Arhiva

Amputacija obrazovnog programa

Vojislav Laletin | 20. septembar 2023 | 01:00
Obavezujućim uputstvom po kome RTS mora direktno da prenosi sva zasedanja Skupštine Srbije od 10 do 18 sati, Republička radiodifuzna agencija je započela lapot nad Obrazovnim programom nacionalne televizije. RRA je zamesila pogaču i stavila je na glavu Obrazovnom programu, ali je malj strpala u ruke ljudima u Javnom servisu. Pozivajući se na one članove Zakona o radiodifuziji “kojima je propisano da Agencija donosi obavezujuće uputstvo u vezi sa pojedinim pitanjima koja se odnose na sadržaj programa i propisane posebne obaveze u ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa”, Agencija zarad “posebnih obaveza” seče treću, već poduže staklenu nogu od suštinskog i opšteg, nacionalnog interesa, u polupismenoj Srbiji. Naime, srpski Javni servis, koji uz informisanje i “hleba i igara” mora da ima i Obrazovni program – baš kao i svi javni servisi na svetu – prisiljava se, ovom Obavezujućom odlukom, da suštinski, amputira svoj Obrazovni program – i da se tako samoukine. Zašto je to gotovo neminovno? Stoga što se, upravo u prepodnevnim i predvečernjim satima – i to gotovo isključivo na Drugom programu RTS-a – emituju edukativni sadržaji. Ne bude li lucidnih prosvetljenja koja bi rezultirala izmenom ovog Obavezujućeg uputstva RRA, za nepunih godinu dana okačićemo crni flor na onaj deo ekrana koji su 44 godine popunjavali edukativni sadržaji. Pošto se u Srbiji nekritična većina na sve lako privikava, a pamćenje joj nije jača strana, za nekoliko meseci će biti zaboravljeno da je ikada i postojao Obrazovni program. Hvaljen. Poštovan i onda kada su neki drugi programski delovi ove kuće bili anatemisani. Cenjen – podjednako u stručnoj i laičkoj javnosti. Bez obzira na političku orijentaciju, nikada niko od više hiljada stručnjaka iz svih oblasti koje oličavaju ljudsku pamet, nije odbio da učestvuje u emisijama Obrazovnog programa. On je bio i ostao etalon, mera razuma, odmerenosti, tolerantnosti – snažno sredstvo za podizanje imuniteta protiv svekolike gluposti, kakvih je bilo i kakvih ima. Ali, s obzirom na to da to nisu previše cenjeni kvaliteti u nakaradnom i monstruoznom medijskom vrednosnom sistemu koji se, nimalo slučajno, uspostavlja – ispada da je čak i Veliki Majstor Broz imao stila: do njegove smrti, pa i nekoliko godina nakon toga, u skladu s ondašnjom parolom “i posle Tita Tito”, Obrazovni program je bio u zenitu. Galantno je i pametno ulagano u njega, a u programskoj šemi su emisije školskog programa, kao i one iz nauke, kulture i opšteg obrazovanja, imale pravo i samo izuzetno promenjivo mesto, istinski prilagođeno gledalačkim potrebama i psihopedagoškim zahtevima: dečje i školske emisije pre podneva i reprizno – popodne rano; sadržaji namenjeni permanentnom obrazovanju odraslih i dokumentarne emisije – predveče, između 18 i 19,30 sati, a novosti iz nauke i kulture – kasnije, posle 22 sata, za sladokusce. Mogli ste da navijate sat, iščekujući ih, naravno – na Prvom programu. I više od toga: školski program je štampao i distribuirao svim školama u velikoj Jugoslaviji detaljan, do u minut tačan, raspored emitovanja svojih emisija, za čitavo polugođe. Veliki Majstor Tito je najradije gledao jeftine američke kaubojce, ali svojim medijskim komesarima nije nalagao da uklanjaju s ekrana obrazovne sadržaje. Brozov demagoški potencijal bio je neuporedivo veći od njegovog naslednika bez austrougarskih manira: Milošević je, devedesetih, sve kulturno-obrazovne sadržaje “oduvao” s Prvog i šutnuo na Drugi kanal – koji ne vidi pola Srbije. Istovremeno, on je od informativnog dela srpske televizije napravio nakaznog monstruma s turom u Aberdarevoj, a glavom na Dedinju. Ipak, valja reći: ni njegovi komesari nisu dirali u Obrazovni program. Sredinom devedesetih taj je ugledni Program, u jednoj od silnih reorganizacija, prisiljen da se oženi takođe uglednom Kulturom. I Kultura je naterana da se uda. Naravno, brak je veoma brzo pukao, na obostrano zadovoljstvo: nije postojao ni zajednički interes, ni obostrana ljubav, ni suštinski razlog. Zanimljivo je konstatovati da je odnos prema “nekomercijalnim” televizijskim emisijama, iz Titovog doba - koji je istinski bio podređen recepciji ovih sadržaja – u nepotpunom obliku, do danas, sačuvala Televizija Slovenije, a Hrvatska radio-televizija gotovo u potpunosti! U srpskoj televiziji su obrazovno-naučni, dokumentarni i programi iz kulture, što iz opravdanih, što iz teško razumljivih razloga, od 2000. godine na aparatima za reanimaciju. Od tada se školski, dečji, dokumentarni i obrazovno-naučni sadržaji emituju kao nužno zlo – gotovo isključivo na Drugom programu, bez stalnog mesta u programskoj šemi, više kao “čep koji ne propušta vodu” u bačvi napunjenoj gemištom skupštinskih i sportskih sadržaja. Indukovana Obavezujućim uputstvom RRA, hronika najavljene smrti Obrazovnog programa RTS-a ima dalekosežne posledice po sve građane Srbije: umesto nacionalne i svetske pameti, umesto oplemenjujućih i opominjućih sadržaja iz ekologije, umesto novosti iz nauke, umesto obrazovanja svih ciljnih grupa – od predškolskog uzrasta, preko svih nivoa školskog, do permanentnog, doživotnog obrazovanja – u prepodnevnim, popodnevnim i ranim večernjim satima – gledaocima se natura slika poluprazne skupštinske sale; vokabular za govornicom koga bi se postideo svaki piljar na srpskim pijacama; mamurni poslanici koji leškare na skupštinskim klupama; nezainteresovani “narodni tribuni” koji čitaju novine; naše perjanice koje čačkaju noseve i kikoću se genijalnim dosetkama “svojih”. O tempora, o mores! Politika nije prioritet ni u jednoj evropskoj zemlji, sem Srbije. U zemljama koje su nam, makar deklarativno, uzor i cilj – baš je suprotno: porodica, kvalitetan način života i zdrava sredina su najvažniji za 86 odsto Evropljana; prijateljstvo za 47 odsto; odmor za 37 odsto; religija za 17 odsto... Slučaj komedijant je udesio da se upravo sada, kada se u RTS-u priprema injekcija za revitalizaciju edukativnih i kulturnih sadržaja – pojavljuje Obavezujuće uputstvo RRA po kome građane Srbije treba sistematski “prosvećivati” skupštinskim igrokazima u kojima su dijalozi često takvi da bi ih i gladno pseto s najboljim maslom sa gađenjem odbilo. Tako se Javnom servisu đilkoški natura nečija globalna uređivačka politika koja je imala šansu da od Trećeg kanala napravi parlamentarni; tako se uspostavlja vrednosni sistem u kome su nekultura i mentalna impotencija – nametnute vrednosti koje će građani morati da gutaju u megadozama – osam sati dnevno, oko dve stotine puta godišnje. A onda – zbogom pameti! Da se to ne bi desilo, Obrazovni program i svi ostali ugroženi programski delovi srpske nacionalne televizije, ne smeju nestati u ludilu ma koje etiogeneze, niti u ime bilo kog novog nosioca košulje koja se kopča straga. Bez njih javni servis ne postoji nigde u svetu. Jer, sem informisanja i zabave, on mora imati i edukaciju. I ima je. Svugde. I u neuporedivo bogatijim i prosvećenijim zemljama od funkcionalno polupismene Srbije. Presedan indirektnog satiranja Obrazovnog programa našeg Javnog servisa bio bi pouzdan predznak negde projektovane hazarske sudbine srpskog naciona, koju svojim Obavezujućim uputstvom sprovodi revnosna Republička radiodifuzna agencija. Lucije Kasije, najbolji sudija starog Rima po oceni samih Rimljana, često je, usred suđenja, pitao: “Kome korist?” (Autor je odgovorni urednik Redakcije za nauku i obrazovanje RTS-a, a ovaj tekst je deo feljtona: RTS – LJUDSKA DIMENZIJA)