Kad prsti progovore

Narodni poslanik Žarko Korać se nedavno zabrinuo za Novaka Đokovića. Naime, Noletov pozdrav s tri prsta kad dobije meč, a da prostite, malo-malo pa dobija, poslanik Korać vidi kao očigledan primer sveopšte “legalizacije šovinizma” u Srbiji. Čudi, međutim, što se poslanik Korać nije zabrinuo za NBA legende Krisa Vebera i Glena Rajsa. Zato što su i dva Amerikanca pre neku nedelju na Divčevoj proslavi ispred Skupštine mahali publici tim “šovinističkim” simbolom. To bi, kao i ona dosetka Krisa Vebera da je “prvi crnac Srbin Kris Veberović”, moglo odlučujuće da utiče na raspomamljivanje “kosovske fiks ideje” koju je, po Koraću, iznova vaspostavio premijer Koštunica. A s tim se nije šaliti. Nije poslanik Korać ništa ružno hteo da kaže za mlađanog Noleta. Samo je primetio da nije sasvim siguran da li taj dečko, opijen teniskim pobedama, “uopšte zna kome se obraća” sa ta tri raširena i uvis podignuta prsta (palac, kažiprst i srednji) i šta je ovaj simbol “predstavljao, u proteklim ratovima, za ljude neke druge nacije i vere na teritoriji bivše Jugoslavije”. Slično su se pitali i razni bošnjački blogeri i forumaši posle pobede Marije Šerifović na Eurosongu ove godine, uz nekoliko uvreda pride na račun njene nacionalne pripadnosti i seksualnog opredeljenja: “Mi njoj 12 poena, a ona nama tri prsta u kameru, i još skandira Srbija, Srbija, četnikuša jedna...” Od koga su naučili da se pozdravljaju sa tri prsta Nole, Marija, Glen Rajs? Kada je Serbian Three Fingers Salute postao srpski? Šta u stvari znači govor ruku i odakle potiču najpoznatiji neverbalni pozdravi: palac gore, palac dole, “pobednički” pozdrav dva prsta (Victordž Sign), srednji prst (The Finger), šipak ili figa, s varijetetom “držim ti palčeve” (The Fig), “satanistički” pozdrav (The Corna), pesnica (Otpor), otvorena šaka (studentski pokret protiv Huga Čaveza u Venecueli)...? Postoji, u stvari, nekoliko verzija porekla “srpska tri prsta”, ali nijedan istoričar neće moći da vam se zakune “da je baš tako bilo”. Jedna od najpoznatijih je Šešeljeva teorija, koja se često razvlačila po hrvatskim i bošnjačkim/muslimanskim medijima kao dokaz da su i Srbi nešto ukrali od Hrvata, u stvari Nemaca i to u korist sopstvene štete. Po ovoj teoriji, salutiranje sa uzdignuta tri prsta je ustaški i nacistički pozdrav karakterističan za trenutak polaganja zakletve u SS divizijama u vreme Drugog svetskog rata. Dok su se, navodno, ljotićevci pozdravljali podizanjem desne ruke ali s tri sastavljena prsta (onako kako se krste pravoslavci), što je trebalo da simbolizuje Sveto trojstvo. Istina je da na internetu postoji značajan broj fotografija esesovaca koji salutiraju s tri raširena prsta. I ljotićevaca s tri skupljena prsta. Među najzanimljivijima je fotografija Ante Pavelića na naslovnoj stranici “Hrvatskog naroda” (april, 1941), glasila hrvatskog ustaškog pokreta, na kojoj ustaški poglavnik sa uzdignuta tri prsta polaže zakletvu u ime prve državne vlade NDH. Zato je, valjda, Vojislav Šešelj bio onako ljut na poslanike SRS, koji su proglašenje Ustava Srbije, pozdravljali sa njegovim likom na grudima i podignuta tri prsta. Sve izlazeći iz Narodne skupštine. Jer im o ustaškom poreklu ovog “novoskovanog srpskog simbola” Šešelj govori još otkad je taj simbol uzvikujući “svi, svi, svi”, Vuk Drašković oživeo na balkonu Narodnog pozorišta 9. marta 1991. Odatle se, valjda, three finger salute raširio po protestima, ratištima i po sportskim takmičenjima, kao danas već prepoznatljiv pozdrav između srpskih sportista i njihovih navijača. Kada su jednom prilikom u Americi pitali Divca šta mu znače ta tri prsta, i da li je svestan da time vređa mnoge bosanske Muslimane i Hrvate, on je rekao: “To je pozdrav mojim zemljacima kad ih sretnem. To su i tri poena. To je pobeda. Znam da su to koristili vojnici u ratu, ali ja tri prsta ne dižem zato što nekog mrzim. Ja sve ljude poštujem, i znam šta mi je u srcu.” Tako da, što bi rekao vaterpolista Aleksandar Šapić, poslanik Korać malo kasni. Postoji, međutim, još niz neproverenih verzija po kojima je pozdrav s tri prsta bio uobičajen među Srbima u vreme Karađorđevog ustanka. U “prikupljanju dokaza” da je pozdrav s podignuta tri prsta izvorno srpski viševekovni simbol, spominje se i slika Paje Jovanovića iz 1895. Takovski ustanak. Naime, na njoj se vide ustanici koji visoko dižu tri prsta, neki baš raširena, kao mi danas, a neki skupljena (kao kad se pravoslavci krste). Kako bilo da bilo, antropolog dr Bojan Jovanović, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU, reći će za NIN da je nesumnjivo da je simbolika tri prsta nešto što pripada našoj skorijoj prošlosti. “Ona se povezuje s pravoslavljem, ali nema autentičnih pravoslavnih korena. To je više jedna političko-ideološka transpozicija te simbolike pravoslavlja koja bi na takav način trebalo da se manifestuje”, kaže dr Jovanović. On primećuje da je svaki simbol, za razliku od znaka, bremenit značenjem, te da pored univerzalne simbolike, postoji i konkretno, specifično značenje za određenu kulturu. Jer, svaka kultura ima određenu recepciju te univerzalne simbolike. Ali, to je ujedno i osiromašenje te simbolike: “Ako određeni simbol pročitamo na svoj način, ne znači da on samo kao takav postoji. On je kao simbol živ, on je neuništiv i njegova mogućnost interpretacije je višestruka”, kaže dr Jovanović i daje primer crvene boje. Kao znak ona znači zabranu, opasnost, kao takva je, podseća Jovanović, korišćena od najarhaičnijih vremena. Pokojnici su bojeni u crveno upravo zbog sugerisanja da je pokojnik kao takav opasan za druge. Ali ta boja je dobila i simboličko značenje, ona znači krv, ali i život, borbu, radost... U različitim ideologijama je služila kao zaštitni znak borbe i nepristajanja na poraz. U novija srpska politička vremena obeležila je predizborne kampanje SPS-a i LDP-a. “Qiljan je, pak, bio srpski simbol, u Raškoj je postojala Dolina ljiljana u doba Nemanjića, to je biblijski cvet. Grbovi pojedinih srpskih velikaša su imali simbol ljiljana. Međutim, to je sad zaštitni znak Muslimana u Bosni, kao i zelena boja. Šahovnica, iako je na hrvatskoj zastavi, i danas izaziva neprijatne asocijacije među Srbima. Mnogi od neverbalnih simbola, kao što je onaj najstrašniji iz savremenog doba, svastika, imaju drevno poreklo. To je jedan praistorijski simbol koji su nacisti zloupotrebili i kompromitovali i on sada ima negativno značenje. Dakle, zbog relativno svežeg istorijskog pamćenja i negativnog konteksta, mi nastavljamo da čitamo tu simboliku koja zbog istorijskog iskustva izaziva u nama određene emocije”, ističe Jovanović. I profesor dr Lelica Kostić, psihoterapeut, smatra da je pogrešno definisati simbol na specifičan i samo jedan način, jer to stvara zabune. “Egziperi je u Malom princu napisao da čak i reči koje imaju univerzalno značenje, imaju i lično značenje, pa su često u funkciji nesporazumevanja, iako bi trebalo da služe kako bi se ljudi sporazumeli. Jedna ista reč za vas i za mene ne znači isto. Nemamo isti skup asocijacija. U neverbalnoj komunikaciji nesporazumi i nerazumevanje su još izrazitiji, jer ako za dva čoveka jedna reč ne mora da znači isto, kako će tek gest ili pokret ruke da znači isto za dvojicu ljudi?” Danas su neverbalni znaci (gestikulacija rukama), karakteristični ne samo za sportiste, već i za političare. U nemogućnosti da se za vreme igre obraćaju publici, sportisti su izmislili ili usvojili čitav niz pokreta, koje njihova publika odlično razume. Državnici pak, ili predsednički kandidati na celom svetu uvežbavaju svoje govore uz prateću gestikulaciju rukama. Kod nas, zasad, najveću pažnju neverbalnim znacima posvećuje Demokratska stranka. I po njihovim nastupima čini se da ih neko brižno uvežbava. A jako se lepo svojevremeno primila i pesnica pokreta “Otpor” koja je preuzeta od antifašista iz španskog građanskog rata. Studenti iz Venecuele, koji su nedavno bili u Beogradu ne bi li se malo bolje informisali o metodama Otpora, u pokretu protiv Huga Čaveza koriste otvoreni dlan obojen u belo, kao simbol čistih ruku. Dezmond Moris je, podseća dr Kostić, govorio o “dirigentskim znacima” koje koriste govornici. Dirigentski znaci (gestikulacija rukama) služe govornicima kako bi pojačali svoju emociju koju žele da saopšte, da naglase određeno mesto u svom govoru, da poentiraju, uliju poverenje slušaocima, objašnjava dr Kostić. Boris Tadić recimo, voli da podiže kažiprst visoko, što bi značilo “saslušajte me”, ili “a sad je na mene red”. Takođe i palac, uvek gore razume se, poput Arnolda Švarcenegera i DŽona Kerija, što bi značilo da ohrabruje one koji ga slušaju jer ima za njih “dobru vest”. Najčešći gest rukama kod većine naših političara su podignute i otvorene šake, s dlanovima ka publici, koje bi trebalo da znače “ruke su mi čiste”. Govornici su, međutim, često istrenirani da kontrolišu svoju neverbalnu ekspresiju, jer se govorom ruku ispoljava i napetost. Nervozni, uzbuđeni ljudi, ljudi kojima, možda, zbog nečeg nije mirna savest, imaju pojačanu gestikulaciju. Tako, postoji i priča kako je Toni Bler tokom bombardovanja Jugoslavije, za vreme svih intervjua i pres-konferencija neobično često nameštao kravatu. Psihoterapeuti će reći da je ovde reč o znacima barijere, potrebi da se sakriju osećanja i stavovi. DŽordž Buš, s druge strane, nema tih problema. Naprotiv, ističe se neverbalnom ekspresivnošću. Pre nekoliko godina, internet je preplavio video-klip, snimak od 30 sekundi, na kojem Buš, tada senator Teksasa, pred početak neke emisije prvo namešta frizuru, isprobava ozvučenje i za kraj pokazuje srednji prst (The Finger). I, opušteno, dobacuje voditeljima i kamermanima: “Just, one-fingered victordž salute” (“Samo jednoprsti pobednički pozdrav”). Time je otišao još dalje od svog oca, DŽordža Buša Starijeg, koji je svojevremeno, u poseti Australiji, pozdravljao okupljeni narod s podignuta dva prsta, kažiprstom i srednjim prstom, ali okrenutim dlanom prema sebi. Iako je mislio da ih pozdravlja “pobedničkim”, čerčilovskim pozdravom (koji je isključivo s dlanom okrenutim prema onome kome pozdrav upućujete), grdno se prevario. Znak u obliku latinskog slova V, dlanom okrenutim ka sebi, svuda znači, sem u Americi očito, najružniju psovku, zapravo isto što znači i pokazivanje srednjeg prsta. Tako su Buš otac i sin došli glave Čerčilovom V - znaku, koji je u 20. veku predstavljao simbol demokratije, slobodnog Zapada, i mira. Na Balkanu su ga vrlo brzo preuzeli Hrvati, Bošnjaci/Muslimani i Albanci. Ovi poslednji su, u početku, na protestima u Albaniji, dizali tri prsta, valjda verujući da je Vukov simbol neki opšti, svetski simbol za borbu. Onda su im objasnili da to samo Srbi koriste. I odmah su prešli na “victordž sign”. Posle se zaratilo.