Trijumf kiča

Jedan od najznačajnijih arhitekata u istoriji srpskog graditeljstva Mihajlo Mitrović (1922) vozi “jugo” star 14 godina, živi u relativno skromnoj kvadraturi, doduše, u centru Beograda, a u Grockoj poseduje vikendicu od 40 kvadrata. Suma sumarum jedne uspešne karijere, ali i odraz lične skromnosti. – Smatram da je skromnost važna životna odrednica. Veoma poštujem životna pravila, po meni, najznačajnije je ono: Ne isticati se. Takođe, smatram da je radoznalost temelj svakog intelektualizma. A kad uživaš u poslu, dođu i rezultati, i odmah si zadovoljniji životom. PLANSKA KOMISIJA: Mislim da je na izbor za buduću profesiju uticala činjenica da sam detinjstvo proveo u bioskopu. Moj otac je bio vlasnik bioskopa u Čačku, mogao sam ono što druga deca nisu, da svakodnevno gledam filmove. Bio sam opčinjen tim imaginarnim svetom, koji me je polako inklinirao ka umetnosti. Sticajem okolnosti, godinu dana bio sam stariji od svojih drugova; prvu godinu studija prekinuo je rat, trebalo je krenuti ispočetka. Sećam se kad smo se nas trojica drugova dogovarali ko će šta da studira: Boža Prodanović se odlučio za slikarstvo, Dragan Jeremić za filozofiju, ja za arhitekturu. Nisam mogao da biram gde ću raditi, jer je planska komisija raspoređivala kadrove. Većina mojih drugova razbacana je po celoj FNRJ, moj najbolji drug u Tovarnik, nismo ni znali gde je to. Najviše ih je poslato u Bosnu, neki dobri arhitekti tamo su i završili karijeru. Bio sam srećan kad sam dobio posao u Urbanističkom zavodu NR Srbije. Srećan što ne idem u Bosnu, ali nesrećan zbog bavljenja urbanizmom. Da se ne hvalim da sam kao mladi arhitekta uradio Generalni plan Niša, autor sam i urbanističkih planova za desetak gradova u Srbiji. U Subotici niko nije mogao da gradi dok se ne pita Republički zavod. Sve je bilo centralizovano, pa se polako decentralizovalo. Toliko da je u jednom trenutku ukinut Urbanistički zavod. Onda je nastao Urbanistički zavod Beograda; zaposleni su, u okviru malih projektantskih grupa, napravili projektantske biroe, tzv. ateljee. Od našeg Urbanističkog zavoda nastalo je pet arhitektonskih ateljea, jedan smo osnovali nas trojica, i nazvali ga Projektbiro. ŠAPA MARŠALATA: Ponekad su sa Zapada stizali stručni časopisi iz arhitekture, to se jedva nabavljalo, ali nije ni bilo interesa. U modi je bio patrijarh svetske arhitekture, Korbizije, njegove knjige smo uspevali da dobijamo. Svi smo bili zaneseni, on je bio ikona, svi su želeli da budu korbizijanci. Radeći u urbanizmu, krajičkom oka gledao sam da se dokopam arhitekture. Samo da se oslobodim urbanizma! To vreme smatram izgubljenim, mada, možda bi se neko hvalio da je generalni projektant Niša, i još deset gradova u Srbiji! Kad je ukinut Urbanistički zavod i kad su nastali ateljei, postali smo nekakvi mali privrednici, sklapali smo ugovore sa opštinama. Imali smo autonomiju, svoj radnički savet, nismo zavisili ni od koga. Svako je startovao s onim što je imao na stolu, to je uneo u preduzeće. Neka su trajala dve godine, neka pet, neka i 20 godina. Svi smo bili pod istim krovom, kako je ko napredovao, tako je odlazio. U to vreme radilo se tamo gde je srušena zgrada, samo pojedinačne lokacije. Zemljište je bilo državno; vidiš prazan plac, tražiš odobrenje, i tu zidaš. Mi smo tražili takve placeve, a kolega Radivoje Tomić, koji je uspeo da od nacionalizacije sačuva očevu vilu na Dedinju, i bio vezan za taj kraj, predložio je da tamo tražimo lokacije. Poslušamo ga, u Augusta Cesarca ulici nađemo divan plac, i odemo u opštinu da vidimo broj parcele. Ne nađemo nikog u kancelariji, otvorimo fioke, izvadimo katastarski plan, precrtamo parcelu. Brzo smo napravili projekt, i prijavili ga. E, šta se desilo: Nemojte da gubite vreme, kažu. Dedinje je stavljeno pod šapu Maršalata – nema gradnje! I, to je trajalo do smrti Josipa Broza. Onda smo našli lokaciju u Kondinoj ulici, napravili projekt, i ozidali tu kuću pod brojem 1A. Prva koju smo uradili. Svu u okvirima i ramovima, koji nose terase – estetika mora da proizlazi iz funkcije! Dakle, uzmemo kredit od banke, i napravimo zgradu, u kojoj svi stanovi imaju istu kvadraturu. To je bio socijalizam. Odem u banku na Obilićevom vencu, i dobijem natrag probušenu menicu – ceo dug smo uredno isplatili, do poslednje pare. Mislim da je to bio pravi kuriozitet, koji traje do danas. Posle sam projektovao stotine kuća, i za njih dobio sve nagrade koje postoje u arhitekturi. Godine 1950. dobio sam stipendiju UN, doduše, za urbanizam. U Francuskoj sam proveo šest meseci, pa kidnuo u Dansku i bio potpuno fasciniran arhitekturom opeke. Na svetu ne postoji humanija arhitektura od te u Danskoj. Kod nas se to ne može ni zamisliti, jer živimo u kiču. Profesori univerziteta kao da prednjače, da se prekrstite kad vidite u kakvoj estetici žive. Za mene postoje samo dva fasadna materijala: opeka i beton. Većinu kuća napravio sam u opeci, koja je nezamenljiv materijal, još od Hamurabija. Šezdesetih je nastao brutalizam, to je arhitektura koja neguje beton, i uvažava ga. Naziv je dobio po svom osnivaču, arhitekti koji je sebe nazivao Brut. Japanci i Englezi razvili su ga do savršenstva. Nažalost, takva arhitektura je sada potisnuta staklom, frivolnim, neprijatnim materijalom, zahvalnim za antitalente, kvaziarhitekte. Kad se pojavio beton, napravio sam nekoliko kuća, koje će trajati u toj, čistoj brutalističkoj arhitekturi. To su: Geneksova zgrada na Novom Beogradu i hotel Putnik, motel u Arilju, i hotel u Čačku – sve izliveno u betonu. ZAPADNA KAPIJA: Priča o novobeogradskoj kuli je sledeća: na konkursu za 33. mesnu zajednicu dobio sam prvu nagradu. To se događa još 1961. Početna zamisao bila je da to bude kula od osam spratova. Sećam se: na jednom sastanku u Urbanističkom zavodu, davež od diskusije, na sindikalnoj knjižici skicirao sam dve zgrade iste veličine spojene kulom. Kasnije sam to promenio, jedna je viša, druga niža, kula proizilazi iz niže. Ostala je kapija, zato su je i nazvali Zapadna kapija Beograda. Građevinsko preduzeće Rad je deset godina gradilo, po dva-tri sprata godišnje, koliko imaju para, toliko grade. U Frankfurtu sam zapazio rotacionu kulu, dobijem njene crteže, i nakačim je na moju zgradu. Nažalost, nije ugrađen mehanizam za rotiranje jer je Geneks stavio u funkciju internog restorana, samo za vrhušku. Tu su se okupljali političari, sve je bilo džabe: vrhunska jela i specijalan viski, čiji je uvoznik bio Geneks. Nisu hteli da postave taj mehanizam, da im se ne bi zameralo kako se provode. Jesu bili mudri. Veoma lako taj mehanizam može da se montira i sad, ali ne verujem da će se to ikad učiniti. Kad je za gradonačelnika došao Bogdan Bogdanović, moj školski drug, nije pomoglo ubeđivanje, a ni direktori Geneksa nisu hteli da čuju. I, tako, šiknem 34 sprata, a kule vežem mostom, da bi to bila jedna zgrada, takav je bio zadatak. E, kad je bio gotov projekt, nastala je bitka. Neće da ga odobre. – Ko je tebi dozvolio 30 spratova!? Jaooo, sve pada u vodu! Žestoko sam se borio da spasem projekt, ubeđivao: Novom Beogradu treba jedna vertikala, sve je isto, kao kad decu ošišaju pod konac! Srećom, na čelo Urbanističkog zavoda dođe Ostoja Maksimović, sjajan arhitekta, koji je radio Sava centar. Obratim mu se: Molim te, spasavaj! I, on to učini, dobijem odobrenje. Sve dok se kula zidala, non-stop su me pratili problemi. Kad je dostignut 20. sprat, izmislili su da ugrađujem zapaljivi stiropor. Pojave se naslovi tipa: Kule se grade da bi izgorele! Postojalo je jedno mafijaško udruženje, zvalo se Zavod za zaštitu na radu, jedina republička institucija iz Niša. Mangupi se organizovali, čuda su pravili, afere. Tad su bili na vrhuncu moći, uspeli su da zaustave radove... I, kad je bila potpuno završena, nekoliko meseci zvrjala je prazna. A onda je, na sreću, te 1980. u Beogradu organizovana konferencija OEBS-a, trebala im je zgrada. Most sam planirao za svoj stan, donju etažu za atelje, dobio sam odobrenje radničkog saveta da ustupim stan u Kondinoj, a ja da stolujem nad Beogradom. Međutim, kad je završen 14. sprat, pojavio se Geneks i kupio sve, urađeno i neurađeno. Nije bilo šanse da razgovaramo o mostu. Meni je bilo stalo do novog prostora, uvećala se porodica, sad je nas šestoro u stanu... U tom trenutku projektovao sam zgradu u ulici Braće Jugovića 10, i predvideo veliku terasu za obdanište. Sanitarni inspektor, neki buzdovan, kaže: Ne možete da dobijete odobrenje za projekt, ko je video obdanište na poslednjem spratu!? Video je ko je putovao po svetu – najlepše obdanište je u Marselju, na poslednjem spratu! Pričajte šta ‘oćete, vi to dobiti nećete! Kući se vratim očajan, najednom mi sine: Ne daju mi za obdanište, uzeću za stan! Dotični sanitarni inspektor učinio mi je veliku uslugu, u vreme sankcija i bombardovanja život u Zapadnoj kapiji pretvorio se u mučenje: liftovi nisu radili, struje nije bilo, haos... UŽASNO RASIPNIŠTVO: U intervjuu NIN-u 1979. rekao sam da je za gradnju zgrade u Beogradu potrebno 42 različita odobrenja. To znači: 42 kucanja na vrata, 42 ponovna dolaska... Sad možemo da konstatujemo: ne samo da su ostale te 42 institucije, u međuvremenu su se i uvećale – sad ih ima 45. Projektovao sam kuću u Takovskoj ulici, sad se kopaju temelji, dve godine je čekala na odobrenje, a izgradiće se za 15 meseci! Strancima trenutno daju odobrenje, jer ih opelješe. Da vam kažem: šatro se kolju političke stranke, zapravo haraju, ortački rade, savršeno funkcionišu na tom nivou. Ne možete da verujete, ne dolazite u kontakt s tim ljudima, do koje mere su korumpirani! Jedna od stvari koje me žestoko nerviraju, jeste i rasipništvo. Užasno rasipništvo. Investitor je dobio odobrenje da zida, ali... Uslovljavaju da zgrada koja nema front ni 12 metara mora da ima garažu. Da ona kompenzuje sve što 20 godina nije rađeno. Teraju me da idem tri etaže pod zemlju, da napravim garaže sa izuzetno skupim liftovima za automobile, one sa specijalnim mehanizmima, da auto ide preko auta. Sumanuto, neshvatljivo. Na sve strane rasipništvo: grade most sa sajlama, Slovenci im poturili, koji košta kao tri mosta s gredom. A svi drugi mostovi truli, i bila bi sreća za Beograd da jedan kljokne. Gradski arhitekta, kaže: A, to je most za reprezentaciju! Izmišljaju neku galeriju u centru od 20 hiljada kvadrata, čudo! Samo da se dokopaju terena, da zidaju kafiće i ćevabdžinice. Od svih će uzeti pomalo i napraviti galeriju od 500 kvadrata, ostalo će biti trgovine, koje će urediti kako žele. Neviđeno rasipništvo koje godinama traje. I, nikom ništa. A deci ne daju Peti park... Partizanov i Zvezdin stadion bili su planirani za fudbal u SFRJ – ko sad igra? FK Banovci, i FK Stankom... Kome to treba, kad su postojeći stadioni prazni? Ali, mangupi hoće da grade nov stadion jer se tu obrću milioni. A zatvorene su javne kuhinje, ljudi hleb nemaju. Nažalost, moja struka je na društvenoj margini, koga arhitektura zaista interesuje? Ni intelektualce, ni vlast! Dve godine ne mogu da dobijem odobrenje za gradnju, od kolega koji kuću napravili nisu. Kad sam krenuo da kucam na ona 42 vrata, jedva stolicu nađoše da ne stojim u hodniku. I, to tek kad sam im rekao: Koji je to način, znate li koliko imam godina! Nisam više ni odlazio, ne želim infarkt da dobijem.