Premijer, predsednik Dume ili nešto treće

Kampanja za parlamentarne izbore u Rusiji, zakazane za početak decembra, okončana je pre nego što je i počela jednom jedinom rečenicom Vladimira Putina – njegovim pristankom da bude nosilac liste “Jedinstvene Rusije”. Sva ispitivanja javnog mnjenja su dotle pokazivala da bi vladajuća partija mogla da osvoji nešto više od 50 procenata glasova i analitičari su se bavili prognozama ko će biti na drugom i trećem mestu i koliko će moći da utiče na odluke u Dumi. Posle najnovije Putinove izjave procenjuje se da će “Jedinorusi”osvojiti čak 75 odsto mesta u Parlamentu, pa odnos snaga u preostalih 25 procenata postaje potpuno irelevantan. Ali, Putin se nije zaustavio samo na tome – pravu senzaciju izazvala je njegova izjava da bi eventualno mogao prihvatiti i mesto predsednika vlade u predstojećem periodu. Wegovu prilično neodređenu rečenicu – da je rano misliti o tome, bar dok se ne ispune dva uslova – dok partija ne pobedi na izborima i dok ne bude sigurno da će na čelo države doći “častan, sposoban i efikasan čovek”, mediji su prihvatili gotovo kao svršenu stvar, a agencije požurile da jave sa oznakom “hitno”. Naravno, Putin ništa ne govori slučajno. U želji da obezbedi nastavak svog političkog kursa ruski predsednik je sa govornice partije u čijem je osnivanju učestvovao, ali nikad nije bio njen član, poručio da vladajuća partija ima samo jedan zadatak – da “u poštenoj borbi pobedi na izborima”. To je neophodno da bi se “garantovao stabilan razvoj zemlje, realizovali svi planovi i opravdala očekivanja miliona građana Rusije”. “Došlo je vreme kad imamo sve mogućnosti da pokažemo da je Rusija velika zemlja kojom se njeni građani ponose i koju poštuju susedi, u kojoj se ceni pre svega čovek, njegovo dostojanstvo i prava”, dodao je Putin podsetivši na činjenicu da je svojevremeno “zbog šok terapije sredinom devedesetih, finansijske krize 1998. i tragičnih događaja na Kavkazu, privreda zemlje bila u veoma lošem stanju” i da je bio u opasnosti teritorijalni integritet zemlje. Sve to je prevaziđeno tokom poslednjih nekoliko godina zajedničkim naporima predsednika i parlamenta u kome su većinu činili članovi “Jedinstvene Rusije” Pozivajući ih da budu inicijatori programa mera za borbu protiv korupcije koja je postala jedan od najvećih problema u zemlji i dodajući da “od rezultata izbora direktno zavisi kojim će putem krenuti Rusija, da li će uspeti da sačuva pozitivnu ekonomsku i socijalnu dinamiku”, Putin je sugerisao biračima da samo sa tom partijom neće biti “bačeno pod noge sve ono što je narod Rusije stvorio poslednjih godina”. Wegova odluka dovela je u nezavidan položaj sve ostale stranke, uključujući i “Pravednu Rusiju” Sergeja Mironova, predsednika Gornjeg doma parlamenta, koja je, deklarišući se kao proputinska, ali i kao opozicija “Jedinstvenoj Rusiji”, do sada imala velike šanse da otme deo kolača vladajućoj partiji i koja je takođe imala Putinovu podršku i pravo da koristi njegovo ime i lik tokom kampanje. Sada će taj deo postati daleko manji (umesto planiranih 25-30 posto, procenjuje se da će osvojiti od 10 do 15). Putinova odluka će imati ozbiljnog uticaja na odnos snaga posle decembarskih izbora – Duma će biti proputinska, što samo po sebi ne predstavlja nikakvu promenu – ona je to i sada, ali situacija će biti bitno drugačija kad predsednik bude neko drugi. Iako, prema ruskom Ustavu, parlament ima dosta velike ingerencije – donosi zakone, postavlja premijera na predlog predsednika, utiče na donošenje budžeta, a može da inicira i smenjivanje šefa države, on danas predstavlja samo produženu ruku predsedničke administracije. Ingerencije predsednika su daleko veće. On postavlja premijera i ima pravo da smeni vladu, bez njegove saglasnosti ne mogu se postavljati zamenici predsednika vlade ni ministri, a “ministarstva sile” su mu direktno potčinjena. Zato je teško poverovati da bi Putin bio zadovoljan takvim odnosom snaga ako bi postao premijer. Da bi, eventualno, ojačao poziciju prvog ministra zemlje, on bi mogao da unese neke izmene u Ustav Rusije ili bar u Zakon o vladi. I za jedno i za drugo neophodno je imati većinu u parlamentu što je posle njegovog pristanka da bude nosilac liste “Jedinstvene Rusije”, takoreći zagarantovano. Ali ta varijanta nije mnogo verovatna jer je Putin već u više navrata govorio da ne treba menjati Ustav zbog jednog čoveka, ali i “nisam se ja mučio toliko godina da napravim jaku Rusiju da bih je potom dao u ruke slabog predsednika”. A pogotovu zato što isključuje mogućnost povratka na predsedničko mesto posle 2012. godine kad bi, prema dosadašnjim verovanjima, Putin mogao ponovo da se kandiduje. Ili, možda i ranije – ukoliko novi predsednik iz nekih razloga, recimo zdravstvenih, ne bude u stanju da obavlja svoje dužnosti. Vladimir Putin ne bi bio Vladimir Putin kad bi tako rano otkrio svoje karte. Mnogo je verovatnije da u rukavu i sada ima džokera koji će se pojaviti kasnije. Možda će zameniti Grizlova na mestu predsednika Državne dume Rusije, čija bi uloga mogla biti više u skladu sa ovlašćenjima koja joj daje Ustav? Predsednik Fonda za efikasnu politiku Gleb Pavlovski deli uverenje ruskih građana da će Putin i posle odlaska sa vlasti ostati nacionalni lider. Wegovu odluku da se kandiduje na listi najjače političke partije naziva senzacijom i skreće pažnju da je to “najjednostavniji i logičan korak koji rešava problem naslednika o kome se toliko govori, kao da Putin jedva čeka da preda nekome svoju političku reputaciju i ode na odmor. Putin je pokazao kako se taj problem može rešiti ne narušavajući Ustav. On je praktično jednom izjavom stvorio, u svakom slučaju markirao, drugi centar uticaja i političke volje u zemlji – lidera partije. Već samo to stvara pluralističku atmosferu. Posle predsedničkih izbora počećemo da se odvikavamo od toga da je jedini centar vlasti i uticaja u Kremlju. To je korak prema pluralizmu.” Najnovijom izjavom predsednik Rusije je još jednom pokazao da mu po veštini pravljenja političkih kombinacija nema ravnog. Poslednjih meseci napravljeno je bezbroj varijanti za situaciju da Putin ode sa vlasti. Mnogi su već na njegovom mestu videli jednog od sadašnjih potpredsednika – Dimitrija Medvedeva ili Sergeja Ivanova. Danas već prave čitav scenario promene na vrhu države koji izgleda ovako – u decembru, na parlamentarnim izborima, zahvaljujući činjenici da je Putin nosilac liste, “Jedinstvena Rusija” postiže trijumfalnu pobedu i osvaja više od 50 posto glasova. Šansi da ih neko ugrozi prosto nema. Putin tada može odmah da podnese ostavku i stane na čelo vlade. Naravno, postavlja se pitanje ko će zauzeti njegovo mesto. Kao idealnog, “čestitog i sposobnog” kandidata, bez prevelikih ambicija da i stvarno upravlja državom, mediji već vide novog premijera Viktora Zupkova. Biće to ključna promena u ruskom političkom sistemu – državom više neće upravljati predsednik nego premijer. I tu se dolazi ponovo do “sitne” prepreke kakva je Ustav Ruske Federacije, prema kojem je sva vlast skoncentrisana u rukama predsednika. Iako ima onih koji veruju da se takve prepreke lako prevazilaze “jer se u zemljama kakva je Rusija ne živi po pisanim, već po neformalnim političkim pravilima”, malo je verovatno da je Putin sebi odredio ulogu “tehničkog lica” čiji je posao da sprovodi politiku predsednika. Uostalom, i on sam je startovao sa te pozicije, pa je, ako se ima u vidu njegova sklonost ka neočekivanim političkim kombinacijama, verovatnoća da se ova, gotovo banalna, ostvari, veoma mala. Sasvim je sigurno da Putin nije zaboravio kako je došao na vlast. Izabrao ga je Boris Jeljcin kao odličnog “izvršioca”, a podržala grupa oligarha sa Borisom Berezovskim na čelu, uverena da će biti poslušan i ispunjavati njihove želje, odnosno nastaviti da rukovodi državom onako kako je to činio njegov prethodnik. Ali, već prvih 90 dana njegove vlasti pokazali su da ni kamen na kamenu od te koncepcije nije ostao. Kakve mogu biti garancije da će novi šef države biti poslušan i sprovoditi odluke svog potčinjenog, u ovom slučaju premijera? I ko to zna bolje od samog Putina?