Najlepše selo na svetu

Na hiljadu kilometara dug put u Joškar Oli, glavni grad ruske republike Marij El, krenuli smo da bismo videli izložbu Sergeja Alduškina, najpoznatijeg umetnika iz ovih krajeva. Zahvaljujući njegovim akvarelima, slava te malene republike sa samo nešto više od 600.000 stanovnika pronela se i bukvalno po celom svetu. Wegove slike predstavljane su u Wujorku, Parizu, Izraelu, Beču, Beogradu i mnogim drugim gradovima. Za kolekciju slika napravljenih tokom boravka u Jerusalimu dobio je nagradu Ruske akademije umetnosti kao najbolji akvarelista. Izložbu u Joškar Oli organizovalo je Ministarstvo kulture, a umetnik ju je posvetio Mirjani Stojanović, zahvaljujući čijem entuzijazmu i zalaganju su lepotu njegovog kraja imali prilike da upoznaju i u Srbiji i Crnoj Gori. Mirjana radi kao savetnik u jednoj od moskovskih banaka, a svoju ljubav prema umetnosti realizuje tako što svake jeseni organizuje slikarske kolonije u Srbiji i Crnoj Gori. Sa tih kolonija Alduškin je na izložbi u Joškar Oli izložio pejzaže Boke Kotorske, crnogorske masline, more. Posebno interesovanje izazvali su “prvi živi Srbi” koji su posetili ovaj kraj – dopisnik NIN-a i Mirjana Stojanović. Jedan vajar ispričao nam je da je njegov pradeda poginuo u Balkanskim ratovima i da je oduvek želeo da poseti te krajeve. Susret sa Srbima na neki način predstavlja ostvarenje te želje. Trodnevni obilazak znamenitosti republike Marij El počeo je odmah posle izložbe, “šašlikom” (roštilj) i uhom (bistrom supom od nekoliko vrsta rečne ribe) u šumi pored obližnjeg jezera. Šuma je vrvela od ljudi koji sakupljaju pečurke, šumske jagode, borovnice, ribizle, crne i crvene i niz šumskih plodova kakvih kod nas nema. - Dođite da živite ovde, vidite kako se lepo živi: besplatni šumski plodovi, ribe u Volgi napretek, ništa vam više ne treba za bezbrižan život – šale se naši domaćini, ali predlog uopšte nije za odbacivanje, tim pre što se predivna drvena kućica sa šest ari okućnice u okolini grada može kupiti za 1.500 dolara. Uostalom, Alduškin upravo tako i živi. Sagradio je kuću u rodnom Maroskinu, “najlepšem selu na svetu”. Sa slika prepoznajemo salaš, iskrivljeno drvo, beskrajno plavo nebo, pogled na Volgu. Maroskino danas, kao i cela republika, predstavlja pravo gradilište – svaka druga kuća se ili renovira ili se na njenom mestu gradi nova. I sve u tradicionalnom stilu, kuće s ukrasima oko prozora, ograđena dvorišta, a ispred njih, kao u Vojvodini, klupe. Boravak u republici Marij El uverio nas je da ovo nije tipična, zaostala, ruska provincija. Na putu prema gradu mogu se videti polja zasađena uglavnom kupusom, koji je osnovni poljoprivredni proizvod u ovoj severnoj zemlji i koja se smenjuju s ogromnim stoletnim šumama ispresecanim rekama i jezerima. Breze, jele i borovi obezbeđuju stanovništvu ogrev, ali su i izvor prihoda – vekovima se odavde dobijalo i prodavalo drvo – osnovni građevinski materijal u Rusiji. Izgleda kao da kriza devedesetih nije ni dotakla ovaj kraj. U Joškar Oli, gradu sa oko 100.000 stanovnika, upravo je izgrađen veliki ledeni dvorac, ima nekoliko pozorišta, muzeje, operu... Drugi po veličini grad u republici Marij El u svom imenu sjedinio je imena svetaca Kozme i Damjana. Kosmodemjansk je, po predanju, osnovao Ivan Grozni pre skoro pola milenijuma, na obali reke Volge. Pošto je pokorio Kazanj, vraćao se u Moskvu vojskom brodovima po Volgi i zaustavio se pored velikog grebena da odmori vojnike. Opčinjen veličanstvenim pogledom na Volgu i Povoložje, naredio je da se na tom mestu sagradi tvrđava. Bilo je to uoči praznika svetih Kozme i Damjana, pa je grad nazvan njihovim imenom. Tvrđava na raskrsnici vodenih i suvozemnih puteva početkom 17. veka izgubila je vojni značaj i postala trgovački i zanatski centar regiona. Duh tog vremena – s knjigama, muzičkim instrumentima, predmetima za svakodnevni život može se osetiti u “Muzeju trgovačkog života 19-20. veka”. Ovaj muzej se od tradicionalnih razlikuje i po tome što je dozvoljeno sesti na stari nameštaj, uzeti u ruke dragocene porcelanske posude koje su bogati trgovci donosili iz celog sveta, fotografisati se pored stare ruske peći. Kosmodemjansk zovu i čipkanim gradom – do današnjeg dana sačuvane su stare drvene kućice s karakterističnim ukrasima oko prozora koje liče na čipku, a pored njih su se smestile nove, uglavnom dvospratne, koje se skladno uklapaju u okolinu. Ali, on je danas najpoznatiji kao prototip gradića Vasjuki iz romana Iljfa i Petrofa “Dvanaest stolica”, u kome je Ostap Bender ubeđivao lakoverne stanovnike da će uskoro živeti u najelegantnijem centru Evrope i da će se u njemu organizovati veliki šahovski turnir koji će postati prototip međuplanetarnog turnira poznatih šahista. Prekrasni gradić, koji je 1925. imao čak 15 hotela i desetak crkava, raskošne drvene dvospratne kuće, i, što je najdragocenije, zadržao neobičnu naivnost i poverljivost svojih stanovnika, otkrio je na jednom od putovanja Iljf, mladi, potpuno nepoznati novinar, i obezbedio mu svetsku slavu. “Vasjukovci” su mu se revanširali tako što su osnovali muzej Ostapa Bendera u kome se od 1955. održava festival satire i humora pod nazivom Benderijada. Ponos Kosmodemjanska je Umetničko-istorijski muzej koji je osnovao prvi profesionalni marijski umetnik Aleksandar Grigorjev sa idejom da u svom gradu napravi “mali Tretjakovski muzej”. Iako je u sovjetska vremena bilo veoma teško dobiti pravo da se u provincijskom muzeju drži umetničko blago takve vrednosti, njegova mašta je, zahvaljujući raznim sitnim lukavstvima, ostvarena – Male Tretjakovke se danas ne bi postideli mnogi veliki svetski muzeji. Marijci su narod ugro-finskog porekla koji čini polovinu stanovništva republike. Ostalo su Rusi, Tatari, Čuvaši, Udmurti i brojni drugi – ukupno devedesetak naroda. Svi oni ogromnu pažnju posvećuju očuvanju tradicije, jezika i razvoju sopstvene kulture. Ponose se bogatom materijalnom i duhovnom kulturom, velikim piscima, pesnicima, muzičarima, slikarima, vajarima, čija je slava daleko prevazišla granice te male republike. Država izdvaja novac za očuvanje identiteta, za podršku starim zanatima, narodnoj umetnosti, tradiciji. Plaća izgradnju i rekonstrukciju škola, univerziteta, otvaranje radnih mesta... Novo vreme donelo je i nove običaje pa je grad pun kafića, i onih modernih u kojima se pije koka-kola i jede pica, ali i tradicionalno uređenih sa tkanim ćilimima na zidovima. Posebna pažnja se posvećuje vaspitanju omladine u duhu poštovanja maternjeg jezika i kulture. Svaki Marijac je vaspitan tako da ima potrebu i obavezu da i sam nešto doprinese toj borbi. Brojni umetnici koji se bave tradicionalnim umetnostima to čine na najbolji mogući način.