ali ono što biološke nauke govore u vezi sa ljudima, teško da ima smisla. Ako istraživanje mozga toliko malo nudi, postoji li onda izvesno filozofsko znanje? – Ne, i nije nam ni potrebno. Želja da budemo na čvrstoj zemlji zaostatak je autoritarnog načina mišljenja. To je relikt vremena u kome su ljudi verovali da će sve suštinske spoznaje dobiti posredstvom božanskih otkrovenja. Preveo i priredio: Dejan Aničić