Sujeta ili...?

Zanimljivo pitanje postavlja mi Stevan Lazarević iz Novog Sada. Nedavno, kaže, dok je s prijateljima raspravljao o raslojavanju našeg nekadašnjeg zajedničkog jezika, “palo mi je na pamet jedno davno saznanje: da je pokojni Bernard Šo bio oduševljen Vukovom fonetskom reformom jezika i bio spreman, ili već odredio finansijska sredstva, da se i sa engleskim pravopisom slično učini. Ne znam koliko sam u pravu, ali je većina engleskih lingvista tu mogućnost odbacila. Mislim da je jedini razlog (poznajući sujetu Engleza) što su shvatili da bi engleski jezik, široko rasprostranjen u svetu, fonetskom reformom izgubio naziv engleski, te bi ga svaki region na svoj način mogao prilagoditi i pisati adekvatno svom izgovoru, te ga nazvati drugim imenom, kao što je slučaj kod nas. Da li sam u pravu?” DŽordž Bernard Šo (1856–1950) razmišljao je o fonetici još od 1914. godine, kad je pisao dramu “Pigmalion”, čiji je glavni junak profesor fonetike (a koja će svetsku slavu dostići tek šest godina posle njegove smrti, kad je po njoj napisan jedan od najboljih mjuzikala svih vremena, “Mdž Fair Laddž”). Šoov san je bio da englesku krajnje nedoslednu, haotičnu ortografiju, zasnovanu na etimologiji i na tradicijama iz srednjeg veka, zameni fonetskom, to jest da Englezi počnu da “pišu kao što govore”. Matematički je dokazivao kolike bi to donelo uštede u potrošnji hartije i štamparske boje, jer bi se na primer reč through (kroz) pisala sa tri slova, koliko ima glasova, umesto sa sedam kao sada – a takvih reči sa suvišnim, “nemim” slovima u engleskom ima na hiljade. Stoga je testamentom celokupnu zaradu od svojih autorskih prava namenio stvaranju fonetskog pisma za engleski. Posle njegove smrti raspisan je konkurs. Pobedio je jedan grafičar, smislivši pismo od 48 znakova (toliko otprilike ima samoglasnika, suglasnika i diftonga u engleskom), potpuno različitih od latinice (pa i od ćirilice ili ma kog drugog evropskog pisma), jer je to bio jedan od uslova konkursa. Tim “Šoovim alfabetom” štampano je jedno izdanje njegove drame “Androkle i lav”... i na tome se stvar završila. Projekt je zapravo bio čista utopija, jer niko nije ni pomišljao da umesto svima znane engleske latinice od 26 slova uči pedesetak “kuka i veriga” – da i ne pominjemo koliki bi bili troškovi za proizvodnju i nabavku novih štamparskih i pisaćih mašina, za opismenjavanje odraslih, ponovno štampanje miliona postojećih knjiga i tako dalje. Iz sličnih razloga, mada je u većini evropskih zemalja tokom HH veka bilo predloga za ortografsku reformu, nijedan nije ostvaren (osim u Rusiji – ali u vreme revolucije). Pored praktičnih, kažu anglisti, Šoova zamisao je imala i čisto lingvističke mane. Fonetska ortografija bi značila da bi hiljade reči Englezi pisali na jedan način, Škoti na drugi, Irci na treći, Amerikanci i Kanađani na četvrti, Australijanci na peti, Novozelanđani na šesti... Svaki bestseler koji se danas štampa u milionskim tiražima za sve zemlje engleskog jezika morao bi se štampati bar u šest različitih izdanja. Lako je zamisliti kakvu bi zabunu sve to unelo među stotine miliona stranaca koji uče engleski, ili u stotine hiljada knjižara u svetu koje prodaju engleske knjige. Što se tiče regionalnog raslojavanja engleskog jezika, koje pominje naš čitalac, do njega je već došlo, i o tome je napisano dosta stručnih studija. Wihovi autori tvrde da se više ne može govoriti o jednom engleskom jeziku nego o engleskim jezicima (Englishes), za šta bi im nastavnik u osnovnoj školi dao slabu ocenu, jer pridevi u engleskom nemaju množinu. Pored već pomenutih anglosaksonskih zemalja, tu su i države u kojima se engleski upotrebljava kao službeni jezik: Indija, Južnoafrička Republika, Singapur, Jamajka, razne bivše engleske kolonije u Africi i drugde. U svakoj od njih razvija se posebna, regionalna, ako hoćete i nacionalna varijanta engleskog jezika. Bez obzira na to, on se u celom svetu zove samo engleski i nikako drukčije. Niko u tim zemljama nije čuo za parolu koja se na Balkanu (posebno u Zagrebu i Podgorici) ponavlja kao svetinja: da navodno “svaki narod ima pravo svoj jezik nazvati svojim nacionalnim imenom”. U tome je bitna razlika između njih i nas.