Šta sve pas ume i razume

Kad počne program i kad se na ekranu pojave šarene slike, graničarskog kolija je nemoguće zaustaviti: kao neki tinejdžer pred "plejstejšnom" i ženka koli, zvana Gines, staje pred kompjuterski monitor i od njega se ne odvaja. Tokom programa Gines dodiruje "tačskrin" vrhom njuške. Ukoliko od dve slike odabere pravu, ispred nje se kao nagrada pojavljuje komad hrane; u slučaju pogrešnog izbora, ekran postaje za momenat crven, a potom se nastavlja pojava različitih slika. Gines retko kad dodirne pogrešnu sliku. Pejzaže i slike raznih pasa odlično razlikuje; kad su u pitanju ljudska lica, ova čuvarica ovčjih stada, neobično je sigurna, ali kad joj se poturi isto lice na različitim fotosima, pokazuje nesigurnost, objašnjava Frederike Range, mlada biologistkinja sa Bečkog univerziteta. Testove sa slikama uspešno rešavaju i druge vrste pasa, a ne samo Gines. Otkad je na Univerzitetu, u aprilu ove goduine, otvorena Clerver Dog Lab u prizemlju stambene zgrade u 9. bečkom okrugu, kroz nju je prošlo mnoštvo vlasnika sa svojim ljubimcima. "Do sada smo imali samo dva psa koji nisu pokazivala nikakvu želju za posmatranjem slika na monitoru kompjutera. Naprotiv, većini je to pričinjavalo ogromnu zabavu", kaže Frederike Range. Ono što može izgledati kao gubljenje vremena i zabava za Ginis i ostale pripadnike njene vrste, u stvarnosti revolucioniše istraživanje kognicije, tj. procesa mišljenja. Pre Frederike Range nijedan istraživač nije pokušao da namami pse na "tačskrin" i da ih navede da osetljivu površinu ekrana dodiruju vrhom njuške. Decenijama je u istraživanju kognicije davana prednost majmunima koji su svoje kognitivne sposobnosti obično pokazivali pomoću tastatura sa različitim simbolima, dok je cannis familiaris ostao po strani, pa ni njegove sposobnosti mišljenja nisu istraživane. Psi, a naročito oni sa statusom kućnih ljubimaca, u ozbiljnoj nauci tretirani su kao zaglupljeni ex-kurjaci, koji su pripitomljavanjem i zavisnošću od vlasnika tokom hiljada godina u dobroj meri postali degenerici. Ali, odskora, nova generacija istraživača vratila je ugled omiljenom čovekovom pratiocu. "Psi znaju takve stvari za koje se mislilo da ih mogu savladati i naučiti samo ljudi", objašnjava Julijana Kaminski, mlada naučnica u oblasti evolucione antropologije sa Instituta Maks Plank u Lajpcigu. Lojalnost prema ljudima koju psi neprekidno dokazuju kroz vekove, deo je njihovog prirodnog instinkta, a njihovo ponašanje prema onima koji su ih prihvatili nije daleko od ideja koje imamo o ljubavi i prijateljstvu, tako da mnogi vlasnici pasa ljubimce izjednačuju sa članovima porodice. Blizina ljudima, koja je dugo vremena zapravo diskvalifikovala ove četvoronošce kao istraživački model, postala je interesantna za antropologe. "Kad se radi o razumevanju ljudskog ponašanja, nijedan sisar ne može se ni približiti psu", objašnjava Kaminski. Lajpciški stručnjaci su dokazali da psi daleko nadmašuju čovekolike majmune, bar kad je u pitanju razumevanje ljudi, njihovih želja i namera. Stručnjaci bi, na primer, stavili ispred psa i šimpanze dve posude, od kojih je samo u jednoj bilo hrane. Onda bi kažiprstom pokazali pravu posudu. Psi bi odmah shvatili smisao, dok bi šimpanza, genetički i po srodnosti daleko bliža čoveku, ostala bez ikakve reakcije. Još i više, mnogi psi su, čak, znali i da protumače pogled vođe eksperimenta. Ukoliko bi ovaj pogledao u pravcu ispravne posude, pas bi odmah krenuo prema njoj i pokušao bi da se domogne hrane. Međutim, ukoliko bu pogled bio uperen u istom pravcu u kojem se nalazi posuda, ali nešto više od njega, prema nekoj tački na zidu, pas to ne bi protumačio kao uputstvo već bi ostao bez reakcije. Za sve to majmuni nisu sposobni. Četvoronožni čovekov saputnik je do te mere prilagođen za komunikaciju sa ljudima da je ta sposobnost sasvim očigledno zapisana u njegovom naslednom materijalu, tj. u genima. U jednom još nepublikovanom eksperimentu, Kaminski je sa stručnim saradnicima pokazala da i šestomesečni štenci shvataju isplativost traženja cilja na koji im ukazuje prst vlasnika. "Tu nema nikakvog uticaja čoveka, jer su štenci u prvih šest nedelje samo s majkom. Tek posle tog perioda počinje faza najveće osetljivosti na uticaj ljudi i eventualno dresiranje", kaže Kaminski. Ona tvrdi da apsolutna sigurnost u interpretaciji ljudskih gestova počinje još u ranom periodu razvoja psa. Vukovi, naprotiv, nemaju te sposobnosti niti ih mogu steći posle dugog vežbanja, ističe Adam Mikloši, biolog na Univerzitetu Eotvos Lorand u Budimpešti i pionir modernih istraživanja na psima. Mikloš je odabrao 13 studenata kojima je dao da odgaje vučju štenad. Studenti su ih hranili cuclom, nosili su ih sa sobom kući, šetali su s njima videći ih na povocu i učili ih izvršenju prostih komandi. Posle nekoliko meseci, istraživači su stavili mini-vukove i nekoliko mladih pasa pred isti problem: učili su ih kako da dođu do komada mesa iz jedne posude. Nakon nekog vremena, izvođač eksperimenta bi zatvorio posudu. Vučići bi posle toga neumorno obilazili oko lonca pokušavajući da dođu do svog komada mesa, dok su mladi psi posle prvog neuspelog pokušaja odlazili do eksperimentatora, sedali pored njega i gledajući ga pravo u oči, čekali dalji razvoj događaja. "Vučići su se interesovali samo za hranu", kaže Mikloš, "isto je bilo i za pse, što je normalno, ali psi su očigledno znali da će do cilja doći samo ako komuniciraju sa čovekom". Naučnica Kamninski, sa Instituta Maks Plank u Lajpcigu, veruje da "psi mogu pokazati kako se vrlo prostim mehanizmima može postići vrlo kompleksno razumevanje". I ljudi su svoju složenu komunikaciju morali naučiti tokom evolucionog razvoja. "Kad dve po srodnosti udaljene vrste poseduju slične osobine, obe su prošle kroz istovetne evolucione procese", kaže Mihailo Tomaselo, kolega Keminske. Pre tri godine, Kaminska i kolege oko nje izazvali su mnogo pažnje izveštajem o čudesnom devetogodišnjem psu po imenu Riko. Taj graničarski koli bio je u stanju da upamti nazive 200 različitih igračaka, a što je najčudnije, nove pojmove je učio po principu koji koriste mala deca prilikom zaključivanja o značenju novih reči. Riko je mogao da od osam igračaka, od kojih su mu sedam bile poznate, aportira baš onu nepoznatu. Od deset pokušaja uspeo bi sedam puta. I on bi, kao i dete, nepoznatu reč povezao sa nepoznatom igračkom. Do sada su stručnjaci smatrali da tako nešto mogu uraditi samo ljudi. U međuvremenu, lajpciškim istraživačima su se javili vlasnici mnogih pasa sa sličnim sposobnostima kao i Riko. Genije pamćenja, kako je Riko često nazivan, očigledno nije bio jedinstven primerak. Zbog takvih senzacionalnih slučajeva i izveštaja, istraživanje psećeg ponašanja u proteklim godinama doživelo je "pravu eksploziju", kaže Brita Osthaus sa britanskog univerziteta Ekseter. Ona kao psiholog istražuje, na primer, da li pas poseduje osnovno razumevanje fizičkih procesa i da li može razmišljati na logičan način. S druge strane, mlada naučnica, Frederike Range, želela bi, pre svega, da sazna nešto više o strategiji učenja koju primenjuju psi. Na ekranu osetljivom na dodir ona testira da li psi mogu preneti tako dobijene informacije u realnost i da li, slično ljudima, uče metodom odbacivanja nepovoljnih iskustava. "Pas će postati model za izučavanje psihologije životinja, a na tom polju se može strašno mnogo istraživati", kaže ona. Već je dokazala da četvoronošci primenjuju strategiju učenja za koju se verovalo da je svojstvena samo deci starijoj od godinu dana: psi primenjuju tzv. selektivnu imitaciju. Range je naučila nekolicinu pasa da na posudi u kojoj se nalazi hrana, prvo njuškom pritisnu jednu polugu kako bi se na njoj otvorio poklopac. Međutim, keruša Gines dobijala je hranu samo ako bi otvorila poklopac pritiskom šape na polugu. Prilikom otvaranja poklopaca na njen način, ostali psi bi bili dovedeni da je posmatraju. Kad bi Gines bila primorana da u ustima drži tenisku loptu i da pri tom šapicom pritiska polugu i otvara poklopac, ostali psi bi svoje posude otvarali njuškom. Ali, kad bi Gines, bez loptice u ustima, otvarala poklopac šapom, i ostali psi bi primenili isti metod i umesto njušaka i oni bi koristili šape. Kad bi Gines bez nekog razloga otvarala poklopac na neki još složeniji i teži način, svi psi bi je imitirali. Isto tako se ponašaju i mala deca. Kad posmatraju odraslu osobu koja prekidač za svetlost pritiska čelom umesto prstom, odmah ga imitiraju, ali samo ako ovaj nema ništa u rukama. Sasvim svesno, opredeljuju se za znatno komplikovaniji metod paljenja svetla. Međutim, ukoliko odrasla osoba ima nešto u rukama i zbog toga pali svetlo pritiskanjem prekidača za svetlost svojim čelom, deca će po pravilu paliti svetlost na normalan način, pritiskajući prekidač prstom. Psi nisu bez razloga napravili karijeru, ne samo kao markeri životnog stila mnogih ljudi, već i kao laboratorijske zvezde koje omogućavaju izučavanje ponašanja i ljudi i četvoronožaca. Za razliku od ranijih vremena kad su držani na lancu i kad je bilo teško proceniti kakve su im kognitivne sposobnosti, danas mnogi vlasnici za njih, kao svoje ljubimce, plaćaju agility training, što bi značilo da ih uče da na rampama održavaju ravnotežu, da se provlače kroz razne cevi i da izvode veštine koje se ne praktikuju u standardnoj dresuri. Tu je i odvođenje na dog dancing kao i u škole za štenad. "Sve se promenilo, pa i odgoj pasa", kaže Frederike Range. Među psima su se danas jasno pokazale razlike u kognitivnim sposobnostima, pri čemu se kao naročito pametne izdvajaju one rase koje su pre samo nekoliko generacija korišćene za lov i čuvanje stada i goveda na livadama. Graničarski koli, kojoj pasmini pripadaju Gines i Riko, najradije bi jurili po poljima pazeći na poverena im stada ovaca. Ti psi, jednostavno, vole da rade. Poznati američki istraživač i stručnjak za pse, Stenli Koren, drži da graničarski koli pripada najinteligentnijoj od svih 400 psećih rasa. Mnogi vlasnici pasa ubeđeni su da su baš njihovi ljubimci obdareni specijalnim sposobnostima i dobrovoljno ih dovode u laboratorije u kojima bi im se testirala inteligencija. U banci podataka lajpciške laboratorije već ima 1.000 pasa kao potencijalnih kandidata za testiranje kognitivnih sposobnosti. Gospođa Brita Osthaus, britanska profesorka sa Univerziteta Ekster, koja skoro da poznaje sve pse u okolini, kaže da je za nju bolno što pri svakom testiranju brzo dolazi do granice inteligencije preko koje psi ne prelaze. Nedavno je u svojoj laboratoriji postavila baštenski "špalir" žive ograde, tako da na jednoj strani bude pas, a na drugoj vlasnik. Na jednom kraju providnog "špalira" kroz koji je pas mogao videti vlasnika nalazio se otvor za prolaz na drugu stranu. Kad bi psi nekoliko puta prošli kroz "špalir", gospođa Osthaus bi ga okrenula tako da otvor za prolaz bude na suprotnom karaju od pređašnjeg. Svih 20 ispitivanih pasa odmah je jurnulo ka kraju špalira na kome je bio prolaz u prethodnom eksperimentu. Očigledno je bilo da navika nadvladava razum. Jedan doberman je jednostavno ostajao da čuči na mestu na kome je ranije bio otvor i ne pokušavajući da ode na drugi kraj. Drugi psi su, pak, nastojali da nasilno prodru kroz ogradu, baš na mestu ranijeg otvora. Iako se psi lako prilagođavaju mnogo čemu što je u vezi sa njihovim vlasnikom i obično izvršavaju lake zadatke, kad god je u igri i malo logike, ostaju nemoćni, što među onima koji ih vole izaziva pravu žalost. Tako, na primer, psi umeju potezanjem da iz kutije izvuku komad mesa na kanapu. Međutim, ukoliko se kanap, na čijem je kraju meso, pomeri u stranu, a preko njega doda još jedan kanap u pravcu zalogaja, pas će uvek povlačiti njega i to bezuspešno, i ne pokušavajući da proveri da meso možda nije na pomerenom kanapu. Cannis familias, najčešći kućni ljubimci među četvoronošcima, iako logiku nemaju kao najjaču osobinu, raspolažu sposobnostima prepoznavanja i identifikacije ljudi na osnovu njihovog mirisa i to sa preciznošću od 1:100.000, odnosno sa jednom pogrešnom identifikacijom na milion ispravnih. U tome ima preterivanja, tvrde stručnjaci, jer da je tako, u policiji i u sudnicama ne bi sedeli policajci i sudije već četvoronošci. Ipak, ne mogu se prenebreći sposobnosti pasa tragača, a najbolji dokaz koji govori o lakoći kojom oni pronalaze ljude po mirisu, jeste i ozloglašeni Mantrailing, postupak kojim su nekad u Americi hvatani odbegli robovi. Svi ljudi oslobađaju mirise koji se pojavljuje sa površine njihove kože i iz prirodnih otvora. Nijedan drugi primat nema u svom pazuhu mirisne žlezde kao što ih ima čovek. U ljudskom pazuhu luči se vrlo komplikovana mešavina hormona zvanih steroidi, masnih kiselina i još, najmanje, 100 drugih međusobno različitih supstanci. Da je u pitanju životinja, a ne čovek, onda bismo za pazušne žlezde govorili da predstavljaju poseban organ, kaže gospođa Betina Pauze, psihologica sa Univerziteta u Diseldorfu. Na kraju krajeva, prvobitna uloga parfema bila je prikrivanje mirisa ljudskog tela koje, kao što znamo, ume da miriše jako i neprijatno. Mnoge bakterije koje na koži žive kao saprofitni organizmi, hranu i energiju apsorbuju osmotski, od tkiva i sokova koji su u fazi raspadanja. Najčešće se radi o bakterijama, parazitima i biljkama koje ne proizvode hlorofil te zbog toga ne raspolažu sposobnošću fotosinteze. To je razlog da se odmah ustremljuju na znoj i počinju da ga metabolišu, što nos, naravno, registruje. Posle udisanja mirisa znoja osoba koje su bile pod stresom zbog straha, pojačavaju se odbrambeni refleksi, a psima je to nepogrešivi signal da se radi o osobi koja ima problem, dakle koja može biti sumnjiva. Sposobnost mirisanja je najstarija i najvažnija potreba svakog organizma i njegovog nervnog sistema. Čak i najprimitivnijim jednoćelijskim stvorenjima miris signalizira mesto gde se nalazi hrana, što je potpuno isto i kod složenijih organizama kao što su psi, pa i ljudi. Onog trenutka kad je prvi kičmenjak izronio iz vode, njegov mozak se bavio hemijskom analizom okoline. Čulo mirisa postoji, dakle, znatno pre čula ukusa, vida i sluha. U suštini, mozak se u početku bavio isključivo mirisanjem, a njegovi drugi anatomski delovi koje danas vidimo i u životinja i u čoveka, po svom vremenu nastajanja, evoluciono gledano, znatno su mlađi od onih delova koji su zaduženi za tumačenje mirisa. Bilo kako bilo, nos je psu neka vrsta vodiča i, anatomski gledano, isturen je napred kao prethodnica. "Od sluznice nosa kreće mnogotračni autoput koji se završava u mozgu", kaže poznati fiziolog i istraživač Hans Hat, sa Rurskog univerziteta u Bohumu. Za razliku od čula vida, ukusa, sluha i dodira, koja nemaju pristup moždanim hemisferama pre nego što prethodno prođu kroz kontrolni, sigurnosni relej poznat kao talamus, dva nervna mirisna snopa, prolazeći odmah ispod čeonih režnjeva mozga, ne prekidaju se već imaju direktan pristup limbičnom sistemu, najstarijoj i možda najvažnijoj strukturi u mozgu, kojoj dugujemo sopstvene emocije, emocionalnu inteligenciju i emocionalni život uopšte. Pošto miris prodre kroz nozdrve do mirisne sluznice i njenih 30 miliona ćelija, senzori, tj. receptori, koji su razasuti po sluznici, usmeravaju majušne antene prema vazduhu koji ulazi kroz nozdrve. Pas, čije je čulo mirisa neuporedivo osetljivije od čovekovog, raspolaže sa 210 miliona ćelija u nosnoj sluznici, a u velikoj je prednosti nad ljudskim rodom i po broju receptora. On ih ima oko 1.000 i svi oni ocenjuju molekule koji "mirišu", a dolaze udahnutim vazduhom. Ali, ni čovek nije nemoćan. Sa svojih 350 različitih receptora u više slojeva mirisne sluznice, raspoznaje oko 10.000 različitih mirisnih akorda. Na nesreću, genetičke analize koje su sprovedene nedavno, pokazuju da je ljudsko čulo mirisa znatno slabije nego pre nekoliko miliona godina, pa čak i to da se tendencija slabljenja i dalje nastavlja. Situacija je još gora kad je reč o sposobnosti registrovanja feromona koji se oslobađaju sa površine tela i preko kojih životinje komuniciraju među sobom. Pas, pored mirisne sluznice, poseduju i naročiti organ koji je zadužen za lovljenje feromona. Taj instrument poznat i kao Jakobsonov vomeronazalni organ (VNO), u čoveka je zakržljao i predstavlja relikt, tako da je dugačak svega oko 10 milimetara, a širok samo milimetar. On, u suštini, ne funkcioniše jer ima samo oko pet receptora koji su izmešani sa ostalim iz nosne sluznice. U pasa je VNO načičkan sa 200-300 tipova receptora, a zadatak mu je da preko feromona raspozna pripadnike svoje vrste. Ukoliko je čovek tokom evolucije izgubio sposobnost hemijske komunikacije sa pripadnicima svoje vrste, zbog čega je miris njegovog tela tako intenzivan? Sva druga čula nisu potisli važnost prvog čula. Na skali razuma, mesto čula mirisa nije na nekoj naročitoj visini, ali pri orijentaciji u vremenu i prostoru i u donošenju brzih odluka, teško je reći ko je među čulima gospodar, a ko sluga. Kako to obično biva, našli su se lekari sa dovoljno strpljenja da provere i iskoriste izvanredne sposobnosti psećeg njuha i da ih primene u ranoj dijagnozi nekih bolesti - naročiti malignih. Kad se zna da je prosečno vreme preživljavanja pacijenta sa karcinomom bronha u poslednjih 20 godina poraslo sa 7,4 na 8,6 meseci i da je posle pet godina od postavljene dijagnoze, jedva njih 10 odsto među živima, onda je razumljiva borba za poboljšanje postojećeg stanja. Kako i ne bi. Danas se ne raspolaže mogućnostima za pouzdano rano otkrivanje raka pluća, tako da, kad god nesrećni pacijenti dobiju dijagnozu, obično su već duboko zagazili u bolest. U takvoj situaciji, retko kad se postiže izlečenje. Pre dve godine, stručnjaci Poljske akademije nauka i kalifornijske klinike "Pajn Strit", koja se pored ortodoksne bavi i tradicionalnom kineskom medicinom, upustili su se u kontrolisanu kliničku studiju, načinivši 12.000 proba njuha tri labradora i dve portugalske pudle. Psi su bez nekog prethodnog treninga pripremani dve nedelje, pri čemu su upoznavali miris izdahnutog vazduha zdravih i bolesnih osoba. Potom su mirisali plastične cilindre u koje je izdisalo vazduh 86 bolesnika sa rakom pluća ili dojke i 83 drugih, sa vazduhom zdravih osoba. Cilindri su bili zatvoreni i bez imena bolesnika, a niko od osoblja, pa čak ni rukovodioci studije, nisu znali u kojima je čiji vazduh. Bilans testa je bio zadivljujući: u ravno 90 odsto slučajeva psi bi postavili tačnu dijagnozu bolesti. Oduševljeni rukovodilac studije, dr Majkl Mekkaloh, sa klinike "Pejn Strit", misli da granice postavljanja dijagnoze uz pomoć psećeg njuha ni izdaleka nisu dostignute, a rezultate još nije publikovao u medicinskim časopisima, jer misli da studija još nije završena. No, na tu temu, ima dosta materijala u onlajn izdanju NJujork tajmsa, koje je slobodno za pristup. Međutim, u Engleskoj su pametni četvoronošci trenirani da po mirisu raspoznaju mokraću bolesnika sa karcinomom mokraćne bešike. Kako u British Medical Journal piše Kerolin Vilis, rukovodilac studije, tokom treninga pasa, odigrao se čudan događaj: na jedan od uzoraka mokraće zdravih osoba iz kontrolne grupe, psi bi se uvek iznova vraćali i njuškali ga. Na kraju, želeći da vide u čemu je stvar, istraživači su pregledali zdravog učesnika testa i na opšte iznenađenje utvrdili postojanje malog tumora desnog bubrega. Komentator uglednog časopisa svoje divljenje celom događaju izrazio je posebnim tekstom u kome se pita da li smo dotle došli da sve aparate, koji koštaju milione, gurnemo u neki ćošak i zaposlimo četvoronošce kao savršene dijagnostičare. Ali, život piše romane, a neke slučajnosti ponekad iz osnova menjaju gledanje na stvari. Poznata je i više puta ponavljana priča britanskog hirurga kome je zahvaljujući osetljivom nosu njegovog psa spasen život. Sedeći jedne letnje večeri 1989. godine u svojoj vikendici, umorni doktor Brajan Dzenet nikako nije mogao da dovrši čitanje novina, jer mu je kućni ljubimac, doberman, neprekidno njuškao desnu nogavicu pokušavajući da je otkine. Cela stvar se ponavljala nekoliko uzastopnih dana, dok doktor na kraju nije pažljivo pogledao potkolenicu da bi video razlog uznemirenosti psa. Ništa naročito: na spoljašnjoj strani, jedno potpuno indolentno ispupčenje, iste boje kao i okolna koža. Za svaki slučaj, otišao je kod svog dermatologa koji je utvrdio rak u početnoj i izlečivoj fazi. Doktor je operisan, a anegdota je izazvala priličnu pažnju u lokalnoj medicinskoj zajednici, tako da je 1989. godine o tome izašao članak u čuvenom medicinskom časopisu The Lancet. Iako se tvrdi da psi moraju proći kroz školovanje da bi se njihov njuh mogao koristiti u svakodnevnoj ljudskoj praksi, izgleda da ima samoukih pasa, što se videlo tokom snimanja emisije o klinici "Pajn Strit“. Dok je japanska televizijska ekipa snimala emisiju o klinici, nekoliko pasa se okomilo na kamermana čiji im je "disajni profil" bio sumnjiv. Ovo je bio alarm za lekare koji su istog dana kod sirotog, ali i srećnog kamermana ustanovili tumor pluća u samom početku rasta, bar tako ističe očevidac, Ginter Stokinger, reporter nemačkog magazina Spiegl. Sposobnosti pasa u raspoznavanju mirisa koje stručnjaci opisuju kao fenomenalne, koriste se svuda u svetu ali se u javnost ne puštaju detalji, budući da za sada sudovi u svetu, u većini slučajeva, dokaze prikupljene pasjim njuškanjem ili odbacuju, ili primaju s rezervom. Međutim, ove godine, pred međunarodnu konferenciju G-8 u Hajligendamu u Nemačkoj, mirovnjaci i najrazličitiji aktivisti bili su dobro organizovani i pismenim pretnjama, kojima se nije mogli pronaći poreklo i tragovi, zabrinuli su policiju, te je odlučeno da se angažuju psi koji bi na osnovu mirisa pisama identifikovali njihove sastavljače za koje se znalo da su okoreli aktivisti, ali sa promenljivim mestom boravka. Policajci bi koristili proverena iskustva "Štazija", tajne policije bivše DDR, koja je svojevremeno raspolagala kolekcijom bočica u kojima su se čuvali telesni mirisi mnoštva po državni poredak i ustrojstvo zemlje potencijalno sumnjivih lica. Policijski stručnjaci u bivšoj DDR postarali su se da sposobnosti raznih lica uz pomoć pasa provere naučnim metodama. Već u sedamdesetim godinama, istraživali su svojstva mirisa tela raznih disidenata. Na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, promovisan je 1985. jedan kriminolog u doktora nauka odbranom teze o suzbijanju kriminala, sa naročitim osvrtom na "tragove mirisa tela počinioca prestupa". Koliko je nauka u realnom socijalizmu bila u sprezi sa praksom, osetila je na svojoj koži i Suzana Beden (21) 7. oktobra 1989. kad je bila privedena u Inspekciju narodne policije u Istočnom Berlinu, u gradskoj četvrti Plenzlauer. Zajedno sa dvanaestogodišnjom sestrom, Suzana je uhapšena u ranu zoru pod optužbom da je svojeručno sastavljene i napisane letke lepila na ulazna vrata mnogih zgrada. "Budite aktivni protiv starog i okoštalog režima", pisalo je na lecima u koji su predstavljali privatan i naivan čin u smislu perestrojke. Čuvari poretka, međutim, mislili su drugačije od Suzane: "Delovanje protivno paragrafu 220 Krivičnog zakonika", pisalo je u policijskom dnevniku. Pošto su notirane Suzanine fizičke karakteristike kao što su visina, težina, boja očiju i sl., iz jedne police izvađena je boca u kojoj se nalazila žuta marama, pričala je Suzana u jednom TV razgovoru u maju 1990. godine. "Morala sam tu maramu staviti na prepone i pritisnuti je na golu kožu. Odmah mi je bilo jasno da se radi o uzimanju uzorka mog telesnog mirisa, koji će biti upoređen sa mirisom letka", kaže Suzana. Kasnije se ispostavilo da je jedna od bolje čuvanih tajni Ministarstva državne bezbednosti bivše DDR, bila fantastična kolekcija bočica sa milionima uzoraka mirisa, uglavnom na pamučnim maramicama, koje su stavljane preko predmeta koje su koristila sumnjiva lica. Potom bi maramice bile čuvane u vakuumski zatvaranim bočicama. "Štazi" je preko saradnika ilegalno dolazio do delova odeća opozicionara, tako što su šalovi i maramice kradeni sa njihovih radnih mesta, a stolice u restoranima na kojima su sedeli sumnjivi protivnici režima, takođe bi bile obrađivane i sa njih bi bili uzimani uzorci mirisa. Kasnije, kad zatreba, policiji bi lako mogla uporediti mirise sa lica mesta i onih koji joj stoje u registrima. Poređenje bi se lako obavljalo pomoću pasa. Istini za volju, sudovi u DDR nisu prihvatali dokaze o krivici koji bi bili dobijeni poređenjem mirisa. No, policija je imala svoje razloge zbog kojih je izvođenje dokaza pomoću mirisa tela dovela do savršenstva. Istražitelji i tužioci u Saveznoj Republici Nemačkoj bolje su prolazili, jer su njihovi dokazi zasnovani na psećem njuhu često prihvatani. Još 1989. porota u Hamburgu donela je presudu na višegodišnju robiju alkoholisanom lađaru, koji je tokom pljačke ubio stariju gospođu. Presuda je doneta na osnovu dokaza koje su obezbedila dva psa ovčara, pošto su otkrila miris ruku ubice na drškama tašne ubijene žene. Kasnije je umešnost pasa primenjivana i prilikom otkrivanja pisaca grafita. Ipak, nepogrešivost pasjeg njuha još uvek nije dobila internacionalno priznanje. LJudi iz nauke koji su se skupili na jednoj ekspertskoj međunarodnoj konferenciji u Los Anđelesu 1999. distancirali su se od ovakvih postupaka, smatrajući da je kvota pogrešnih identifikacija previsoka. U ime naroda Kalifornije, Vrhovni sud je 2003. odustao od osude DŽefrija Mičela, optuženog za ubistvo, jer je kao dokaz imao samo identifikovan miris njegovih šaka na čaurama municije, što je pas Rajali u više navrata bez oklevanja ponovio. Obrazloženje je bilo: "Nema dokaza da neko može imati jedinstven i neponovljivo karakterističan miris koji bi bio osnova za postupak identifikacije počinioca i prihvatanje tako izvedenog dokaza na sudu." Međutim, u Ministarstvu unutrašnjih poslova Nordhajm-Vestfalije postoji specijalna škola za pse, čija je izgradnja koštala 60.000 evra, a u kojoj se obuka zasniva na prepoznavanju mirisa znoja. Dva novodiplomirana psa-specijalista, sa imenima dr Votson i dr Kvinsi, po mirisu znoja mogu otkriti tražena lica i u najvećoj gomili ljudi. Ali doktori Votson i Kvinsi, baviće se isključivo pronalaženjem starih ljudi koji su se zagubili tražeći svoje kuće u pogrešnom pravcu kao i dece, koja su se izgubila tokom šetnji kroz nepoznate delove grada. Psi se orijentišu na osnovu nevidljivih čestica koje stalno otpadaju sa ljudske kože, dole na tlo, ili ih vetar nanosi na travnjake, grmlje i grane drveća. Formiranje registra raznih mirisa po uzoru na "Štazi" iz bivše DDR za sada nije ni isključeno, niti definitivno odobreno. Ono što važi za otiske prstiju, moglo bi važiti i za tragove mirisa. Oni bi se čuvali do dana upotrebe u dokaznom postupku i na sudu, a onda bi morali biti uništeni. Da bi se mirisi mogli koristiti u borbi protiv terorizma, američki stručnjaci i naučnici isprobavaju mogućnost digitalizacije ovog kontroverznog metoda identifikacije mirisom. Američko ministarstvo odbrane finansira metod optimalnog otkrivanja mirisa u istraživačkom centru DARPA, u kome se planira razvoj detektora mirisa kojim bi se otkrivali ubačeni strani teroristi. Elektronski nos, koji se već koristi u prehrambenoj industriji, i u vasionskim stanicama i brodovima, gde registruje koncentraciju amonijaka u kabinama, na putu je ka policijskoj i medicinskoj primeni. Na primer, korišćenjem polimera kao indikatora, omogućeno je otkrivanje tragova mirisa koji nastaju kao posledica metabolizma tumorskih ćelija. Ova okolnost je poznata otkad je gasnom hromatografijom dokazano izlučivanje formaldehida, alkena i derivata benzena iz tumorskih ćelija, ali dosad nije bilo tehničkih mogućnosti njenog korišćenja, istakao je doktor Valas Sampson na prvom svetskom "vorkšopu" (skup stručnjaka koji pored teoretskih znanja demonstriraju i praktični deo veštine) 8. oktobra prošle godine u Istanbulu. Doktor je penzionisani onkolog sa Stanforda, a sada rukovodilac projekta primene elektronskog nosa. U projektu razaznavanja mirisa putem psećeg njuha, stručnjaci iz Filadelfije su već pronašli da je miris čoveka nedeljiv od genetičke individualnosti i da je u tesnoj vezi sa imunskim sistemom. "Svaki čovek ima jedinstven, individualni miris", kaže Geri Bočemp, direktor Monel centra za hemijska čula u Institutu za istraživanje mirisa. Isparenjem iz svog tela ljudi oko sebe emituju beskrajno mnogo podataka, koje samo treba znati protumačiti. "Može se, čak, saznati koliko je neko star, kojeg je pola i od koje bolesti pati", ubeđen je Bočemp. "Potreban je ogroman tehnički skok da bi se napravili senzori za tu svrhu. Na tome se mora mnogo raditi jer je tehnika na dohvat ruke", kaže on. Postoje prednosti identifikacije mirisa u odnosu na druge biometrijske postupke: sumnjivo lice se može otkriti sa distance. Osim toga, miris ostaje u vazduhu, u okolini, iako je osumnjičeni već otišao. Kaftan Bin Ladena bio bi dovoljan dobrom psu da ga pronađe sa lakoćom. U ratu protiv terora otvaraju se velike mogućnosti. Miris koji je digitalizovan, može se sačuvati, takođe, na digitalni način. Čak i konvencionalni registri mirisa, kakvih već ima, mogu se digitilizovati i po potrebi uporediti sa mirisom koji se pojavljuje isparenjem sa površine tela bilo koje osobe. Naravno, proći će još vremena dok se to ne ostvari, ali zato ne postoje pravne prepreke za čuvanje bočica sa mirisom ovejanih kriminalaca i ubica. Još manje ima razloga za zanemarivanje školovanja obdarenih četvoronožaca čije su sposobnosti identifikacije raznih mirisa daleko veće od bilo kog elektronskog nosa.