Tiha i snažna

Prošle su 22 godine od kada je Angelina Atlagić diplomirala na Odseku za scenski kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Godinu dana ranije počela je da radi, i od tada do danas uradila je dizajn za više od 150 dramskih, baletskih, operskih, dečijih i lutkarskih predstava, kostime za tri igrana filma, kao i značajne projekte u dramskom i kulturno-zabavnom programu TV Beograd i TV Skoplje. U nekim predstavama pojavljuje se i kao kompletan autor scene i kostima. U Muzeju pozorišne umetnosti Srbije upravo traje izložba njenih radova koja, kako je to zapisao u katalogu Radoslav Lazić, na “najbolji način svedoči o istraživačkim, umetničkim, estetskim tendencijama postmoderne kostimografije”. Reč je o poslednjih sedam godina njenog stvaralaštva na scenama Moskve (Boljšoj teatar), Madrida, Atine, Stokholma, preko Maribora, LJubljane, Udina, Skoplja, sve do Beograda. To je, ujedno, i svedočanstvo o veoma uspešnom pohodu ove umetnice na svetsku umetničku scenu. Šta je prednost tog rada, šta joj je donelo to iskustvo? Angelina Atlagić za NIN objašnjava: “Reč je, pre svega, o profesionalnom usavršavanju koje je veoma bitan deo umetničkog razvoja. Rad u novim i nepoznatim uslovima, u pozorištima sa izuzetno visokim kriterijumima i mogućnostima, gde vladaju principi i merila kao u profesionalnom sportu, gde je jedino bitan rezultat, predstavlja pravi test umetničkih dometa i mogućnosti. Dvadesetogodišnje iskustvo na domaćoj sceni u statusu slobodnog umetnika, gde svaki novi angažman zavisi od rezultata i uspeha poslednje predstave, bio je odlična priprema za poslove koje sam prethodnih godina ostvarila na scenama Moskve, Madrida, Atine...” Angelina Atlagić se poigravala sa različitim pozorišnim žanrovima, nadmetala se u lepoti kostima, od istorijskog do današnjeg. Weni kostimi predstavljaju preciznu drugu kožu dramskog lika. Radila je sa najvećim rediteljskim imenima. Kada se neko opredeli da radi kostim ili osmišljava scenu, koliko njegovo prihvatanje posla ili inspiracija za rad zavise od autora sa kojima radi – od autora teksta, reditelja? “Specifičnost rada scenografa i kostimografa je u bliskoj i neraskidivoj vezi sa ostalim autorima koji rade na stvaranju pozorišne predstave. Ta datost može biti otežavajuća ili olakšavajuća okolnost u poslu. Za mene je ta povezanost u kreativnom procesu nešto što me inspiriše i provocira, volim da sarađujem sa piscem, rediteljem, glumcem, kompozitorom... da svoje ideje nadograđujem i kroz zajednički rad uklapam u celinu pozorišne predstave.” Impozantan je i broj nagrada koje je Angelina osvojila u svojoj zemlji i svetu. Međutim, bez obzira na oficijelna priznanja, molimo je da napravi rang-listu svojih pet najdražih ostvarenja, bez obzira na to gde ih je radila, ovde ili u inostranstvu, da nam kaže ponešto o njima, zbog čega su joj posebno značajna? “To je, pre svih, predstava Pozorišne iluzije iz 1991. u režiji Slobodana Unkovskog, koja je obeležila celu jednu pozorišnu deceniju u srpskom pozorištu, zatim predstava koju sam radila u Makedoniji sa rediteljem Aleksandrom Popovskim Divlje meso, Otrovana tunika, i opera Rat i mir u Moskvi u režiji Ivana Popovskog. Potom Inferno i balet Alas u režiji Tomaža Pandura u koreografiji Načo Duata. Sve ove predstave su bile kvalitativan skok u mom kostimografskom radu, neka vrsta prekretnice u umetničkom sazrevanju.” Koliko su scenografija i kostim skupi delovi predstave? Da li ova umetnica prihvata da radi predstavu kada zna da će biti primorana da štedi na tome? “Scena i kostim predstavljaju veliku stavku u produkciji pozorišne predstave. Na samom početku, dok sam još uvek kod idejnog rešenja, ne razmišljam o tome koliko će to koštati i da li je izvodljivo. Teško da veliki budžet može biti inspirativan ako nemate prave ideje ili da će nedostatak novca da osiromaši neku fantastičnu zamisao. Rad u pozorištu podrazumeva snalaženje u datim okolnostima, umetnost mogućeg. Ponekad ograničenje u finansijskom smislu može biti inspirativno i dati neki novi kvalitet, ali nije dobro ako se to previše zloupotrebljava.” Angelina Atlagić upravo radi se rediteljem Dejanom Mijačem, a reč je o praizvedbi novog teksta Biljane Srbljanović, i tim povodom kaže: “Pošto su probe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu tek počele, a u pitanju je praizvedba teksta, mislim da će to biti zanimljiv, inspirativan i dug put u traganju za pravom formom i čitanjem ovog zanimljivog savremenog teksta. Moje dosadašnje iskustvo u pozorištu naučilo me je da nije dobro nametati gotova, unapred smišljena rešenja, već omogućiti proces u kome će se ideja razvijati, koji će nas zajedno dovesti do novih otkrića. To je ono što me raduje u radu na novoj predstavi.”