Skliznuti u sliku

Postoje umetnici o čijoj karijeri u inostranstvu znamo mnogo više nego što je njen realni obim. Postoje i oni drugi, koji se nisu mnogo trudili da govore o svojim uspesima. U takve se svrstava Branislav Mihajlović (46), koji je za proteklu deceniju i po u Portugalu postao slikar o kome se govori, čija se dela traže, jednostavno slikar na ceni. Posle sedam godina, on izlaže u rodnom Beogradu, u galeriji HAOS, a iza njega je više od 60 samostalnih i 150 grupnih izložbi u Holandiji, Portugalu, Srbiji i drugim zemljama. Pa, ipak, o Branislavu Mihajloviću ovde sa uvažavanjem govore uglavnom likovni znalci, kojima je poznat njegov uspeh u Portugaliji i vrednost njegovih slika u toj zemlji. Širokoj publici je manje poznat i izložba koja od 16. oktobra traje u galeriji HAOS dobra je prilika da publika upozna njegova nova dela, crteže (ulja na papiru) srednjeg formata, koji su rađeni ovim povodom i prilagođeni postojećim kvadratnim metrima. Mihajlovićeva moćna platna impozantnog velikog formata, nažalost, nisu primerena prostoru ove, inače veoma uspešne galerije, na čijem čelu je istoričarka umetnosti Borka Božović, koja povodom ove izložbe kaže: “Ovo je samo jedan mali segment Mihajlovićevog opusa. Budući da znam njegovo delo, znam kako je zahvaljujući svom upornom radu izlagao u najprestižnijim galerijama u Lisabonu u širom Portugala, dogovorili smo se da pokažemo ove crteže srednjeg formata koji najvećim delom govore o onome što preokupira ovog umetnika. Jer, Mihajlović pokazuje na njima koliko je poetičan i mističan u isto vreme, koliko je moćan kada se upušta u igru svetlosti i senki.” A sam autor, Branislav Mihajlović, povodom ove izložbe za NIN kaže: “Ova izložba me je, dok sam je pripremao, malo uplašila. Pomislio sam kako ja, zapravo, više ne poznajem Beograd, tačnije beogradsku likovnu publiku. Imam malo informacija, ne dolazim često ovde i retko izlažem. I bilo bi mnogo lakše da sam doneo velike, reprezentativne, moćne komade koji deluju i svojim fizičkim karakteristikama. Išao sam na varijantu da mala slika proizvede duboku emociju, a to je mnogo, mnogo teško. Redukovan mi je dijapazon alata koji smem da koristim i sve moram da izvedem redukcijom, ništa ne može da bude eksplicitno rečeno. I zbog toga sam se uplašio, šta ako taj jezik ne bude razumljiv. Bogu hvala, sve je, izgleda u redu.” Za svoj odlazak, a naročito ostanak u Portugalu, ovaj duhovit slikar kaže da je bio srećna greška. Otišao je na mesec, dva, a onda je slučajno dobio ponudu za dve izložbe i planiranih nekoliko meseci da naslika radove produžilo se na godinu dana... i onda na sledećih 15 godina. Pre Portugala živeo je i radio dve godine u Amsterdamu i nije bio srećan svojim ličnim životom, mada je profesionalno bio veoma zadovoljan i uspešan. Danas, zapravo odavno, u svom ateljeu provodi desetak sati dnevno, svakog dana. A kako izgledaju plasman i prodaja slika: “Radim sa sedam-osam galerija u Portugalu. Najčešće je to kooperacija koja traje dok izlažem u galeriji i najčešće se nastavlja i produžava u nekoliko sledećih godina. Ali, nemam ekskluzivan ugovor i uglavnom sam brinem o sebi. Slike prodajem obično preko galerije koja uzima svoju proviziju i iz galerije me zovu kada im je potrebna nova slika.” Za likovnu scenu u Portugalu naš sagovornik kaže da je uglavnom prepuštena komercijalnim galerijama i država ne poseduje svoje muzeje moderne umetnosti: “I dva najznačajnija muzeja u Portugalu su zapravo privatne fondacije. Pored njih postoji pola tuceta drugih privatnih fondacija. Privatna fondacija, ma koliko se brinula za nacionalni kulturni interes, pre svega brani sopstveni interes. Isto je i sa komercijalnim galerijama. Treba li da kažem da komercijalna i umetnička vrednost nemaju veze jedna s drugom. U Portugalu, međutim, veliki je kompliment kada za slikara kažu da je komercijalan i on je veoma uvažavan zbog toga. Čin otvaranja izložbe, na primer, ne znači mnogo. Ponekad dođe veoma malo sveta, novine se na to i ne osvrću. S druge strane, pošto postoji ekonomska uslovljenost, likovna scena je mnogo bogatija i žilavija. Jednostavno, postoje ljudi koji na tome zarađuju novac.” U Portugalu se desilo, kaže Branislav Mihajlović, kao i kod nas, da je čitava generacija umetnika 60-ih i 70-ih godina otišla u inostranstvo, u svetske likovne centre: “Tako najznačajniji portugalski likovni umetnici današnjice žive u inostranstvu. Danas pak, u Portugal dolaze i svetske zvezde i svetske izložbe, što je tekovina poslednje decenije ili malo više. Koliko sam čuo od svojih kolega, pre toga Portugal je pre bio zabačena provincija, daleka od kulturnih centara Evrope, nego li ozbiljna evropska zemlja. Uz to, uz pomoć interneta, vi imate kompletan uvid u sve.” Kada mu kažem da na njegovim slikama osećam Miću Popovića, Branislav Mihajlović, odgovara da je to za njega kompliment: “Mića je bio moj učitelj koji me je spremao za Akademiju likovnih umetnosti. Bio sam klinac koji je imao gomilu problema i postavljao dramatična pitanja: da li sam ja talentovan da budem slikar, šta je uopšte umetnost... Mislio sam da na to treba da odgovori moj učitelj, a moj učitelj Mića je izbegavao odgovore. Kad ne bi imao kud, pod mojim pritiskom, nalazio je najjednostavnija rešenja kojih se i danas držim. Sve je u volji, ako imate volju da bilo šta radite, vi ćete to i uraditi. A kad je o slikarstvu reč, od njega sam naučio da slika mora da ima emociju, da mora da protrese, da uzbudi gledaoca i da mu ponudi lepotu i plemenitost. Puno puta sam posegnuo za njegovim likovnim otkrićima. Ako sam u bilo čemu sličan njemu, ja sam ponosan. A nije mi to bio cilj u životu.” Što god da je bio cilj ovom uspešnom slikaru i veoma zanimljivom čoveku, uspeo je. Kao što je uspelo Dejanu Stankoviću, arhitekti i prevodiocu, koji takođe živi u Portugalu, kako piše u katalogu, da naleti na crno belu sliku iz dečaštva “u koju sam nehotice skliznuo”. U sliku Branislava Baneta Mihajlovića zaista skliznete.