Bumerang iz podruma

Otkako je u podrumu zgrade INA-e u Šubićevoj ulici proglasila svoju državnu nezavisnost, Hrvatska se još nije popela do željenih spratova samostalnosti u evropskoj porodici. Prekid svih veza sa tadašnjom SFRJ svečano je objavljen 8. oktobra 1991. godine, a podrum je izabran kao najpogodnije mesto za ovu značajnu političku odluku predsednika Tuđmana i njegove administracije. Dan ranije rezidencija „Banski dvori” na Markovom trgu u Zagrebu, gde danas stoluje vlada premijera Sanadera, bila je pogođena projektilima koji su pripisani „zločinačkoj jugosoldateski”. Glavnim gradom Hrvatske je tada kružila priča o vojnom udaru kojim JNA namerava da svrgne nacionalističke lidere bivših jugoslovenskih republika. Nešto od tih glasina i danas uznemirava zvanični Zagreb koji obnavlja poternicu za bivšim saveznim sekretarom za narodnu odbranu Veljkom Kadijevićem. Neposredan razlog je njegova knjiga objavljena u Moskvi (iz koje NIN u ovom broju objavljuje odlomak) u kojoj su aktuelnom predsedniku Hrvatske, a tada predsedniku Jugoslavije Stjepanu Mesiću, pripisane namere da svrgne Tuđmana i zauzme njegovo mesto. Bio je, tvrdi se, praktičniji i simpatičniji od mrgodnog nacionaliste koji je Hrvatsku uvukao u rat sa JNA. Mesića je obradovala Kadijevićeva knjiga pošto, kaže, konačno može da se utvrdi gde je taj čovek. Ministarka pravde iz vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, Ana Lovrin, zahteva da Putinova Rusija odmah preda generala, koga čak i seoski sudovi u Hrvatskoj terete za razne zločine, genocide, razaranja i plansko zatiranje Hrvatske i njenog stanovništva. Rusija ne praktikuje izručivanje svojih državljana drugim zemljama, a sva je prilika, nagađa ministarka pravde, da general Kadijević poseduje rusko državljanstvo. Baš kao što bivši kapetan JNA Miroslav Radić, koga je Haški sud oslobodio optužbi za ratne zločine u Vukovaru, poseduje državljanstvo Srbije, gde se, poznato je, i vratio iz Haga. Hrvatska ipak traži njegovo izručenje, a premijer Sanader, u jeku predizborne kampanje u kojoj njegov HDZ gubi poene pred Socijaldemokratskom partijom Zorana Milanovića, izgovara čak i rečenice poput „Čim pređe granicu, naš je!” I za Radićem je u Hrvatskoj raspisana poternica, mada čak i sudski pripravnici upozoravaju da se time krše pravne norme, jer još nije odgovoreno na prigovore njegovih branitelja na optužnicu koju je protiv Radića pre pet godina podiglo vukovarsko državno tužilaštvo. Tada je Radić, zajedno sa Veselinom Šljivančaninom, Milom Mrkšićem, Veljkom Kadijevićem, Blagojem Adžićem, Zvonkom Jurjevićem, Božidarom Stevanovićem, Životom Panićem, Vojislavom Šešeljom i Goranom Hadžićem, optužen za ratne zločine „počinjene na području vukovarsko-srijemske županije”. Vukovarsko državno tužilaštvo je za zločine na Ovčari, u gradskoj bolnici i skladištu firme „Velepromet” na Sajmištu optužilo 241 osobu, a osudilo njih 59. Vukovarski sud je slučaj Radića prebacio na Županijski sud u Osijeku. Tamo treba da se odluči ono što je Međunarodni sud u Hagu već odlučio, samo što u Osijeku još ne znaju kada će „izvanraspravno vijeće županijskog suda biti na raspolaganju javnosti”. Pa kad se u kratkim insertima Hrvatske televizije iz Haga još čuje kako portparol Tribunala Olga Kavran „govori tečan srpski”, frustrirani ratni veterani odmah zaključe „kadija te tuži, kadija ti sudi”. A upravo je hrvatski državni vrh ovu zemlju ovih dana sam doveo u jednu od najgrotesknijih situacija od kraja rata. Ili, kako to kaže šef domaćih socijaldemokrata Milanović – „Sanaderova galama samo šteti nacionalnim interesima”. Prvi čovek izvršne vlasti Sanader i šef države Mesić posvađali su se oko toga ko na Ist Riveru, za govornicom UN, uskoro treba da progovori o šoku koji je u Hrvatskoj izazvala presuda Haškog tribunala Šljivančaninu, Mrkšiću i Radiću. Očigledno je da vladajuća stranka i ovu situaciju koristi u predizborne svrhe, što se domaćoj pravnoj i političkoj eliti vratilo kao bumerang. Ne samo da se na Hrvatsku niko nije sažalio, nego je predsednik Haškog tribunala Fausto Pokar optužio zvanični Zagreb da se služi nedozvoljenim pritiscima, pokušavajući da izmeni sudske odluke. To je zaključio iz pisma koje je državni vrh poslao na njegovu adresu tražeći reviziju presude i suđenja u Hrvatskoj. Ovako neprijatan epilog raspoloženja koje se opisuje kao „spontani bunt naroda” i „pravedni hrvatski gnjev” dopunjen je i porukama Tribunala da će suđenja generalima Hrvatske vojske Gotovini, Markaču i Čermaku ostati u ingerencijama Međunarodnog suda, što u startu demantuje političke najave da će im suditi hrvatski sudovi. Kako je moguće da se čitava hrvatska diplomatija, od Beograda do Kuala Lumpura, tako kobno prevarila u proceni međunarodne solidarnosti sa vukovarskom tragedijom i spremnosti Tužilaštva da okrivljenima dosudi maksimalne kazne? Kao što je moglo i da se očekuje, krivica je opet prebačena na „crvene i žute”, koji su, kao koalicija tada Račanovih socijaldemokrata i liberala koje je vodio Dražen Budiša, kratkotrajno vladali Hrvatskom posle smrti Tuđmana. Dražen Budiša danas tvrdi da su hrvatske diplomate i tada u Hag slale ljutita pisma, nadajući se da će ih Međunarodni sud ostaviti na miru i prihvatiti verziju da je u Hrvatskoj vođen oslobodilački rat sa sporadičnim zločinima koje Zagreb sam može da osudi. Kako se ništa od toga nije dogodilo, general Gotovina je za koju godinu uhvaćen na Maldivima i prebačen u Hag, a politička javnost u zemlji opet se pitala kako je to moguće. Tim pre što je uvek dežurna meta „običnih ljudi” Karla del Ponte slovila za najveću prijateljicu Hrvata. Ovakvu procenu podgrevali su i političari, a glavni adut bio je više nego bizaran. Tvrdilo se, naime, da je zaljubljena u bivšeg hrvatskog ministra pravde Stjepana Ivaniševića... Šesnaest godina od proglašenja nezavisnosti Hrvatske, dvanaest godina od potpisivanja Dejtonskih sporazuma i nepuna dva meseca do novih parlamentarnih izbora u zemlji, pokazuje se da se nacionalna politika i dalje vodi u onom istom podrumu u centru Zagreba i to po principu „voli me, ne voli me”.