Demokratska diktatura

U subotu, na Bemusu, u sali Beogradske filharmonije, čuveni Russian brass, bleh kvintet Filharmonije iz Sankt Peterburga, izvešće dela trojice kompozitora – Musorskog, Ivana Jevtića i Bujanovskog. Ovaj poslednji je kompozitor i profesor, otac ruske škole za hornu. Biće ovo posebna prilika da se čuje delo srpskog kompozitora Ivana Jevtića, koji je više od 20 godina na svetskoj sceni prisutan sa svojim opusom za bleh instrumente (truba, horna, trombon, tuba) i ansamble, odnosno bleh kvintete. A inače, više od tri decenije živi i radi najvećim delom u Parizu. Napisao je više od 100 kompozicija, opusa, u oblasti kamerne, koncertne i simfonijske muzike. Wegova dela su objavili najpoznatiji francuski izdavači, a štampano je više od 15 CD-a sa njegovim kompozicijama u Srbiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, SAD, Nemačkoj, Japanu... Od 2003. godine je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. U Beogradu će se publici predstaviti ponovo 15. novembra kada će se održati autorsko veče njegove muzike na Kolarcu. Ivan je imao pet godina kada su ga roditelji (tata ekonomista-pravnik, mama učiteljica) odveli da svira klavir. Bilo je teško vreme, godina 1952. i pijanino je kupljen na tačkice, danas teško razumljiv kupovni pojam. Sa šest godina je upisao muzičku školu Mokranjac, kada je pošao i u osnovnu školu. Prvih pet-šest godina mu je bilo teško i majka, učiteljica, često bi ga lenjirom primoravala da svira. Posle je bilo suprotno, nije mogla da ga odvoji od klavira: Posle je bilo kasno, kaže naš sagovornik danas, i dodaje: - Ja nisam bio dete koje potiče iz muzičke porodice. Sergej Prokofjev, na primer, nikada nije išao u muzičku školu već ga je majka naučila da svira i on je praktično bez škole postao ono što jeste. Vi ćete, ipak, od razbarušenog pijaniste, kako volite da kažete za sebe, postati kompozitor? Zbog čega je Pariz bio vaš izbor, gde ćete ostati praktično do danas? - Još u detinjstvu su me zadojili Francuskom. Deda, stric i drugi pričali su o Solunskom frontu, o prijateljima Francuzima, počeo sam da učim francuski jezik sa deset godina. Sa šest godina, tačnije 1953. godine, mama me je odvela u Pariz i stanovali smo na Bulevaru Sen Mišel za vreme letnjeg raspusta. I posle 17 godina, 1971. godine ja sam pevao sa Beogradskim madrigalistima na internacionalnoj jugoslovenskoj izložbi u Parizu. Dve godine kasnije je usledila stipendija francuske vlade, zatim sam bio dve godine u Beču, vraćao se u Pariz. I to je bio moj put: Beograd – Pariz, Beograd – Beč – Pariz... Da li vam je taj dugi boravak u Parizu oduzeo nešto od karijere ovde u Jugoslavije, odnosno Srbiji? - Ne, mislim da mi je Pariz pomogao da budem više ovde. Meni je mnogo značilo saznanje o francuskoj kulturi, ne samo o muzici već o slikarstvu i istoriji umetnosti uopšte, a u mojoj profesiji mi je značio da sam razvio ideje i profinio se u muzici. Dosta je na mene uticao impresionizam, dobro sam upoznao Ravela i Debisija i sve je to bilo veliko obogaćenje za mene kao čoveka, posebno za moje stvaralaštvo. U isto vreme, to mi je koristilo i na srpskom planu. Nisam bio fizički prisutan ovde, ali moju muziku su ljudi ovde svirali i, rekao bih, godinama sve više. Tako sam i mislio da ću se, kada dođem u zrele godine, vratiti u Beograd, ali situacija u ovoj zemlji nikako da se popravi. Danas mogu da kažem da je Pariz za mene bio neophodan i stoga da bih se učvrstio u uverenju kad je reč o ovome što radim i da znam ko sam i odakle sam. Koliko je to vama bilo važno proteklih decenija? - Za kompozitora je najvažnije zemlja iz koje dolazi. Koreni su mu najvažniji i kad se to izbriše, mislim da nema više ničeg. Kad kompozitor izgubi svoj identitet kao misaono biće, mislim da je izgubio sve. Onda se batrga u nekim vodama koje niko ne razume. Uzmite, na primer, Belu Bartoka, koji je otišao iz Mađarske kada je Horti došao na vlast. Bilo mu je veoma teško zbog tog izgnanstva. Ili pogledajte primer Debisija, koji se nikada nije makao iz Pariza. U početku zato što nije imao novca, a posle kada je mogao, nije mu se dalo jer je već bilo kasno i nastavio je da sedi u kući. Koreni su duh čovekov, ali i neke male stvari. Mene, recimo, u Parizu na Beograd podsećaju paprike. Možda izgleda smešno, ali kada mi dođe tuga, kada me ophrva sentiment, ja uzmem one suve crvene paprike, ispečem ih na plotni i cela kuća zamiriše. I posle ih pojedem jer volim ljuto... Kao dirigent Zubin Mehta, i on obožava ljute papričice? - Zaista?! I to vam je znak da je dobar muzičar. I da nastavim to o poreklu. Sva je sreća da ja tokom svih decenija izbivanja iz Beograda nisam prekidao vezu sa Srbijom, jer nikada stranac u jednoj zemlji ne pripada kulturi tog naroda. Ja danas imam i francusko državljanstvo, ali sam Srbin u smislu pripadnosti i kulture. Tokom proteklih godina, kada je ovde bilo veoma teško, kada se ratovalo, ja nisam dezertirao, imao sam ovde koncerte, sve vreme sam bio prisutan, ali dovodio sam i velike svetske umetnike koje sam tokom svoje međunarodne karijere upoznao. Mislim da sam i na taj način bio od koristi svojoj zemlji. I što je meni kao kompozitoru najvažnije, tokom svih proteklih godina uspeo sam da se održim na međunarodnoj, ali i na domaćoj sceni i sada me ovdašnji muzičari sve više izvode. Naravno, ne želim da komentarišem ukupnu ovdašnju muzičku scenu, ali ja sam svoj doprinos davao u svakom trenutku, na najbolji način. Da li ste danas zadovoljniji zbog činjenice da je vaša koleginica, kompozitor Ivana Stefanović, na mestu državnog sekretara za kulturu? - Qudi koji rade u ministarstvima uvek vode državnu politiku, a mislim da državna politika nikada nije koristila umetnosti. Prethodna dvojica ministara su bila loša kad je reč o muzici i ništa nisu uradili na tom planu. Bio sam zapanjen kada sam čuo Branislava Lečića kako kaže da kultura danas mora sama da se izdržava, jer ovo više nije socijalizam. To uopšte nije tačno, jer kapitalističke zemlje i te kako daju za kulturu. Pogledajte samo Francuski kulturni centar koliko daje za svoje umetnike, što mnoge velike zemlje ne rade. Ni Rusija ni Amerika ne daju za svoje umetnike koliko, recimo, daje Francuska. To je prava propaganda kulture, a mi u svetu jedino sportom i kulturom možemo da se pohvalimo i povratimo ugled. Svakako to ne možemo ekonomijom i našom politikom. Ako državna politika ne koristi umetnosti, da li koriste individualni napor i sposobnosti pojedinaca koji su na čelu nekih kuća napravili velike pomake. Vama najbliži primer je, recimo, preporod koji je Beogradska filharmonija doživela od kada je vodi Ivan Tasovac, pijanista koji se za to vreme odrekao karijere? - To vam nije najbolji primer jer Beogradska filharmonija ne izvodi domaće autore. I to je čudo da nacionalna institucija ne izvodi domaća dela. Ili to čini veoma retko. Evo, sada idu u Strazbur i sviraju Stevana Hristića i divno je da se konačno čuje naše delo. Ali, išli su i na druge turneje, po Austriji i dalje, ali sviraju Čajkovskog i neke slovenačke autore, što meni nije jasno. Takođe ne znam zbog čega mora u Beogradskoj filharmoniji stalno da bude Slovenac koji vodi tu kuću na umetničkom planu? Zar mi nemamo dirigente ili umetnike koji bi to mogli da rade. Međutim, Filharmonija kao institucija je napredovala u ostvarenju klasičnih programa i na najvišem poslovnom nivou, ali morala bi više da se okrene autorima koji su nešto stvorili i da obrati pažnju na dela koja su izvođena u svetu i da ih prezentuje domaćoj publici. Dužnost svakog nacionalnog orkestra je da na koncertima svira i domaću muziku. To je slučaj sa francuskim orkestrima i sa svima koji se drže pravila da je zadatak nacionalne kuće da propagira nacionalnu kulturu. Novije muzičko iskustvo koje imate vezano je za Brazil. Šta vam znači to otkriće jedne druge civilizacije kad je reč o poslu kojim se bavite? - Brazil je došao sasvim slučajno, mada sam ga godinama priželjkivao. Voleo sam portugalski jezik, voleo sam pesnika Kamuenša koji je pisao na portugalskom, mnogo toga me je privlačilo Brazilu i kada čovek to toliko želi, onda mu se i dogodi. Slučajno sam otišao u tu zemlju i proveo dve godine kao profesor kompozicije i orkestracije u Porto Alegre (južni Brazil) i zavoleo je. Od tada mnogo volim brazilsku muziku i smatram da je mnogo bolja od džeza jer je bogatija ritmom i harmonijama. Nije brazilska muzika koristila džez, već je džez koristio bosa novu, na primer. To je originalna muzika i Brazil je meni mnogo pomogao kao kompozitoru. Za dve godine napisao sam šest velikih dela. Neka od tih dela se sviraju po celom svetu. Divertimento, prvo delo koje sam napisao u Brazilu dobilo je Mokranjčevu nagradu, a Koncert za flautu, koji sam pisao u Brazilu 1999. godine u vreme bombardovanja svedoči o onome što se događalo ovde i sadrži u sebi i elemente brazilske muzike koja za mene znači novi život. To delo se izvodi u Francuskoj, u Nemačkoj se izvelo deset puta, a svira poznata flautistkinja Irena Grafenauer. Svira se u Holandiji, u Brazilu... Brazil je meni kao druga domovina. Zapravo, Brazil je samo još jedan dokaz koliko je umetniku važno da putuje i da su upoznaje sa drugim kulturama. Znate kako je Mocart pisao ocu: Ako bi mi uskratio putovanje, ti bi me osudio na smrt. Kad poredite ta svoja saznanja i iskustva, kako biste opisali položaj, tačnije ulogu savremene muzike u Srbiji danas u odnosu na druge zemlje? - Duhovnost na svetskom nivou je drastično pala, pa tako naš primer nije jedini. Naprotiv. Čini mi se da je duhovni život Beograda ponekad mnogo bogatiji nego što je u nekim zapadnoevropskim zemljama. Kod nas jeste najstrašnije to što jedni drugima ne praštamo uspeh, što smo zavidni, ali vi ovde imate, recimo, autorske večeri jednog umetnika, kompozitora, čega u Francuskoj nema. I ako ima, onda je to samo mali broj etabliranih i privilegovanih. Vi u Francuskoj, na primer, kao velikoj demokratskoj zemlji, u savremenoj muzici imate diktaturu koja se odvija ispod žita, ali je diktatura. Kada se sve ima u vidu, mi smo u odnosu na Evropu ponekad čak i ispred, jer se vrednosti i talenti tu i tamo otrgnu i pokažu u punoj veličini, a Evropa je odista zatvorena. U stvari, svaka država i svaka kultura brani svoje interese. I svaka država je šovinistička u odnosu na sve drugo što se dešava. A mi se uvek više otvaramo prema inostranstvu, ponekad više nego što to dobar ukus dozvoljava. Imate predstave ili ansamble koji dolaze na ovdašnje festivale, a da zaista na zavređuju tu pažnju. Ni taj novac koji bacimo na njih. Imam običaj da kažem da to što smo dali za te nazoviumetnike, mogli smo da damo za naše mlade talente. Vi plaćate nešto da bi se iživljavalo stotinak ljudi. Pa, jeftinije je toj stotini kupiti karte i poslati ih u Berlin ili gde treba, pa neka oni sami to tamo saslušaju. Ali, ja mislim da je to uvek problem malih zemalja ili zemalja koje su po strani, na margini velikih kulturnih tokova. Kako je izgledalo vaše druženje sa Danilom Kišom u Parizu? - Postojao je naš čuveni kvartet: Danilo Kiš, Nikola Rodić, sada takođe pokojni koji je radio na odseku slavistike u Akademiji nauka, prevodilac Kolja Mićević i ja. Sastajali smo se kod Dantona, pili pivo, razgovarali. Danilo je divno pevao mađarske romanse, svirao gitaru, sastajali smo se ponekad u ateljeu naše slikarke Qubice Mrkalj i tu pravili muzičke večeri, pevali uz vino. Pred smrt mi je rekao: Ivane, vidi šta je od mene uradila cigareta. Nemoj više nikada da pušiš. A šta vredi kad on zapravo nije mogao da piše dok soba nije bila zagušena dimom. Nažalost, tog druženja kao što je bilo naše više nema u Parizu. Niti se ko više druži, niti peva. Doduše, Kolja i ja smo i dalje u Parizu ali se ne viđamo. Valjda godine čine svoje. Kako se osećate ove godine kada ste napunili 60 godina? - Osećam da je moj život prošao kao sazrevanje. Ako ste u životu bili svoji i dosledni sebi, onda možete da osetite lepotu tog sazrevanja. Ja sam zadovoljan svojim životom i ne mogu sebi da prebacim ništa od onoga što sam radio. Nedavno su u Novom Sadu na koncertu svirana moja dela iz 1983. godine i tu se očigledno videla jedna ličnost i jedna individua koja je to radila, oseća se harmonski, muzički, ritmički jezik, kako god želite. Uspeo sam, dakle, ono što je najvažnije za jednog stvaraoca – da ostvarim kontinuitet. I da sačuvam ono što mi je intimno najlepše – radost muziciranja. Koliko vam je bilo teško svih proteklih godina živeti od muzike? - Upravo čitam romansiranu biografiju iz pera francuskog pisca Pjera la Mira o Klodu Debisiju. I saznajem kako je on živeo na mansardi šest godina sa dva lavora koji skupljaju kišu, i ne seli se odatle jer je tu miran i može da radi. I ja sam živeo osam godinama na mansardi u Parizu, sa hladnom vodom, bez kupatila, ali sam uvek imao pijanino i pisao sam. I svoje najveće delo Zadužbine Kosova pisao sam na mansardi. Ako umetnik ima šta da kaže, prepreke materijalne prirode nisu nepremostive.