Istočna pravila

Iako su prošli dani i dani, ceo jedan značajan festival je za nama, nekako nezaboravan ostaje film sa samog početka, film kojim je San Sebastijan 07. svečano krenuo u svoju (skoro pa jubilarnu) 55. sezonu, dakle film “Istočna obećanja” slavnog kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga i to sa veoma, veoma uverljivom glumačkom ekipom u kojoj su zgodni, pa i neodoljivi bogami čak Vigo Mortensen, prvi je danas u svetu, ovo je sad njegovo vreme... zatim Vinsent Kasel, zavodljivo ružni Kasel, daleko poznatiji kao odani suprug najlepše žene sveta Monike Beluči, tajnovita novozelandska zvezda Naomi Vots, najzad i fenomenalni stari nemački glumac Armin Muler Štal. U San Sebastijan “Istočna obećanja” stigla su direktno, najbržim putem, iz sve prestižnijeg Toronta, Toronta koji sebe već sada smatra važnijim od Kana, svakako mu je to namera da postane... Tamo su “Istočna pravila” s lakoćom osvojila Gran pri publike, drugim rečima ostavila gledaoce očaranima... I treba li sad dodati ono već poslovično: s mnogo dobrih razloga! Radi se o pravom, napetom trileru sa onim famoznim (ne)ljudskim licem, o onome o čemu se mnogo govori, bolje reći šapuće, ali nikako da izađe na svetlost dana u punom sjaju, to će reći u potpunoj istini: reč je o svemoćnoj ruskoj mafiji koja (vaistinu) vlada Londonom, baš kao i mnogim drugim prostorima, koja dakle tamo drži lance droge i prostitucije u svojim rukama, o ruskoj mafiji koju bije najstrašniji glas, tako da je bolje praviti se kao da je nema, kao da ne postoji... Ispade ona gora i nemilosrdnija od italijanske, kineske, japanske, albanske, rečju – jeziva. E, pa, istražujući tu vrlo prisutnu temu u engleskom javnom životu, tu strahotu koja se izgleda prilično otela kontroli, čak i vrhunskoj engleskoj kontroli, autor scenarija Stiven Najt zašao je duboko u taj stvarni britanski problem dočaravajući ga veoma živo, vrlo ubedljivo. Prema njegovoj priči, sinopsisu i scenariju, Dejvid Kronenberg potom je gradio triler i trilerčinu, ono nešto kad napetost stalno raste i kad se nasilje stalno uvećava a užas poprima velike i sve veće razmere. Znači, mlada majka, narkomanka ukrajinskog porekla, onesvešćuje se u jednoj londonskoj apoteci i umire zatim u bolnici ostavljajući za sobom tek rođenu devojčicu, bebu o kojoj brine bolničarka u tumačenju Naomi Vots. Sve potom je pitanje čije je zaista to dete i kako ga – kad stvari krenu da se raspliću i razotkrivaju – ukloniti sa ovoga sveta a kao krunski dokaz ruske obesti, ruske samovolje i ruske bezdušnosti... Pa tako do, ipak, srećnog kraja, pomalo čak i sladunjavog a što izuzetno kvari inače odličan utisak koji sve vreme imate gledajući ovaj – u osnovi – veoma zabavan film. Jer, zapleta je tu i akcije mnogo, lavirint ceo, a Mortensen i Kasel kao braća po mafiji su savršeni. Da je sve to fikcija, bio bi ovaj film velika razonoda. Ovako, kad se zna da je cela stvar zasnovana na događajima koji veoma odgovaraju stvarnim zbivanjima, “Istočna obećanja” nisu nimalo opuštajuća. Baš naprotiv. Zato je sad tu tačka, tačka. O tome je, uostalom, o ozbiljnosti i teme i filma uopšte ovih dana govorio sam Dejvid Kronenberg na CNN. Film je inače prikazan izvan konkurencije. Posle tog prvog udara, tačnije žestokog uvoda u 55. izdanje San Sebastijana, drugi se dogodio samo nekoliko dana kasnije kada je tamo privatnim avionom sleteo sasvim osedele bele kose (ali mnogo, mnogo brate) još lepi Ričard Gir... U San Sebastijanu on je primio najveće festivalsko priznanje, Premio Donostia, koje se dodeljuje za životno delo i naširoko je pričao o tome kako ga je gluma spasila od svega a naročito od njega samog, samoživog u detinjstvu, a sve snimajući filmove diljem sveta celog, pa i po Hrvatskoj, to jest Bosni ako ćemo pravo, tako je tada učio o ljudima, o različitosti, o potrebi razumevanja osoba drugačije kulture. I sve tako, unedogled, bla bla bla... Pozvao je i više puta sve prisutne (oko hiljadu novinara) da obavezno idu u Sarajevo, u taj, kako reče, fantastičan grad koji je preživeo sve ratne strahote a sačuvao i duh, i vitalnost. Radi se, da podsetimo, o onom filmu u kome Gir igra novinara, to jest agenta, koji juri Radovana Karadžića po bosanskim vrletima i čiji je konačni naziv “Hunting partdž” iliti “Lovačka žurka”. Inače, slavni holivudski glumac održao je samo pres konferenciju i dao tek nekoliko intervjua španskim medijima kao vrstu duga i obaveze zemlji domaćinu. Dobro. Istu nagradu, Premio Donostia, primila je na samom kraju festivala i velika norveška i evropska i svetska glumica Liv Ulman. Žirijem, da tek sad kažemo, predsedavao je (još vrlo atraktivni) američki, tačnije bruklinski pisac i (povremeno) reditelj Pol Oster koji je na festivalu premijerno promovisao i svoj poslednji film “Unutarnji život Martina Frosta”, jedan bledunjav i dosadnjikav film o mukama pisanja i inspirativnim muzama. Ali, ali, nebitno. Još se svi mi živo sećamo, zar ne, sjajnog, ali sjajnog filma “Dim”, po Osterovom scenariju a u režiji Vejna Vanga i sa savršenim Harvijem Kajtelom u ulozi dobrog Ogija. Harvija Kajtela sada nije bilo u San Sebastijanu, ali je zato tamo bio Vejn Vang i to sa čak dva filma, jednim – “Hiljadu godina dobrih molitvi” – u konkurenciji za “Zlatnu školjku”. Pa je njihovo staro prijateljstvo, slučajno ili ne stavljeno na probu, učinilo svoje: pobednik 55. San Sebastijana upravo jeste Vejn Vang. Odmah, ali se odmah mora reći: sasvim opravdano, sasvim tačno. “Hiljadu godina dobrih molitvi” je mali film o malim ljudima koje istovremeno sve spaja i (gotovo) sve razdvaja: o starom ocu, Kinezu, koji je potegao čak iz Pekinga u Ameriku da posle deset godina vidi ćerku, već samostalnu mladu ženu, uveliko naviknutu na novi život. Taj njihov tanani, prefinjeni, više otćutani odnos pun uzajamne ljubavi, brige i poštovanja a u kome se toliko toga podrazumeva po sebi... zatim taj veliki sudar svetova nekoga ko je preživeo Kulturnu revoluciju sa ljudima, takođe imigrantima, koji su uveliko prigrlili američki način života, sve je to dato u malom, svedeno, jednostavno, ali nikada površno, nikada patetično. Podnaslov tog filma glatko bi mogao da bude: tako blizu a toliko daleko. Ako umetnost nadahnjuje, a kažu da jeste tako, onda ovaj film Vejna Vanga postiže taj (emocionalni) efekat. Poslednje noći 55. San Sebastijana prikazan je (očajni) britanski krimić “Bez omaške” (“Flanjless”) sa ser Majklom Kenom i Demi Mur. Isto kao i Gir, i ona je na festival stigla privatnim avionom, ali i celom svitom frizera i masera, što se i te kako vidi na njoj. Demi Mur uživo izgleda kao devojka, devojčica čak duge kose i dugih nogu, naravno i sjajne linije, ama lepotica čista, pa još sa onim njenim oporim glasom. Zaista je zvezda, holivudskog sjaja zvezda. Bila je, takva, blistavi ukras festivalskog kraja... Intervju: Vejn Vang, reditelj Uz (malu) pomoć prijatelja Slavni kineski autor, koji već dugo živi u Americi, očekivano je trijumfovao u San Sebastijanu Ne, nema Vejn Vang onu široku, planetarnu popularnost poput nekih svojih kolega istog ili sličnog porekla. To je zato što je sasvim retko snimao u Holivudu, radio za takozvana velika studija. Jer, Vejn Vang pripada onoj manjoj ali probranoj grupi takozvanih nezavisnih reditelja kojima je uvek bila važnija sloboda stvaranja od zgrtanja novca. Da tako pojednostavimo tu priču. Posle prvih ostvarenja iz osamdesetih (“Muškarac, žena i ubica”, “Čen je nestao”, “Slam dance”, “Pojedi šolju čaja”...) Vang je, u stvari, svetsku slavu, pa i ime dakle, stekao filmovima “The Jodž Luck Club”, a naročito “Dimom” i “Blue in the face” koje su kritičari dizali u nebo u Berlinu već i davne 1995. godine, ali ih je i publika prigrlila... Pa sve tako do jednog njegovog ipak izrazito komercijalnog hita iz 2002, do “Sluškinje sa Menhetna” u kome ponosnu i poštenu siroticu, Pepeljugu zapravo, koja u skupom hotelu nalazi milijardera, tumači holivudski super star Yenifer Lopez. Jednom se moraju platiti svi dugovi i neisplaćeni računi, kratko tu avanturu objašnjava reditelj. Recimo još da je Vejn Vang rođen u Hongkongu 1949. gde je završio gimnaziju, a potom, stigavši već s porodicom u Ameriku, upisao kao mlad momak studije lepih umetnosti u Ouklendu, želeo da bude slikar... Neka slučajna poznanstva i prijateljstva odvela su ga, ipak, u filmske vode. Ovaj razgovor sa Vejnom Vangom vođen je u velelepnom baskijskom hotelu “Marija Kristina” samo tri dana uoči finala, to jest njegove pobede... “Hiljadu godina dobrih molitvi”, ali i “Princeza iz Nebraske”, filmovi–blizanci, dva lica istog a što postaje sve veća moda, snimljeni su prema kratkim pričama mlade kinesko-američke spisateljice Jijun Li: kako ste ih otkrili, prepoznali u njima mogućnost filma, šta vas je baš njima privuklo? - Ideja da s novim jezikom, jezikom na kome počinješ svakodnevno da komuniciraš, čovek u stvari polako ali izvesno počinje novi život. Jer, tolika je moć jezika, ogromna. Junakinja te dve priče je mlada Kineskinja koja dolazi da živi u Americi da bi se posle nekog vremena razvela... Kulturne razlike su čudo: koliko su dragocene, toliko i opasne, ponekad nepremostive u onom malom, običnom životu, znači tamo gde je bitno, gde je jedino na kraju krajeva i važno. Ali u vašem filmu postoji ta jedna krupna izmena: radi se o starom ocu, Kinezu, i njegovoj ćerki, naturalizovanoj mladoj Amerikanki. Zbog čega ste išli na tu promenu? - Možda zato što i ja već imam prilično godina, a možda i više zbog toga što mi se odnos otac – kći činio suptilnijim upravo za priču koju sam želeo da snimim. Priču o velikoj, užasno velikoj usamljenosti starog oca, a u starosti je upravo najbolnija usamljenost, ali i o njenoj samoći... Nije Amerika mesto gde lako sklapate prijateljstva, pogotovo ne ona dublja, ona prava, naprotiv. Ta činjenica da su njih dvoje posle jedne decenije razdvojenosti opet skupa, a već uveliko udaljeni različitim kulturama i različitim načinima života, e to, to me je pre svega intrigiralo... Ostaje, ipak, ono što ih čini jednom dušom, a to je njihova ista prošlost, ista njihova velika i lepa zemlja, rečju – Kina. I od toga, od te prošlosti, oni ne mogu da pobegnu. Koliko, mogućno, ima autobiografskog u filmu “Hiljadu godina dobrih molitvi”? - Da, našli ste me s tim pitanjem... Kad smo emigrirali, kad smo stigli u Ameriku, moj otac jako je želeo da studiram medicinu, da ima sina doktora. I ja sam, kao sva kineska omladina tog vremena, bio poslušan, ćutke prihvatio njegovu želju koja je imala snagu zapovesti. Dve godine sam, potom, zaista najpre i studirao medicinu, a on bi me obilazio i stalno, a prikriveno, tražio po mojim jaknama i džepovima šta imam, šta nosim, nastojeći tako da sazna kako ja, u stvari, živim. U kratkim pričama Jijun Li dešava se apsolutno isto. I ne, ne radi se tu o nekoj bolesnoj radoznalosti, o zavirivanju u intimu, reč je jedino o velikoj, ogromnoj brizi za sopstveno dete. Meni je tada to jako smetalo a danas ja, u ovim godinama, kao otac odrasle dece, potpuno razumem takvu vrstu ponašanja. Pogrešnog ponašanja koje ne odobravam, ali koje shvatam. Kakve su vaše veze danas, ali i poslednjih godina uopšte, s Kinom, odete li tamo ponekad? - Kako da ne! Makar jednom, a obično dva puta godišnje obavezno odem na mesec, mesec i po dana, u svoj rodni Hongkong. Hongkong koji obožavam. On je nešto sasvim drugo i bio i ostao od Kine. Mnogo su, neuporedivo su mnogo veće slobode u Hongkongu, čak i danas kad ga je Kina vratila sebi. Ne da se lako taj grad. Osim toga, ja sam odrastao u britanskom Hongkongu, u kolonijalnom sistemu, od malena učio i govorio engleski, pohađao engleske škole, moja mladost je potpuno drugačija od one, recimo, koju je imao junak mog filma, stari otac koji je i u filmu, ali i kao čovek u sopstvenom životu, preživeo sav teror Kulturne revolucije. Danas on ima 89 godina, jedan je od najuglednijih kineskih glumaca, a uzeo je umetničko ime Henri O. i nerado privatno govori o onome kroz šta je sve prošao. I ima pravo, ja mislim: zaista postoje stvari koje je najbolje zakopati. Osim toga, imam ja još dosta rođaka u Hongkongu a rođena sestra moje supruge i dalje tamo živi. Hoću reći da je puno razloga da tamo odlazimo, da se Hongkongu vraćamo. Šta biste, ipak, za sebe danas rekli: da ste Kinez, Amerikanac, naturalizovani Amerikanac, šta? - Sve to. Jer, ja sam kao gušter, kao kameleon, lako se prilagođavam, lako menjam boju. Prednost je to. U svoje vreme, kad smo mi, tolike godine unazad, došli u Ameriku, iz Kine su u nju stizali uglavnom vrlo neobrazovani ljudi, puka a nepismena sirotinja koja je bežala od komunizma. Držali su se jedni drugih i živeli u svom getu. Ne mogu da kažem da se danas tu nešto bitno izmenilo, jedino što sada u Ameriku stižu neki novi Kinezi, vrlo radni, u dve smene rade, a bogami i prilično obrazovani, stižu spremni za nemilosrdnu Ameriku. Ali, postoji tu još nešto: gradić u kome smo mi, recimo, snimali ovaj film je gradić u kome gotovo jedino žive Rusi i poneki Ukrajinac, a nedaleko odatle je gradić u kome žive isključivo Skandinavci. Takva je Amerika bila i ostala, zemlja emigranata koji žive u svojim zajednicama. Jedino što te podvojenosti neuporedivo manje primećujete i osećate u jednom Wujorku ili u Los Anđelesu, gradovima u kojima ja pokušavam paralelno da živim pa stalno trčim s jedne na drugu obalu. Kineski autori sve su prisutniji u svetskoj kinematografiji: da li biste izdvojili neke vama posebno važne? - Svakako da mislim da je Zang Jimo najbolji, on je i najviše, verujem, učinio za prodor kineske kinematografije u svet. Uvek ima film ili u Kanu, ili u Veneciji... Sad je tamo bio i predsednik žirija, u Veneciji mislim. Ali meni, meni je srcu najbliži Ang Li. Možda zato što smo delili iste usamljeničke dane upravo u Americi. Provodili noći i noći po kafanama, pili zajedno, napijali se zajedno, žalili se jedan drugom koliko nam je teško u Americi. On je u to vreme već imao malu decu i obavezno bi, posle nekoliko proćerdanih sati, trčao kući da brine o njima, da kuva za decu, takvi su kineski očevi, verujte... A danas, pogledajte! Ang Li je najveće ime, dobitnik Oskara, dobitnik zlatnih medveda i lavova... I sve je to on zaslužio. Nedavno smo se sreli i dugo pričali. Ništa se Ang Li nije promenio. Isti tihi, skromni čovek. Smatram to sigurnim znakom izrazite mudrosti...