Amputacija zdravog razuma

Dobro je što se gospodin Laletin, široj javnosti malo poznati urednik nevidljivog Obrazovnog programa RTS-a, oglasio u NIN-u. Na jednoj velikoj gomili uspeo je da skupi sve besmislice koje se povodom skupštinskih prenosa permanentno serviraju javnosti, na koje sada i po zakonu imam prava i da odgovorim. Već prva rečenica u kojoj tvrdi da se Obavezujućim uputstvom RRA naređuje RTS-u da prenosi sva zasedanja „u terminu između 10 i 18 sati”, notorna je neistina. Iz ove rečenice vidi se da: 1) Laletin ne ume da napravi semantičku razliku između sednice i zasedanja i 2) da nije ni čitao naše uputstvo. Prva rečenica Uputstva, citiram, glasi: „OBAVEZUJE se Radiodifuzna ustanova Srbije – Radio-televizija Srbije, da radi ostvarivanja posebnih obaveza u ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa, obavlja prenose svih sednica Narodne skupštine Republike Srbije u terminima definisanim Poslovnikom o radu Narodne skupštine.” Nigde nema termina („10 do 18 sati”) održavanja sednica jer RRA, za razliku od dela RTS-a, nema ambiciju da saziva i raspušta Skupštinu. Ako Narodna skupština kao hrvatski Sabor, reši da radi do pola dva – i to je u skladu sa uputstvom. Šta je Laletinu tu nejasno? Laletin ne razume razliku između skupštinskih sednica i zasedanja. Postoje dva redovna zasedanja: letnje i zimsko, sa više odvojenih sednica. Postoje i dve pauze kada se sednice uopšte ne održavaju. Stoga je neistinita i implikacija da će neko atakovati na neobrazovani plebs beskonačnim prenosima iz Skupštine. Ovo je tako iz dva razloga. Prvo, zbog toga što je našim uputstvom precizirano koja je obaveza RTS-a (prenos u normalno radno vreme, dakle nema noćnih prenosa i sl.). Drugo, zbog druge rečenice uputstva kojeg Laletin falsifikuje, a koja glasi: „Sednice Narodne skupštine Republike Srbije koje se održavaju van termina definisanih Poslovnikom o radu Narodne skupštine, a nisu usaglašeni sa satnicom Radiodifuzne ustanove Srbije – Radio-televizije Srbije, biće predmet posebnih uputstava koje izdaje Republička radiodifuzna agencija.” Dakle: može, ali i ne mora, procenićemo. Ovom rečenicom RTS je zapravo zaštićen od običaja da se prenosi protežu do ranih jutarnjih časova, ali Laletin u svojoj bezrazložnoj zlonamernosti to naprosto neće da vidi. I nastavlja da se bori s činjenicama, servirajući potpunu neistinu da se Uputstvom „ukida” Obrazovni program koji je „od opšteg nacionalnog interesa u polupismenoj Srbiji”. Laletinu je očigledno potpuno nejasno da je, blago rečeno, neuljudno s pozicije urednika javnog servisa ljutiti se na – narod. Inače, besmislica o ukidanju Obrazovnog programa jednaka je besmislici o „uvođenju” skupštinskih programa. Kao što RRA nije „uvela” prenose iz Skupštine jer ih je odavno bilo, isto tako RRA ne može da „ukine” ono što gotovo da ne postoji (obrazovni program na RTS-u). Tačno je, Obrazovni program nekadašnjeg RTB-a (a ne RTS-a) bio je program koji su i u vreme druga Tita svi poštovali. Pod rukovodstvom Laletina ova redakcija svela se na malu grupu „primalaca (male) plate” za koju malo ko uopšte može da se seti čime se to bavi. Da je pažljivo pročitao čak i sopstveni tekst, Laletin bi video da je zapravo meni dao za pravo tvrdeći da je Obrazovni program (kao i dečji i školski) svojevremeno emitovan u elitnim terminima na Prvom kanalu. Činjenica je, da je, kako uličarskim rečnikom kaže g. Laletin, Milošević sve kulturno-obrazovne sadržaje sredinom devedesetih „oduvao” sa Prvog na Drugi kanal. Međutim, očigledno je i da Laletin pati od teške pojmovne konfuzije: kakve veze sa Obavezujućim uputstvom RRA ima Milošević? Ali, da mu malo pročistim pojmove, uz korišćenje njegove terminologije. Imam rešenje! Jubilarna 30. repriza „Boljeg života”, „Srećnih ljudi” ili tako nečeg, što se nas iz RRA tiče, može sasvim mirno da se preseli na Drugi kanal. Može da se emituje, odmah posle famoznih skupštinskih prenosa. Takođe, Laletin je sasvim slobodan da umesto „sociopsihološke” analize o tome da li treba tući svoju ženu, što, pretpostavljam, spada u Naučno-obrazovni program, umesto demagoških insinuacija u NIN-u, pokuša da napravi kvalitetnu, pamtljivu i televizičnu seriju iz sopstvenog delokruga. Sasvim u skladu sa sopstvenim dubokim, mračnim i sveobuhvatnim nerazumevanjem šta je RTS, šta je RRA i šta je Skupština, on po ko zna koji put podmeće besmislicu o pretvaranju nekadašnjeg Trećeg kanala u Parlamentarni kanal. I ovde je na delu potpuna pojmovna zbrka, kombinovana sa apsolutnim nepoznavanjem Zakona o radiodifuziji i Zakona o informisanju. Prvo, ako je naš parlament takav da se (citiram Laletina): „...gledaocima natura slika poluprazne skupštinske sale; vokabular za govornicom koga bi se postideo svaki piljar na srpskim pijacama; mamurni poslanici koji leškare na skupštinskim klupama...naše perjanice koje čačkaju noseve...”, onda bi RRA morala takav program da zabrani jer bi bio protivzakonit, pa se postavlja pitanje čemu bi služio taj fantomski Parlamentarni kanal. Što se takođe fantomskog Trećeg kanala tiče, da ponovim po stoti put. Wega u našem pravnom sistemu nema još od 27. jula 2002. godine, a faktički ga nema od kada su dodeljene dozvole za nacionalno TV emitovanje. Od rukovodstva RTS-a nikada nisam čuo ideju da se on pretvori u Parlamentarni kanal već samo protivzakonitu zamisao da se on „proda strancima”. Ideja o fantomskom Parlamentarnom kanalu je ad hoc izmišljena radi pokušaja zbunjivanja javnosti. Da obavestim Laletina, a i širu čitalačku publiku: državi čak dva važeća zakona – Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju – zabranjuju osnivanje, kupovinu ili preuzimanje bilo kakvih „kanala” (parlamentarnih ili trećih, svejedno). Stvarno je žalosno što urednik RTS-a pred penzijom čak ni to ne zna. Notorna je i lako proverljiva neistina i da Skupština radi 200 dana godišnje. Apsolutni rekord Skupština je postavila još u vreme Slobodana Miloševića sa ukupno 126 radnih dana. Pitanje je da li će se u 2007. godini stići do ukupno 100 radnih dana. Prema tome, niko neće morati Skupštinu da, kako Laletin to lepo podmeće, „guta u megadozama” – 200 dana po osam sati dnevno. Nije tačno: stotinak dana godišnje, i to u redovno radno vreme, to je sve. A Laletin, kako sam sebi preporučuje, svoj kreativni potencijal može da iskazuje ne samo na Drugom već i na Prvom kanalu. Neka lepo kaže ko mu to brani. Zato je moja preporuka g. Laletinu veoma jasna. Neka se Obrazovni program sopstvenim kvalitetom izbori za mesto u programima RTS-a. On jeste sistematski upropašćen, ali za to nisu krivi ni narodni poslanici ni članovi Saveta RRA, već urednici i novinari RTS-a koji takvo srozavanje decenijama trpe. Četrdeset osam sati dnevno na dve mreže (a ne „kanala”, kako neupućeno objašnjava Laletin) nije samo dovoljno za svadbu i razne slične „psihosociološke analize”, već, uz pažljivo planiranje, i za obrazovni, naučni, školski i dečji program. Znam da je teško pod stare dane stvoriti ime na televiziji, kao što pokušava Laletin po tuđem nalogu jurišajući na RRA. Ali, ako hoće da bude profesionalac a ne sitni denuncijant, onda neka počne da se bavi svojim poslom a ne denunciranjem. Niko neće da „amputira obrazovni program”, kako već u naslovu kaže Laletin. Međutim, denuncijacije ove vrste svakako jesu amputacija zdravog razuma. Nenad Cekić, direktor RRA