Čekanje na „razvod”

Kraljevina Belgija, posle 176 godina postojanja, nalazi se danas u političkoj krizi koja najozbiljnije dovodi u pitanje opstanak belgijske državne tvorevine. Jezičke i kulturne barijere, kao i narasle netrpeljivosti između Flamanaca na severu, i Valonaca na jugu zemlje, danas su, po oceni nemačkog nedeljnika „Cajt”, veće od zajedničkih interesa. I pored reformisanja u novijoj istoriji, sadašnja formula unutrašnjeg ustrojstva ne može više da zadovolji potrebe i stremljenja etničkih zajednica. Prag tolerantnosti je pređen. Mada je broj onih koji se otvoreno zalažu za razdvajanje još u manjini (45 odsto Flamanaca i 20 odsto Valonaca), sve je više onih koji podelu zemlje smatraju neizbežnom (dva od tri Flamanca, pri čemu je svaki drugi traži odmah). Posle parlamentarnih izbora od 10. juna ove godine stvari su se dalje zaoštrile. Ojačala je radikalno separatistička partija Vlaams Belang, a suprotstavljeni interesi i nepoverenje doveli su do produbljavanja krize u odnosima vodećih političkih snaga na belgijskoj sceni. Rezultat je da zemlja ni četiri meseca posle izbora nema vladu. Flamanac Iv Lantern vratio je mandat za njen sastav kralju Albertu zbog nesaglasja sa potencijalnim koalicionim partnerom iz valonskog dela zemlje. Separatizam je kao termin ušao u politički vokabular ne samo među Flamancima, već i među frankofonima. Na severu zemlje neretko se putokazi na francuskom precrtavaju, a dobri poznavaoci prilika u zemlji ukazuju na šire značenje „neslane šale” od pre nešto manje od godinu dana kada je na belgijskoj TV bilo alarmantno javljeno da se „država raspala” i da je kralj Albert napustio zemlju. Ovo utoliko pre što je nedavno u novinama dat oglas da je „Kraljevina Belgija na prodaju”, uz sarkastične napomene da ju je „povoljnije kupiti u delovima”. Na ovo se gleda kao na „moderno upozorenje” koje građane priprema za „neugodno ateriranje”. Svakako da su vreme i način razrešenja nastalog stanja predmet ozbiljnih razmatranja i bojazni u samoj Belgiji, ali i u međunarodnim strukturama. Belgija je, inače, već decenijama podeljena na flandrijsku i valonsku regiju, kojima je, pre dvadesetak godina, praktično dodata i treća – Brisel sa okolinom. Sada se unutar političkog establišmenta zemlje i na jednoj i na drugoj strani prave planovi i kalkulacije. Pripadnost desnim ili levim grupacijama je manje značajna, a sve više pripadnost određenoj etničkoj, odnosno jezičkoj sredini. Aktivnosti sračunate da se u naredne četiri godine postave osnove novom ustrojstvu zemlje i zajedništvu Flamanaca, Valonaca i Nemaca (10 odsto stanovništva) u vidu kasnijeg oformljenja konfederacije Flandrije i Valonije, uz autonomiju regija sa pretežnim nemačkim govornim područjem, ne nailaze na dovoljnu podršku. Većina Flamanaca zaobilazi, kao prepreku svojim interesima, izdvojeno postojanje Brisela, jer im otežava težnje da budu „gospodari na svom”. Valonci pak nastoje da Brisel, gde je stanovništvo mešano, što više ukopčaju u svoje projekte rešenja, posebno ukoliko Flamanci budu i dalje isključivi. Flamanskom interesu da se naglašenom decentralizacijom oslabi centralna vlast, a u perspektivi i otvori put razvodu, suprotstavlja se ovih dana i Akcija za spas Belgije, u kojoj učestvuje dvadesetak medijski popularnijih ličnosti iz sveta kulture i sporta. Najupečatljivije tu izgleda nastup najvećeg asa svetskog biciklizma, Flamanca Edija Merksa, kao i uveravanja da je upravo Brisel primarni imidž Belgije u svetu, te da to svi moraju da prihvate. U pozadini je poruka da se neće dozvoliti da Brisel, u slučaju konačne podele, bude okružen flandrijskom državom. Postbelgijski scenario nalazi se, očito, na stolu. Prema sudbini Belgije, sa druge strane, svet ne može biti ravnodušan. Naprotiv. Čelne zemlje i strukture evroatlantskih integracija ne mogu prenebregavati fakat da je Belgija osnivač Evropske unije, a da je njena prestonica sedište i NATO-a i Evropske unije. Isuviše je rizično da se sudbina takve zemlje prepusti nekontrolisanim procesima i raspoloženjima. Stoga treba očekivati da će u traženju i nalaženju rešenja za belgijsku državnu krizu biti prisutni i glasovi koji će odražavati interese moćnih belgijskih saveznika, u prvom redu suseda Francuske i Nemačke, ali i SAD, odnosno struktura EU i NATO. Neki mediji u Belgiji pišu da onaj ko zagovara i kome odgovara „razvod” mora biti spreman to i da plati. Šta to znači u praksi? Pošto su Flamanci najgorljiviji zagovornici podele zemlje, Valonci i drugi se sa tim mogu složiti pod uslovom da, na primer, autonomni Brisel sa okolinom pripadne Valoniji, odnosno da Valonci u Flandriji dobiju najviša manjinska prava. Krupna prepreka za Flamance... U svakom slučaju, ponajviše je u pravu jedan poljski analitičar koji je svom tekstu dao naslov „Belgija se raspada, a raspasti se ne može”, što implicira postepenost, odnosno uspostavljanje, najpre, prelaznog, odnosno privremenog rešenja...