Legionari demokratije

Otpor” je pravi srpski brend, izjavio je početkom ove godine bivši lider ovog pokreta koji je sada aktivista netransparentne organizacije koja deluje pod imenom “Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije”, ili “CANVAS”, kako glasi njen engleski akronim. “Pošto su nam drugi ukrali ajvar i šljivovicu”, rekao je tada bivši “otporaš”, “naša nenasilna revolucija mogla bi da postane srpski brend.” Ovaj aktivista, koji meša pojmove brenda i proizvoda, kazao je i da su mnogi “primenili srpski model osvajanja demokratije”. Ali, šta god mislili o “lopovima” koji su nam navodno ukrali i brendirali šljivovicu i ajvar, možemo biti sigurni da “Otporova” strategija nije “autentični srpski brend”. Nastala je dvadesetak godina ranije u dalekoj Burmi i to, kao i ušminkana srpska repriza iz 2000. godine, uz pomoć Amerikanaca. Zbog izuzetno represivne prirode burmanskog vojnog režima strategija koju bi “otporaši” da brendiraju i izvoze tada nije uspela. Zato su, umesto burmanskih studenata i aktivista, vođe “Otpora” postali instruktori i “treneri” adrenalinom, ili dolarima nabijenih mladića i devojaka koji sanjaju Amerikancima drage revolucije ili kontrarevolucije širom sveta, od Zimbabvea do Venecuele. Da nije bilo neuspele septembarske “šafran revolucije”, antirežimskih demonstracija u skupim drvetom, mineralima i dragim kamenjem bogatoj Burmi, i činjenice da su neki prodemokratski aktivisti u jugoistočnoj Aziji mnogo ljuti na SAD, zemlju “izvoznicu demokratije”, i Yordža Soroša, njenog vodećeg filantropa, možda ne bi saznali da “Otpor” nije originalan srpsko (američki) brend, već da je organizovan i vođen prema receptu osmišljenom u Burmi osamdesetih godina prošlog veka. Mnogo je aktivista širom sveta danas besno na SAD. Zabrinuti Wujork tajms je prošle nedelje definisao “demokratozu”, novu bolest koja je napala Ameriku. Glavne simptome ovog sve težeg oboljenja, opsesije koja ugrožava interese jedine supersile širom sveta, u najuticajnijem svetskom dnevniku opisao je Noa Feldman, profesor prava sa Harvardskog univerziteta i bivši savetnik američkih vladara okupiranog Iraka. Feldman tvrdi da “mi Amerikanci izgleda ne možemo da prestanemo da govorimo kako druge zemlje treba da budu demokratske kao što smo mi”, i da je to bolesno popovanje, kako konstatuje ugledni profesor, servirano zajedno sa lako prepoznatljivim licemerjem i “dvostrukim standardima”. Posledice ove “demokratoze” su se osetile u Indokini pre desetak godina. Bes na SAD i Soroša na Dalekom istoku je posledica verovanja, izuzetno raširenog u državama u burmanskom okruženju u kojima su na vlasti prozapadni režimi, da je Soroš polovinom devedesetih uništio njihove živote tako što je, špekulišući na tržištima novca i obveznica, “silovao” valute ovih država i doveo do kraha njihovih ekonomija. Mnogi aktivisti iz ovih zemalja smatraju da je “njihov” novac Soroš kasnije koristio za rušenje režima u bivšim komunističkim zemljama i u Burmi. Prodemokratski aktivisti tvrde i da je Sorošova fondacija obično delovala zajedno sa američkim paradržavnim institutima u kojima je ključnu ulogu imao Robert “Bob” Helvej, penzionisani američki pukovnik i veteran svih vojnih i političkih sukobljavanja u jugoistočnoj Aziji tokom hladnog rata. O Helveju je već pisano u našim medijima. On je kao predstavnik američkog Instituta za mir još 2001. godine u Beogradu, zajedno sa predstavnicima “Otpora” i Vesnom Pešić, učestvovao na međunarodnoj konferenciji pod nazivom “Revolucija, tranzicija i demokratija u Srbiji”. U beogradskom časopisu “Filozofija i društvo” Helvej je opisan kao “iskusni praktičar rušenja nedemokratskih režima”. Ali, njegov pionirski rad u uniformi u Jangunu nije dobio odgovarajuću pažnju. Pukovnik Helvej je decenijama bio oficir DIA, američke vojne obaveštajne agencije. On je strategiju “primenjenog nenasilja” razvio u Burmi (danas Mjanmar) gde je od 1983. do 1985. godine bio američki vojni ataše. Ugledna američka organizacija “Sorsvoč” tvrdi da je Helvej, posle trideset godina rada u jugoistočnoj Aziji, najverovatnije 1999. godine postao “oficir zadužen za omladinske grupe na Balkanu i u istočnoj Evropi”. Sam Helvej priznaje da se zainteresovao za “strateško nenasilje” kada su uverio u neuspeh vojnog pristupa u rušenju diktatora i lidera koji su tako opisivani u Vašingtonu. Helvej je, kako tvrdi “Sorsvoč”, u Burmi otkrio potencijal koji se razvije ako zajednički deluju pacifistička omladina u gradovima i naoružani separatisti u dalekim zabitima. Pored toga što je tajno organizovao studente da rade za burmansku opoziciju koju je predvodila Aung San Su Ći, Helvej je u operaciju rušenja vojnog režima uključio i separatističku gerilsku vojsku sedmomilionskog naroda Karen, druge najveće nacionalne manjine u Burmi. Vojna hunta je odolela studentsko-separatističkim udarima, ali Helvej tvrdi da je baš tu naučio ključne lekcije korisne za destabilisanje antiameričkih režima, bili oni demokratski izabrani ili diktatorski, odnosno za primenu “nenasilja kao oblika ratovanja”. Pukovnike je u kasnim osamdesetim u Hongkongu obučavao, kao i kineske studente. Veruje se da je jedno vreme bio dekan Pentagonove “Škole za obuku vojnih atašea” Helvej je, pošto se “nominalno penzionisao” i napustio američku vojsku 1991. godine, jedno vreme delovao kroz bostonsku instituciju „Albert Ajnštajn”. I tu je prvo radio sa burmanskim aktivistima – tokom narednih sedam godina održao je najmanje 15 “kurseva” u Tajlandu, blizu granice sa Mjanmarom, od kojih su neki trajali i po šest nedelja. Helvejeva “institucija” zbunjujućeg imena je, po podacima “Sorsvoča”, bila finansirana od “Sorošovih fondacija” i američke vlade i “imala je ključnu ulogu u obuci i razmeštanju omladinskih pokreta koji je trebalo da pomognu stvaranju uslova za državne udare”. Kritičari u SAD optužuju Helveja i Yina Šarpa, osnivača institucije „Albert Ajnštajn”, za stvaranje teorije “nenasilja po CIA”, neretko kamuflirane pozivanjem na Gandijevu filozofiju, i organizovanje “postmodernih”, odnosno “mekih” pučeva. Pukovnik Helvej i profesor Šarp su “nenasilje” pretvorili u važan deo nove američke vojne doktrine, korisne za rušenje “neodgovarajuće” demokratije u jednim državama, koliko i za njeno uspostavljanje u drugim. Šarp, koga zovu i “Klauzevicem nenasilnih pokreta”, u Peking je stigao dve nedelje pre masakra na Tjenanmenu 1989. godine. (Ubrzo je proteran iz Kine). Eksperti iz institucije „Albert Ajnštajn” su početkom devedesetih imali ključnu ulogu u organizovanju antikomunističkih lidera u sovjetskim baltičkim republikama – njihova nezavisnost, osvojena bez prolivanja krvi, predstavlja prvi veliki Helvejev uspeh. Helvej i kolege su pomogli i Rugovinoj partiji – ali ne i OVK. Helvej se posebno angažovao oko “otporaša” – jedno vreme je živeo u budimpeštanskom hotelu “Hilton” gde su redovno dolazili mladi srpski aktivisti. Posle obaranja Miloševićevog režima radio je na obuci iračkih političara, pripremi neuspelog puča protiv Uga Čavesa aprila 2002. godine, kao i sa opozicionarima iz Irana, Gruzije, Belorusije i Zimbabvea. Helvej je bio u Kijevu tokom “narandžaste revolucije”. Na Helvejev rad se možda ne bi mogle staviti ozbiljne primedbe da je bio zainteresovan i za demokratizaciju, na primer, Saudijske Arabije ili Egipta. “Otpor” bez sumnje predstavlja najveći Helvejev uspeh. Srpski aktivisti, najčešće preko “Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategije” (CANVAS), tajnovitog naslednika “Otpora”, odlaze da Helvejevo seme “nenasilnog ratovanja” poseju po svetu... Pre njih obično “stiže” prevod na lokalni jezik knjige Yina Šarpa “Od diktature do demokratije: Rušimo prepreke, gradimo mostove”, koja je na srpskom objavljena 1999. godine u tiražu od 5000 primeraka (plus tiražnija skraćena verzija u formi uputstva za delovanje “Otpora”), i razni “edukativni” tekstovi, kao što je spisak od 198 metoda nenasilne akcije. Tu su i druga izdanja gurua mladih nenasilnih “gerilaca”: “Voditi nenasilnu borbu: praksa 20. veka i potencijal 21. veka” ili “O strateškom nenasilnom konfliktu”. Simbol CANVAS-a deluje militaristički i predstavlja bizarno modifikovani simbol “Otpora” – stisnuta pesnica je smeštena u polje od tri znaka sa slomljenim strelicama koje su tako postavljene da asociraju na to da se sve vrti ukrug. CANVAS-ov sajt (http://njnjnj.canvasopedia.org) je izdeljen na pet delova: “Bojno polje”, “Oružje”, “Slučaj Srbija”, u okviru koga su objavljeni i Helvejevi tekstovi, “Kanvasopedija”, u kojima su date osnove mehanizama za promenu režima, i “O nama”, gde možete pročitati da je ova opskurna firma za izvoz revolucije osnovana 2003. godine, da joj je “vizija budućnosti svet slobodan od nasilja” i da su joj “prijatelji razne međunarodne organizacije”. Nigde se ne navodi adresa sedišta organizacije čiji je internet sajt samo na engleskom jeziku – naći ćete samo tvrdnju da je “generalštab” postmodernih revolucionara lociran na internetu. Akronim CANVAS je i engleska reč koja znači “platno”. Tkanina je odavno postala moćna stvar u politici. Nekada je danas često zloupotrebljavani Mahatma Gandi platnom rušio britansku kolonijalnu vlast u Indiji. Ali, tek su učenici pukovnika Helveja materijale raznih boja i sirovinskog sastava – od pliša u Čehoslovačkoj, preko narandžastih šalova u Ukrajini, do platna boje šafrana u Burmi – pretvorili u naizgled univerzalno političko oružje. Platna su poslednjih decenija, ipak, korišćena isključivo u zemljama gde su “revolucija” i demokratizacija bile u američkom ekonomskom ili političkom interesu. Dakle, kao kada se radi o rakiji i ajvaru jedan moćan brend ne nastaje samo na osnovu onoga što znamo, već umnogome zahvaljujući onome što ne znamo, činjenicama koje su iz raznih razloga, ili voljom nekih većih sila, ostale skrivene. Ako je to neka uteha, možda su nam Slovenci i Slovaci ukrali ajvar ili rakiju, ali mi smo stidljivim Burmancima izgleda uspeli da ukrademo otpor. Onaj “strateški nenasilni”, naravno. Budizam u Butanu Budizam je odavno na zapadu “brendiran” kao pacifistička, “demokratska” religija. To je postignuto umnogome zahvaljujući vrednom radu službenika CIA i DIA Burmanski studenti su ubrzo pošto ih je Helvej aktivirao temeljno pacifikovani i strogo kontrolisani. Zato su prošlog meseca u prvim redovima mirnih demonstracija bili budistički sveštenici. Ne bi bilo iznenađenje da i tu, šta god mislili o nezadovoljstvu stanovnika Burme, uskoro otkrijemo prste Helveja ili nekog njegovog učenika. Naime, budizam je odavno na zapadu “brendiran” kao pacifistička, “demokratska” religija. To je postignuto umnogome zahvaljujući vrednom radu službenika CIA i DIA tokom višedecenijskog američkog hladnog rata protiv komunističke Kine. Dalaj-lama je pretvoren u simbol mira i tolerancije. Ali, pitanje je da li bi stereotipi o vođi tibetanskih budista, pa i o budizmu, imali isti predznak i da smo imali prilike da slušamo o stvarnosti u Butanu, jednoj od najzatvorenijih i najneslobodnijih zemalja sveta u kojoj su donedavno bili zabranjeni internet i televizija i gde je bilo strogo propisano šta stanovnici smeju da obuku. Budizam je u Butanu državna religija. Za razliku od Burme, gde su turisti dobrodošli, ali zapadne nevladine organizacije pozivaju na bojkot da turisti ne bi “finansirale vojnu huntu”, nedemokratski Butan je zemlja u kojoj je strogo ograničen broj turista koji mogu da je posete, i to samo uz plaćanje astronomskih taksi.