Zorana Đaković Miniti za NIN: Danas je idealizacija sebe nova ideologija

Naša najvažnija manifestacija vizuelne umetnosti, kako zovemo Oktobarski salon iako sve češće trpi kritike stručne i šire javnosti, i dalje traga za identitetom, nakon 63 godine održavanja. Primarnu viziju smotre domaćeg stvaralaštva zamenio je 2004. međunarodni koncept, dovodeći sve češće na mesto umetničkog direktora inostrane zvezde kustosiranja. Potom, kao da je zvezda ponestalo, činilo se više od decenije da se o naš budžet „grebu“ ne baš udarni pojedinci (ili grupe) internacionalne provinijencije.

Zatim se Oktobarac „smanjio“ na bijenalnu priredbu, političkom odlukom, a da se time kvalitet ponude nije posebno izmenio. Lane je napravljen presedan umetanjem vanrednog izdanja, koje je trasiralo put ovogodišnjem, šezdesetom sazivu, „na tragu rezultata javnih rasprava“ o budućnosti OS, održanih tom prilikom. 

Sve to vreme, Salon je lutao od prostora do prostora. Primetna je bila i dominacija inostranih umetnika, drugačije tretiranih od ovdašnjih stvaralaca.

Stoga je logično podozrenje prema ovogodišnjoj izvedbi, od 20. oktobra do 1. decembra, koju će kreirati tri kustoska tima od 12 članova, predvođena Linom Džuverović sa Umetničke škole Čelsi iz Londona, Lorencom Balbijem, direktorom muzeja MAMbo u Bolonji, i Matjuem Lelievrom, kustosom Muzeja savremene umetnosti u Lionu. Šta će nam oni doneti, razgovaramo sa Zoranom Đaković Miniti, članicom Saveta Oktobarskog salona i pomoćnicom direktora za program u Kulturnom centru Beograda, kao tradicionalnog organizatora izložbe.

Zašto je kurs Oktobarskog salona promenjen u pravcu mnoštva kustosa? 

Ovo je bio predlog Saveta za 60. izdanje OS, usmeren na nastavak preispitivanja manifestacije. Pri prihvatanju predloga, uzeti su u obzir izveštaji sa stručnih skupova o budućnosti Salona, organizovanih u okviru prošlog izdanja, ali i ranije. Pozive smo uputili na adrese četiri kustosa, relevantna u svojoj izlagačkoj praksi, ali i po pitanju mogućnosti da odgovore na izazove sa kojima se OS susreće, ali jedan od njih nije bio u mogućnosti da prihvati poziv. Kustosima koji su se odazvali, dodatno je pružena mogućnost da odaberu saradnike s kojima bi dalje zajedno razvijali koncept koji je postavio Savet. 

Da li je realan utisak da se njihovim izborom saradnika zapravo „podmiruju“ razne kustoske struje na domaćoj vizuelnoj sceni

Možda i podmiruju, kako vi kažete, ali ih/nas razotkriva i upućuje na saradnju. Odluka da se pozovu tri kustoska tima ima veze i s idejom o tome koliko je važno deliti ono čime raspolažete, posebno danas kada imam utisak da se neguje kultura individualnog i kada je idealizacija sebe nova ideologija.  

Hoće li Oktobarac s obzirom na to više koštati? Ili, ako će se uklopili u redovan budžet, kako to da su kustosi, posebno inostrani, pristali na niži honorar, jer znamo da su neki raniji bili preskupi?

Koliko će tačno koštati 60. OS znaćemo tek kada se bude završio i budu  napisani izveštaji. Grad Beograd, kao njegov osnivač, predvideo je budžet od 30 miliona dinara, što je za pet miliona više u odnosu na prošlu godinu. Odobreni iznos Ministarstva kulture, gde je takođe aplicirano, znaćemo kada budu objavljeni rezultati konkursa. Što se inostranih kuratora tiče, čini mi se da su prihvatili ponudu jer svaki doživljava Salon kao profesionalni izazov. Uostalom, podelom na timove, smanjen je pojedinačni obim posla, iako to ne znači da je smanjena odgovornost, čak naprotiv. S treće strane, sva tri kuratora su trenutno u radnom odnosu, što im pruža neku vrstu ekonomske stabilnosti.  

Da li su predviđeni honorari za domaće umetnike, ponekad izostavljeni po svedočenju ranijih učesnika?

Od 2004, od kada pratim iznutra rad na organizaciji Salona, umetnici su uvek dobijali honorare, iako zaista ne uvek ujednačene. Ali, za veće honorare pojedinaca, sredstva su obezbeđivali sami kuratori, želeći da predstave određene umetnike ili radove. Sporno je bilo 58. izdanje, jedno od najrizičnijih za dalji opstanak manifestacije, između ostalog i zbog gubitka poverenja domaćih aktera u KCB, kao i prevelikih finansijskih i ljudskih ulaganja u Salon. Tokom prethodne dve godine, pokušali smo da uspostavimo standarde koji podrazumevaju jednake honorare za sve učesnike i posebna sredstva za produkciju – varijabilna u odnosu na potrebe, što je minimum uslova rada koji ćemo nastojati da održimo, kao organizatori. 

Kakve promene onda možemo da očekujemo od Oktobarca?

Promišljanje razvoja OS važno je budući da je to manifestacija od javnog značaja za grad i državu, da ona zahteva svest o javnom interesu, o odgovornom ponašanju i transparentnom načinu rada svih donosilaca odluka - pre svega osnivača, ali i Saveta i organizatora. Promišljanje njegove budućnosti je važno i s obzirom na to da OS nema stalno pravno lice koje bi preuzelo kontinuiranu brigu o njemu, premda je KCB prihvatio tu ulogu, iako možda nije i formalno imao prava na ovako nešto. Iz tog razloga smatram da je poželjno da se naša ustanova legalno ovlasti, makar i kroz oročeni ugovor o organizaciji, kao i da se naš tim osnaži. Jer, ne zaboravimo da KCB, paralelno sa Salonom, realizuje prosečno 20 izložbi u svoja tri galerijska prostora, kao i mnoge druge programe iz raznih umetničkih oblasti, i vodi bioskop DKC.

Kako ocenjujete mogućnost da se OS vrati na promociju isključivo domaćeg stvaralaštva, što mnogi zagovaraju?

Mislim da je i za domaće stvaralaštvo dobro i razumno da Oktobarski salon ne menja međunarodni karakter. Oktobarac stalno osvaja nove prostore, ali se ne uspostavlja sistem da se oni očuvaju u smislu galerijske funkcije. Recimo Tursko kupatilo u Dušanovoj je bilo poprište niza OS, a sada je totalno devastirano.

Kako ovo sprečiti?

Jedan od načina je udružena borba za prostore za umetnost ili podrška inicijativama koje prolaze kroz slična iskustva, kao i formiranje pravnog tela koje bi zastupalo ovu vrstu interesa, kao što sam napomenula. Ipak su neki od osvojenih prostora i dalje u funkciji umetnosti – zgrada u Resavskoj, dodeljena Muzeju grada Beograda, Magacin u Kraljevića Marka, Muzej „25. maj“, danas reprezentativni prostor Muzeja Jugoslavije. Prošle godine je OS učestvovao delimično i budžetski u osposobljavanju donjeg nivoa prostora Salona Muzeja Grada i sanaciji krovne konstrukcije Legata Vojislava M. Jovanovića Maramba u Univerzitetskoj biblioteci. Ipak, sve više prostora koji bi mogli zadovoljiti umetničke i izložbene potrebe je na prodaju, kao što je 2009. naslućivao Raša Todosijević kroz svoju umetničku intervenciju na trolejbusima „Majka na prodaju“. 

Zašto Oktobarci više nisu događaji koji se s nestrpljenjem očekuju i dugo pamte? 

Zato što nam tako trenutno svima više odgovara. Ne očekujemo ništa da bismo dobili nešto što ćemo praktično odmah zaboraviti. Verovatno je svekoliki problem odsustvo ideja. Takođe, deluje da ima previše kalkulacija i s vremenom i novcem da bismo se radovali i viđeno dugo pamtili. 

Jedan od naglasaka narednog OS će biti i na pokušaju da se dopre do šire publike. Kako, kad  manifestaciju iz saziva u saziv reklamira jedan mali bilbord na zgradi gde se održava, gotovo neprimetan za širu javnost?

To će biti posebno teško i izazovno s obzirom na to da će izložbu raditi tri kustoska tima i da će izložbeni prostori biti raštrkani po gradu, a naročito zato što se prvo odričemo promocije kad nema dovoljno novca, i radije ga ulažemo u produkciju i honorare za umetnike. Cilj ovogodišnjeg izdanja ipak je da dopre do publike, stare i nove, i ne ostane samo eksperiment u funkciji stručne javnosti. Zato se KCB i Savet, kao i kuratori, uveliko bave svim dostupnim kanalima promovisanja koji uključuju i paralelne sadržaje u institucijama odakle stižu kustosi. Mediji su takođe naši važni saveznici u ovom poslu.

Jedna kustoska linija 60. Oktobarca insistira na aktivizmu u umetnosti. Da li on zaista aktivira, ili služi isključivo  kao umetnički stejtment?

Čini mi se da se aktivizam u umetnosti ponekad izbegava, premda ta struja želi da učini svet boljim, ne odričući se same umetnosti. Činjenica je da on politizuje umetnost koristeći je kao oruđe u političkoj borbi, ali ta borba je legitimna. U našem savremenom svetu samo još umetnost ukazuje na mogućnost revolucije kao korenite promene izvan horizonta naših sadašnjih želja i očekivanja.

Drugi pravac narednog OS ide ka otkrivanju marginalizovanih autora. Da li će to omogućiti uobičajeni izbor umetnika po pozivu, a ne po konkursu?

Svaki umetnički direktor/kurator ima slobodu da odabere da li će raspisivati konkurs, pozivati direktno ili kombinovati ova dva pristupa, te stoga mora da proceni šta bi bilo najprimerenije trenutku u kom se osmišljava izložba. Mislim da je učešće po pozivu u nekom smislu poštenije jer poziva kustosa direkno na odgovornost, ali mu i omogućava kvalitetniju razmenu sa izabranim umetnicima.

Ako je u pitanju Lina Džuverović, i njene saradnice Emilia Epštajn, Ana Knežević i Rafaela Dražić, čiji je cilj da skrenu pažnju na umetnike „ispod radara“, mogu da pretpostavim da će se ovo desiti kroz direktan poziv određenim umetnicima, ali i povezivanje sa sličnim umetničkim praksama. Čini mi se da će se na ovaj način markirati jedna moguća, neformalna mreža umetnika koji istražuju potencijale suptilnih mikropolitičkih umetničkih gestova, i mogu biti mehanizmi u borbi protiv aktuelnog  eksploatatorskog i korporativnog odnosa države prema pojedincu.