Pad Bastilje

5. oktobar. Je li to bila revolucija? Naravno da jeste. Pišući o užasnim efektima terorističkog napada na NJujork od 11. septembra 2001. godine, Seums Milni kaže da je niz mislilaca i teologa, od Tome Akvinskog i Yona Solzberija do Kalvina i Tomasa Pejna, branilo pravo na pobunu protiv despota: “Političko nasilje nastaje kada su svi drugi putevi za artikulaciju svog nezadovoljstva zatvoreni. Kada ljudi stradaju od represije, kada im se uskraćuje miran put do pravde i socijalne promene i kada su iscrpljene sve druge taktike... svakako imaju pravo da pribegnu sili”. Revolucija nikada nije čist posao, koji se odvija na nekom kanabetu, uz viski sa ledom. Otuda nisu suviše grešili kriptoboljševički kompračikosi kada su petooktobarske događaje okarakterisali kao puč i državni udar. Naravno. Revolucija bez toga ne ide. Tako je moralo biti: sloboda je osvojena na ulici, uz ljudske žrtve, paljevinu i pljačku. Nema laži, nema prevare. Za predstavnike bivšeg režima, kako rekosmo, nije bilo dileme da se dogodio “državni udar, puč”, sa “elementima boljševičke revolucije”. S druge strane, oni naklonjeni pobednicima, klonili su se takvih simplifikacija, odbacujući u potpunosti navedene definicije bivših sankilota. Tako jedan profesor filozofije, inače lider DOS-a, reče da je “priča o puču najobičnija besmislica: puč je kada šef Generalštaba smeni šefa države.” Jedan drugi istaknuti mislilac, akademik, mislio je pak da je “puč delo malog broja ljudi unapred isplanirano i u potaji izvedeno”. Što jest-jest, nije 5. oktobra bilo zavereničke potaje, kao što nije bilo ni nekog naročitog prethodnog planiranja. Ali, na izvestan način, puča ili nekih njegovih elemenata je i te kako bilo, ali nije bilo državnog udara u klasičnom smislu (kao što nije bilo ni građanskog rata), pošto je prethodna vlast već bila temeljno uzdrmana porazom na septembarskim predsedničkim izborima. Čini se, prema tome, da su Miloševiću glave došli glasački listići. Sam je Koštunica, obraćajući se pobunjenoj masi sred tinjajućeg zgarišta jednog zlog vremena, rekao da je narod na ulici samo odbranio svoju izbornu volju. Revolucija je, na taj način, stekla legitimitet. A sami znate kako se u revoluciji stvari događaju. To vam je u istoriji kao sa modlama za kolače: jedna modla, recimo zvezdasta, daje uvek samo takve, zvezdaste vanilice; nije zabeležen slučaj da je iz zvezdaste modle ispala četvrtasta vanilica. Kao što se ne zna za diktatora koji je, pokupivši svoje pinkle, otišao sa vlasti mirnim putem. Ali, Milošević nije bio tiranin bdž the book: “Iza njegovih strastvenih napada besnila, ogromnih ambicija i velike samouverenosti, nije lebdeo spokojan mir jednog razbludnika, nego trivijalni ukus i prosečna želja za udobnim kućnim životom jednog malograđanina”. Ako se radi o revoluciji, onda beogradski (oktobarski) događaji iziskuju da se koriguje – ili čak odbaci – teza Albera Matjeza, koju je on ovlaš skicirao u svojoj obimnoj i, na neki način, instruktivnoj Francuskoj revoluciji”, čiji se prvi tom pojavio 1921. godine. Matjez kaže da se revolucija može dogoditi samo u bogatom društvu: “Revolucija ne izbija u iscrpljenoj zemlji, već naprotiv u zemlji koja cveta, koja je u punom poletu.” Isto tako, dodaje Matjez, revolucija može doći samo odozgo. Je li – da pođemo od toga – revolucija od 5. oktobra došla odozgo, sa vrha vlasti. Jeste. Ali, to je bilo jednog drugog 5. oktobra, četrnaest godina ranije, kada je, izlažući se izvesnom riziku, S. Milošević, koji ne čuje dobro, sa stepeništa Narodne skupštine poručio pobunjenim radnicima da će svi oni čija su imena pomenuta biti odmah uhapšeni. Peti oktobar je zakonomerni datum prevrata revolucije. “Ipak, moramo da se setimo da su njegovi poslednji dani, u stvari, bili sadržani u prvima.” Cena istorije – onaj koji je na grbaču naroda zaseo uz nekoliko paklica jogurta oteran je adekvatnim brojem bagera. A da li je, s druge strane, Srbija pred taj sudbonosni oktobar bila “zemlja koja cveta, koja je u punom poletu”. Jeste – malo morgen! Zemlja koja je preživela desetogodišnju totalnu izolaciju, sve moguće sankcije međunarodne zajednice, istorijski rekordnu inflaciju, divljanje mafije, ulična ubistva, šverc i sivu ekonomiju, te, najzad, tri meseca patosiranja NATO avijacije, morala je delovati potpuno drugačije. Prilično jadno. Jedna od većih gluposti vezanih za 5. oktobar bila je ishitrena tvrdnja da se taj metež u srpskoj (post)modernoj istoriji mora tretirati kao demokratska revolucija. Je li? No, svejedno, to je iniciralo pravu proizvodnju teorijske ezopovštine, čiji je smisao bio da se petooktobarski prevrat nekako ugura pod tepih. Radikalska tvrdnja da ta revolucija, kao i svaka druga (osim, valjda, jogurt revolucije), po definiciji mora biti boljševička, izazvala je otpor da se stvari nazovu pravim imenom. Peti oktobar se, tako, definiše, kao “dozirana demokratska revolucija” (D. Mićunović) ili kao “sociološka revolucija” (Z. Golubović), što je podjednako besmisleno. Kako uopšte revolucija može biti dozirana? Još manje može biti demokratska. Revolucija može biti podstaknuta težnjom ka demokratiji, ali ona sa tim pojmom – pojmom demokratije – nema nikakve veze. Budući da je demokratija plod dugotrajne evolucije, kontinuiteta građanskih sloboda i institucija. A revolucija upravo to nije, niti može biti. Ona je izraz diskontinuiteta istorije, nagli raz, iskakanje iz zgloba večnog vraćanja istog, prekid sa lošom beskonačnošću tiranije. Je li to sociološka kategorija? “Revolucija je uvek oblik preuzimanja vlasti putem oružja, u krvi i uvek ima elemente klasne borbe, kaže N. Milošević, i dodaje kako je, u ovom slučaju, reč o “narodnom ustanku” kome je “zajedničko to što zovemo radikalnom promenom političkog poretka”. Radi se o eufemizmu. Zašto bi radikalna promena političkog poretka bila revolucija tek u kontekstu klasne borbe, dok je narodni ustanak “spontani pokret najvećeg dela naroda”? Isto tako – spontani pokret najvećeg dela naroda jeste stihija, dakle buna, ako nije radikalna promena političkog poretka, dakle revolucija. Lako bi se moglo dokazati da je 5. oktobra i klasni element bio prisutan. To je bila građanska revolucija protiv jednog komunističkog sistema. Najviše što se može dopustiti jeste da je 5. oktobar kontrarevolucija. Ali, i kontrarevolucija je, svejedno, revolucija. Ona ne može biti narodni ustanak i iz razloga što je taj oblik nasilnog diskontinuiteta vezan uz faktor stranog zavojevača – kao da su se, eto, ovdašnji građani digli protiv Lukašenka, a ne protiv Miloševića. Elem, sam termin demokratska revolucija jeste ordinarna logička besmislica, pravi oksimoron. To znači da i nije bilo nikakve revolucije, mada je bilo mede od pliša. Jer – da zaključimo – revolucija je, marksistički rečeno, dijalektički skok. Je li bilo dijalektičkog skoka 5. oktobra? Naravno da jeste. U svakom slučaju, nije bilo 6. oktobra. I onda se dogodio 12. mart 2003. godine.