U stranačkim raljama

Građani Srbije uzalud su se nadali da će upravljačka struktura najvećih javnih preduzeća u novoj raspodeli stići iz profesionalnih krugova putem konkursa. Posle dugog natezanja i nekoliko formula Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić, odlučili su da upravljačka mesta u 30 javnih preduzeća dele principom 3-2-1, u krugovima, dok ima plena. Shodno izbornim rezultatima Demokratska stranka prva je birala s pravom na najviše preduzeća. I izabrala je NIS, Telekom, Lutriju Srbije, Pošte Srbije, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Građevinsku direkciju, Dunav osiguranje, Službeni glasnik, Transnaftu, Poštansku štedionicu, Fond PIO, JAT Ervejz i Srpsku banku. Demokratska stranka Srbije izvukla je Elektroprivredu Srbije, Srbija gas, Železnice, Srbijašume, Puteve Srbije, Zavod za udžbenike, Galeniku, Beogradski sajam, Geneks i Skloništa Srbije, a G17 plus pripali su Komercijalna banka, Aerodrom Beograd, Srbija vode, Elektromreže Srbije i Javna skijališta. Naknadnim dogovorom odlučeno je da strankama, shodno direktorskim mestima u preduzećima koja su odabrali, pripadne i većina mesta u upravnim odborima tih preduzeća. Umesto profesionalnog, javna preduzeća su tako ponovo dobila partijski menadžment sve sa istomišljenicima u upravnom odboru. Branko Pavlović, konsultant sindikata javnih preduzeća i bivši direktor Agencije za privatizaciju smatra da podela upravljačkih mesta ni u vreme Miloševića ni u vreme “stidljivog DOS-a” nije bila ogoljena kao danas, a da je i osnovni razlog toj besramnoj partijskoj raspodeli javno mnjenje koje se tome ne protivi. Dugotrajno cenjkanje oko mesta u javnim preduzećima dobilo je na značaju kada se usluga u raspodeli premestila na protivusluge u vezi sa dogovorom oko datuma održavanja predstojećih izbora. Sve više smisla tako ima zapitati se zašto je partijskim liderima važno upravljanje preduzećima koja godinama uglavnom posluju s gubicima, viškom radnika i visokom zaduženošću. Zato što preduzeća, uglavnom monopolisti u svojoj delatnosti, već finansiraju partijske aktivnosti i predizborne kampanje ili zato što tek očekuju proviziju ili drugu vrstu koristi od predstojeće privatizacije ovih preduzeća? Pretpostavku da javna preduzeća finansiraju partije, teže je dokazati već zbog okolnosti da bilo koji podatak o njihovom poslovanju može za tili čas biti proglašen tajnim iako je reč o javnoj kompaniji. Ni neposredno, preko partijskih budžeta, to nije moguće dokazati. Iako Zakon o finansiranju političkih partija zabranjuje da se strankama novac sliva iz javnih preduzeća, nije potvrđeno da to nije bio slučaj iz poznatih problema s primenom ovog zakona. Republička izborna komisija, naime, ne proverava ono što partije same izaberu da napišu i ničim nisu obavezne da dokažu u svojim Izveštajima o finansiranju. Mediji su nedavno objavili nadrealistično visoke plate čelnika najvećih javnih preduzeća, takođe partijskih pulena, premda su do te informacije dolazili posredno. Prema takvim, nezvaničnim informacijama prednjači milion i tri stotine hiljada dinara mesečne plate Nikole Stankova, direktora Agencije za kontrolu letenja, a da je plata Vladimira Đorđevića, direktora EPS-a, najprofitabilnijeg javnog preduzeća, nedostupna javnosti pod izgovorom poslovne tajne. Sad i do deset puta veće od državnog proseka, a nekima čak i nekoliko puta veće od plata premijera i predsednika, ne bi bile diskutabilne da su opravdane poslovnim rezultatima. Vuk Đoković, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) smatra da medijske spekulacije o zaradama direktora javnih preduzeća nisu primerene. “Ako neko može da upravlja sistemom od petnaest hiljada zaposlenih, zašto onda ne bi zarađivao deset hiljada evra? U Engleskoj, na primer, menadžeri koji upravljaju sličnim preduzećima zarađuju nekoliko miliona evra godišnje i niko ne misli da je to previše. Ovde problem nije to što su plate direktora visoke, nego da li su ti direktori sposobni i kompetentni da rade posao za koji su toliko plaćeni”, kaže Đoković. Pogrešan način na koji je Administrativni odbor Skupštine Srbije zatražio informaciju o visini primanja “javnih direktora” od Ministarstva finansija, a ne direktno od preduzeća važno je pomenuti tek kao ilustraciju o nivou sposobnosti onih koji bi trebalo da kontrolišu rad tih preduzeća. Iz tog administrativnog promašaja, ipak, korisno je bilo saznati da Ministarstvo finansija ima samo zbirne podatke o platama u javnim preduzećima iako je ogromna razlika u poslovanju između, na primer, EPS-ovih plus šesnaest i po milijardi dinara profita i minusa od sedam milijardi u kome su na godišnjem nivou Železnice. Pre sedam godina usvojen je Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, od koga se veoma optimistično očekivala strategija za restrukturiranje i pripremu privatizacije javnih preduzeća. Zakon je pretrpeo nekoliko izmena, a da konačna strategija a ne privatizacija još nisu došle na red. Tek u najavi su samo dve privatizacije – Naftne industrije Srbije i domaće aviokompanije JAT Ervejz – koje bi mogle da se dese u narednih godinu dana. NIS i JAT su ujedno i jedine kompanije čija priprema za privatizaciju je stigla do tog stepena da im je dodeljen privatizacioni savetnik. Ostala preduzeća daleko su od restrukturiranja, glavnog preduslova privatizacije iako je, kako stručnjaci tvrde, čak i zakonski okvir potpuno spreman i obezbeđuje nekoliko mehanizama uspešne privatizacije. Ekonomisti su, s druge strane, gotovo jednoglasni kada tvrde da su upravo ljudski resursi sposobni da pripreme i sprovedu pretprivatizacione akcije u javnim preduzećima glavni razlog sedmogodišnjeg zastoja u privatizaciji. Osim političkog ili bolje reći partijskog interesa koje svaka nova vlast očekuje od svoje postave direktora. “Naša država nema dovoljno resursa za pretprivatizacioni postupak. Ni kadrovskih ni finansijskih ni organizacionih”, kaže Boško Mijatović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. “Postavljanje menadžmenta po partijskoj pripadnosti, a ne menadžerskim sposobnostima, svakako doprinosi takvoj situaciji. S druge strane, država je vlasnik, a na vlasniku je da postavlja rukovodstvo. Restrukturiranje preduzeća je ozbiljna tehnička i organizaciona stvar i nije ni malo laka.” Ta stvar koja nije laka je poslednjih sedam godina najviše uticala na visoko rangiranje Srbije na listi zemalja opterećenih korupcijom, jer upravo javna preduzeća presudno utiču na visok stepen korupcije koji krasi Srbiju. Korupcija posebno cveta tamo gde se javni sektor dodiruje s privatnim, kroz javne nabavke koje se plaćaju novcem poreskih obveznika, kroz imovinu i potencijalne prihode kojima partije na vlasti makar i samo trenutno raspolažu, a posebno kroz ustupanje tih prihoda ili te imovine privatnicima na polulegalan način. Iako nije pobornik brzoplete privatizacije, Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije smatra da bi borba protiv korupcije mogla biti i jedan od glavnih motiva da se privatizacija javnih preduzeća ubrza. “Manje nego, recimo, ministarstva, javna preduzeća poštuju zakone. One koji se odnose na kontrolu njihovog poslovanja i dostupnost podataka o poslovnim rezultatima. Transparentnost je predložila da se menadžment javnih preduzeća bira putem konkursa kao i kriterijume za taj izbor. Za usvajanje te ideje još nije kasno makar kada su direktori u pitanju. U izostajanju privatizacije, jasno je ima i ekonomske opravdanosti i političke igre. Ona preduzeća koja posluju sa gubicima verovatno ne bi ni bila atraktivna kupcima. I nisam pristalica brze privatizacije. To je stvar o kojoj se mora dobro razmisliti, ali sa stanovišta korupcije najbolje bi bilo da se privatizacija desi što pre”, kaže Nenadić. Prema zakonskoj definiciji javno preduzeće je svako koje “obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave”. Takvih je u Srbiji pet stotina pedeset, ali su Republika i Autonomna Pokrajina Vojvodina osnivači tek sedamnaest. Prema podacima Republičkog zavoda za razvoj, koje jednom godišnje za potrebe Vlade Srbije piše izveštaj o poslovanju javnih preduzeća, tih sedamnaest najvećih kompanija je u 2006. godini zapošljavalo skoro 109 hiljada radnika. Odnosno svaki deseti građanin zaposlen u privredi radi u nekom od ovih preduzeća. Protekle godine ove javne kompanije su baš kao i cela srpska privreda po prvi put od početka tranzicije pokazale pozitivan finansijski rezultat. Čak četrnaest preduzeća ostvarilo je dobit, a ukupni prihod svih sedamnaest preduzeća bio je oko devet milijardi evra. Ali čak 94 odsto ukupne dobiti ostvarila su četiri najveća – EPS, NIS, Telekom i Pošte Srbije, pa su, kako se i očekivalo i izabrana već u prvom krugu podele rukovodećih mesta među partijama. Dok, s druge strane, od ukupno 13,4 milijarde dinara zajedničkog gubitka javnih preduzeća više od polovine otpada na gubitak Železnica Srbije, u visini gubitaka slede Putevi Srbije sa 4,4 milijarde dinara i Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja “Resavica” sa 1,8 milijardi dinara. Ali je za dva najveća gubitaša ministar za infrastrukturu Velimir Ilić, ipak, bio zapeo do te mere da je na tas stavio čak i lojalnost koaliciji sa DSS-om, pa njegovim koalicionim partnerima nije ostalo ništa drugo do da u Ilićevo ime pre drugih izaberu dva najveća gubitaša. Iako se u odnosu na pre šest godina, kada su počela razmišljanja o privatizaciji, udeo dobiti javnih preduzeća u bruto domaćem proizvodu povećao sa 0,1 na 2,1 a udeo gubitaka se smanjio sa 3,5 na 0,6 procenata BDP-a, ovdašnja javna preduzeća duguju i dalje čak 27 puta više nego što potražuju. Ta dugovanja u stručnim raspravama o privatizaciji, ipak, nisu predstavljena kao najveći balast javnih preduzeća. Kao ni druge kočnice efikasnosti – zastarela tehnologija, loša organizacija, manjak profesionalnih kadrova. U nastupima nadležnih ministara najpre se insistira na višku zaposlenih kao glavnom razlogu zbog kojeg još nije došlo do restrukturiranja preduzeća. I nezavisni stručnjaci taj višak zaposlenih vide kao jedan od dva najveća problema, ali se nadležni s prvim svakako ne slažu. Stručnjaci kažu da je to, najpre, nekompetentan menadžment. Analize pokazuju da takav “državni menadžment” često gubi kontrolu nad platama i zaduživanjem preduzeća tretirajući ga nedomaćinski. Vuk Đoković kaže da je preko stotinu hiljada zaposlenih u javnim preduzećima, iako ogroman višak i jedan od glavnih problema privatizacije, verovatno i jedan od najvećih motiva države da usporava privatizaciju od izbora do izbora. “Taj broj zaposlenih je ogromno biračko telo od kojeg zazire svaka partija na vlasti. Osim toga, javna preduzeća u Srbiji služe političkim partija da u njima godinama unazad udomljavaju svoje članstvo. A procenjuje se da je čak 20 odsto viška zaposlenih u javnim preduzećima”. Ako se zna još da je prosečna plata zaposlenih u javnim preduzećima dvostruko veća od prosečne plate u Srbiji, a ujedno je i uzrok prevelikoj javnoj potrošnji na koju upozoravaju sve domaće i strane ekonomske institucije, ne čudi što se i predstavnici zaposlenih u javnim preduzećima slažu da se država mora osloboditi tog viška radnika. Branko Pavlović tvrdi da bi u trenutku privatizacije radnik lakše podneo otkaz sa otpremninom i akcijama koje su mu unapred dodeljene. “To su rešivi problemi. Čak ni model privatizacije nije problem, jer se svaki može napraviti korisnim za građane. Čak i u situaciji da država ostane vlasnik kao u Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji, Kini, ali sa efikasnim, a ne partijskim upravljanjem. Problem je što kad slušate Božidara Đelića koji kaže da je najbolje rešenje javna ponuda i Mlađana Dinkića koji smatra da je bolje pronaći strateške partnere, shvatate da oni nemaju ni predstavu šta žele, a kamoli plan”, kaže Pavlović. Potpredsednik vlade Božidar Đelić nedavno je najavio i da za mandata ove vlade neće doći do većinske privatizacije nijednog javnog preduzeća nadajući se da će njihova vrednost za nekoliko godina porasti sa rastom domaće ekonomije. Rekao je i da je pre izlaska javnih preduzeća na berzu potrebno usvojiti nekoliko zakona – zakone o vlasničkoj transformaciji tih preduzeća, zakon o besplatnoj podeli akcija građanima, izmene Zakona o hartijama od vrednosti. Stvaranje zakonskog okvira pre privatizacije je, pre svega važno za ona preduzeća koja imaju karakter prirodnog monopola, jer bi zamena državnog privatnim monopolom u situaciji kada država nije u stanju da kontroliše monopolistu bilo pogubnije po građane nego stanje pre privatizacije. Ekonomisti predlažu i druge modele. Na primer, privatizaciju dosadašnjeg monopoliste kome bi se obezbedila konkurencija, što bi mogao biti slučaj sa PTT-om, ali se pre svih nameće dilema koja od javnih preduzeća su do te mere od nacionalnog značaja da treba da ostanu u većinskom vlasništvu države. Boško Mijatović kaže da bi u većinskom vlasništvu države mogli ostati mrežni monopoli poput energetske mreže i železnice. “S tim da bi u energetskoj mreži bilo dobro, na primer, razdvojiti druge delatnosti i privatizovati ih. Gubici tih preduzeća koštaju najviše potrošače. Restrukturiranje železnice zahteva radikalne promene, ali bi opet neke delatnosti iz nje mogle biti izdvojene i privatizovane. Ne postoje razlozi zbog kojih bi JAT i NIS, na primer, ostali u vlasništvu države. Ove dve kompanije pripadaju komercijalnom sektoru. Letenje je komercijalna stvar, a u naftnoj industriji nema racionalne srebrnine. Tržište naftnih derivata se sada oslobađa, uvoz je liberalizovan.” U Srbiji je, međutim, i dalje na snazi uredba kojom je zabranjen uvoz naftnih derivata, a da se razlogom za neefikasnost NIS-a uglavnom smatra taj monopolski položaj i neadekvatne naknade za korišćenje domaćih prirodnih resursa. NIS-ovi problemi – nedostatak investicija, loše upravljanje, neadekvatno zaduživanje i političko uplitanje, mogli bi biti rešeni na način na koji su to rešile zemlje iz okruženja. Dok su u razvijenim zemljama naftne industrije u stopostotnom privatnom vlasništvu, zemlje u okruženju mahom su prodale većinski, a zadržale manjinski paket. Tako u čuvenom austrijskom OMV-u država ima tek nešto više od 30 odsto akcija, Mađarska u MOL-u tek 10 odsto, Rumunija u Petromu 40 odsto, Grčka u Helenik petroleumu 35,5 odsto. Najbliže srpskoj situaciji je Hrvatska koja u Ini ima 51,9 odsto. Vuk Đoković iz CEVES-a kaže da ne postoji nijedan ekonomski razlog zbog koga država odbija da proda većinski kapital NIS-a. “U slučaju da država zadrži 30 ili čak i 20 odsto akcija u svom vlasništvu i toliko će joj biti dovoljno da se bez njenog znanja i uticaja u tim kompanijama ne može doneti nijedna strateška odluka. S druge strane, privatizacija bi sprečila politizaciju javnih preduzeća kakva je danas prisutna i stvara problem”. Suprotno Đelićevom mišljenju da bi skoriji investitor mogao da padne u iskušenje da zatvori, na primer, rafinerije u Novom Sadu i Pančevu, Đoković očekuje da će NIS biti privatizovan što pre, jer je, kako veruje, šansa da neko kupi ove rafinerije sa svakim novim danom sve manja. “Uporedo sa privatizacijom NIS-a mora se uskladiti zakonski okvir. Današnja uredba o zabrani uvoza naftnih derivata mora se modifikovati. Umesto zabrane potrebno je uvesti carine koje bi se u narednih tri godine smanjivale. A sa privatizacijom EPS-a bi, međutim, trebalo da se sačeka još pet godina. Zato je najpre potrebno podići cenu struje na ekonomski nivo i promeniti tarifni sistem”, kaže Đoković. Za pet godina ili odmah, najvažnije pitanje je da li su današnje upravljačke strukture iz krugova istaknutih partijskih ličnosti u stanju da bez evra stranih investicija načine od srpskih javnih preduzeća regionalne lidere, što se od njih očekuje. Ili su njihove mogućnosti Telekomovim prodorom na tržišta Crne Gore i Republike Srpske i eventualnom investicijom EPS-a u izgradnju neke hidroelektrane preko Drine, potpuno iscrpene.