Juda iz Pirota

Danima me Služba pojačano prati, kad, u ponedeljak, brale, pade i legitimisanje! I to usred bela dana, u Bulevaru Aleksandra, tu, odmah, ispod “Bolonje”! A zašto sam bio sumnjiv? Zbog kesurine sa laptopom koji sam teglio u redakciju. A štooo?! Kako što!? Pa jel mi nije crko, onomad, kada sam u laptop ukucao, citirajući Kuran, da je “Marija mati Isusova sestra Mojsijeva i Aronova”!? Ah, kako je crkao moj laptopčić, moj poklončić od rođe iz Švice, crče nemilice jer nije predviđeno da se na njemu pišu takve besmislice. A, sećam se, tako mi je crko, svojevremno, i moj prvi kompa, “južnokorejac”. On je puko onog časa kada sam u njega ukucao da je Isus, možda, pojeden na Tajnoj večeri!? Znate ono Wegovo: jedite me, moje telo je vaš hleb, a moja krv je vino. Ugrađuju, bre, moj Srbine, ugrađuju u kompjutere fabričke autocenzure i ono što neki ludak sme da napiše, mašina je tu da to odmah obriše i to, po cenu da elektronski stroj izvrši harakiri. Dobro, tu je i policija da te malo uznemiri... Elem, klomparam niz Gročansku sa drečavom plavom kesom iz “Tempa”, a laptop težak kao tuč, te svaki čas menjam ruke jer kesa seče prste, dlanove, a nisu mi potrebne na šakama rane Isusove. I samo što sam iz Jagićeve savio u Bulevar, kad, cap, racija! Proganja se, iz Bulevara, siva ekonomija, moj bajo! Dva mlađana stasita pandura isprečiše se preda mnom i dosta strogo, uglas, upitaše: “Šta nosiš u kesi!?” Znači, nema dobar dan, nema persiranje, ne uvažava se duga seda brada, ni kosa mandarinski vezana u perčin, samim tim, ni plavo oko arijevsko na njih utisak nije ostavilo. Jednostavno, majčini sinovi ne vide da pred njima stoji pisac, mudrac, trenutno najveći u Srbiji. Gledam pandurčiće, skeniram ih, mogao bih u sekundi sto odgovora da im dam. To ih i nervira i jedan se za moju kesu hvata, da vidi šta to prtim; majice, gaće ili diskove? A, uzgred, još i pita da li sam, malopre, kod “Bolonje” imao tezgu od kartona na haubi crvenog “stojadina”? Onda se pojavi i Inspektor u civilu i vidi se da mu je moj lik odnekud poznat. Ali, ipak, za svaki slučaj, gotovo stidljivo, pita: “Šta prodajete?” Prodajem NIN na haubi kod “Bolonje”, odvalim kao iz (lap)topa. Kad, tu se stvori vremešna, stasita gospođa, sva altmodiš obučena i nalik na Avu Gardner, pa osu paljbu po Službi: “Sram vas bilo, sram vas bilo! Pa, gospodina čita cela moja familija!” I pobeže Služba podvijena repa. E, sad, da li je Služba Radetova, to jest Jočićeva, ili je Služba Bebina ili Čedina, to samo nebo zna! I, ej tamo, kod “Poslednje šanse” na Tašmajdanu setim se hapšenja u Gestimanu. Jer, evo, pojavilo se i “Jevanđelje po Judi” od Venamijana Iskariotskog, sina Judinog prvorodnog. Napisali ga Dž. Arčer i F. Moloni. I šta je Juda sinu, po stare dane, ispričao, jer čovek se nije po Raspeću obesio. Uostalom, Judinog bešenja nema ni u Četvorojevanđeljima, a nema ni trideset srebrnjaka u zvaničnim jevanđeljima. Nije, dakle, bilo ni Judine izdaje! Dok, Judinog poljupca je, u Gestimanu, bilo. Kako se to desilo? Pa, lepo! Juda je bio praćen od Službe, noćne straže a i od – Književnika koji je, navodno, u Sanhredinu, od sadukeja i fariseja, štitio Isusa. Kažem vam, zaista vam kažem: Juda je poživeo sedamdeset godina, doživeo je Titovo rušenje Jerusalima i sklonio se iza zidina Kumrana. A kada su Rimljani i Kumran srušili, na kumranskim zidinama su i Judu na krst razapeli. A što se Juda u Kumran sklanjao? Zato što je prvo učenik Jovana Krstitelja bio, pa je tek posle Isusu prišao. I, važno je reći, Juda Isusa nikad Božjim sinom nije smatrao. Isus je za Judu bio samo prorok, i ništa više. Ponedeljak. Sedim u ligeštulu na terasi obasjan kosim Nepobedivim Suncem koje titra iznad FK “Obilić”. Na kolenima mi leži “Jevanđelje po Judi”, a na šamlici Jung, ovako, gudi: “Ne čini li ti se da ovo Judino jevanđelje treba da spere jevrejsku krivicu za Isusovo raspeće. Štaviše, Isusu Juda ne priznaje ni Božju suštinu...” Slušam Junga na jedno uvo i kažem vam: Qulja se, Srbi moji, ljulja se vera hrišćanska, ali zato kipi i narasta stara vera Vidova... Jung se nervira što ga ne slušam, što mi misli toliko vrludaju, pa će ljutito: “Ovo će te, valjda, zanimati! Hoću reći, znaš li da je Juda, možda, rodom iz tvog Pirota!?” Tu se sebnem, lecnem, sklizne mi “Jevanđelje po Judi” sa kolena. I raščepi se Juda Iskariota na pločicama od crvene terakote... A Jung seiri, pa zbori: “Juda je, po legendi, rođen u KIRIOTU. Ali grada Kiriota nema nigde u biblijskoj topografiji Izrailja. Spominje se, doduše, ovlaš, u drevnoj istoriji Jevreja. Spominje se kod Mojsija, posle bekstva iz Egipta. E, sad, ako je prava teritorija Starog i Novog zaveta bila u Podunavlju i duž moravsko-vardarske doline i ako je Solun bio prvi Jerusalim, zašto onda Kumanovo ne bi bilo KUMRAN, a Judin Kiriot je, u tom slučaju, tvoj PIROT! Ovde mi padne donja vilica i blenem u Junga ko zabludela ovčica. I ko zna dokle bi mi Jungove reči zvonile u glavi, kad, tiruli, tiruli. Zove Olivera, druga iz studentskih dana, inače, neprikosnoveni šampion kuvanja u Bgd. A i šire. Vratila se, eto, iz Sočija gde je držala restoran zatvorenog tipa, pa nam je, evo, i jednu “večericu” pripremila. A večera Oliverina uvek je kao bahanalija Neronova. A Olju, već, unapred, obuzima blam kako ću na Oliverinoj večeri da se ponašam. Jer, pazi, brale, šta je sve spremila. Prvo, sirevi sa njokama od bundeve, pa rolat od spanaća sa gorgonzolom i dimljenim lososom, pa punjena jaja sa feta sirom. E, onda tek dođu papci u saftu, ali sve skinuto sa kostiju, brale, što je pouzdan znak koliko te domaćica voli. A uz papke u saftu ide salata od spanaća sa sirom i pečenim susamom, a tu je i salata od piletine i celera, a salata od tikvica i mirođije čeka na – glavno jelo. A glavno jelo je jagnjetina špikovana sa belim lukom i ruzmarinom, a uz jagnjeće ide i “fino povrće”, šargarepa i brokoli. E, sad, ko je sve ovo preživeo, taj je i tortu od badema dobio i sve to sa “vrancem” zalivao. Ošamućen od hrane, izađem na Oliverinu terasu. Zveram u osvetljenu zgradu “Politike”. Malo zveram, malo dremam, a na dnu moje utrobe još se svađaju dve rakije: Ivičina loza iz Slankamena i Oliverina travarica iz Knina. A, u snu mi dolazi moja Crna iz Vrčina, i ovako mi na uvo prede: “Ako je Juda bio učenik Jovana Krstitelja, ako Isusa nije izdao, ako, shodno tome, ni trideset srebrenjaka nije primio, te se nije ni obesio, ako se za Jerusalim, to jest za Solun protiv Rimljana borio, i starost u Kumranu dočekao i u sedamdesetoj razapet od Rimljana bio, nije li onda raspeće Isusovo u stvari raspeće Judino?”