Sa Vojom Brajovićem od Beograda do Kragujevca, i nazad: Danas je, bojim se, i pamet subverzivna

Kako je nedavno objavljeno, zbiru svojih prestižnih nagrada dodao je i Statuetu Joakim Vujić, koju Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, a tog pomalo oblačnog popodneva 15. februara krenuo je na svečano uručenje, kako je rekao, s radošću i ponosom…

„… I sa obe povređene noge. Na jednoj sam istegao ligament neko veče na predstavi Gospođica (JDP), a drugu sam sutradan povredio na snimanju. Al’ eto, to mi je da se prisetim da ono čuveno - za male korake potrebna je velika snaga - nije samo metafora.“

Smejemo se tim rečima njegova supruga Milica Mihajlović, naša poznata glumica, i moja malenkost na zadnjem sedištu automobila i srdačni, susretljivi Dušan za volanom.

Ima ona narodna…

Usput ponajviše priče o Gojku Šantiću, poznatom glumcu Jugoslovenskog dramskog, za koga je samo nekoliko sati pre toga objavljeno da više nije među nama.

Pomalo i o Žiči i Studenici nakon što smo prošli putokaze ka tim, kako je Voja rekao, „dokazima snage ljudskog duha”.
Približavamo se Kragujevcu, prolazimo pored nekih devastiranih delova grada, Dušan objašnjava ko je šta tu hteo da uradi, napravi, ali, avaj...

„Ima ona narodna kad kažu čoveku ‘molim te, nemoj da jedeš govna, a ovaj odgovara - jok, ti će mi zabraniš’“, veli Voja.

U kolima smeh koji prekida Brajovićevo pitanje:

„Šta je sad sa kragujevačkom Zastavom?“

„Tuga“, odgovara Dušan.

I dodaje:

„Kažu da sada treba da prave električne automobile... Ne znam. Kad sam bio mali, oko četiri po podne nisi mogao da prođeš kroz deo grada gde je Zastava od ljudi koji idu s posla. Ni ujutro kad na posao dolaze. A sad nigde nikog.“

„Ako nema perspektive za mlade ljude, sve je džaba. Ali zaista sve“, kaže Voja.
I nakon trenutka pauze i uzdaha, nastavlja:

„Blago onom ko je vidi. Stvarno mu zavidim.“

Stižemo u pozorište. Poslednje pripreme u punom jeku jer se te večeri svečano obeležava dan Knjaževsko-srpskog teatra dodeljivanjem nagrada i premijerom predstave Staklena menažerija Tenesija Vilijamsa, u režiji Olivere Ježine.

U pozorišnom bifeu neobavezni razgovor koji svaki čas prekida neko ko bi da se slika sa Brajovićem, sa Milicom takođe. Svima izlaze u susret.

Ozbiljan tip

Za stolom se, malo u šali, malo u zbilji otvori pitanje Vojinih nagrada za životno delo...

„Mislim da je za sada, tj. do sada poslednja, od romske zajednice medaljon sa mojim likom“, kaže Voja.

Smeh. Pominjemo seriju koju snima, Sumpor, triler u režiji Milorada Milinkovića, a na pitanje šta igra, odgovara:

„Anastasa Jovanovića. Ozbiljan tip. Nije samo čuveni fotograf. On je bio i kraljev Mosad, CIA i KGB. Kaže u jednom trenutku da je svašta radio, ali ubijao nije. I neće.“

Vojo Lučić, producent Knjaževsko-srpskog teatra i višestruko dragocena ličnost za pozorišni život Srbije, dolazi po Voju jer ga čekaju predstavnici medija.

Odgovarajući na pitanje o tome šta mu nagrada znači, između ostalog, rekao je:

„Kad je za životno delo, to može da znači i da nije mnogo ostalo od života. (...) Mnogo mi znači jer nosi ime Joakima Vujića. Preispitujem se da li je žiri u pravu, da li mi pripada... Joakim je jedan od najznačajnijih entuzijasta u borbi za kulturu svoga naroda, a tako se otvara put za napredak celokupnog društva. On je otvarao pozorište u jednoj kneževini u okviru Osmanskog carstva! Znao je i pokazao da narod mora u jeziku da očuva svoj identitet, a da treba da bude deo sveta. Nastavak misije Dositeja Obradovića, prethodnik takođe misionara Jovana Sterije Popovića… Vuka Karadžića da i ne pominjemo. Svi mi pozorišni ljudi potekli smo ispod Joakimovog šinjela.“

PROMO / Zoran Lazarevic Laki

U razgovorima za medije apostrofirao je sledeće:

„Vrlo je važno čuvati i razvijati pozorišta u tzv unutrašnjosti. I festivale! Gradovi u Srbiji su oni koji su pokrenuli celokupni kulturni razvoj Srbije kad u Beogradu gotovo ničeg nije bilo. Očuvati ansamble, negovati repertoar u pozorištima Srbije! Današnja veštačka inteligencija demotiviše mlade ljude da čitaju pa i da čuju. Preplavljeni smo raznim televizijama, ekranima, blogovima, mrežama... Pozorište, koje je živi susret, živa reč je protivteža. Pozorišta su punija nego crkve jer ljudi znaju da ih tu niko ništa neće slagati. Kakva god da je iluzija na sceni, ona istinski govori o slobodi, ljubavi, pravdi.... Sve umetnosti, pozorišna možda na najneposredniji način, oplemenjuju čoveka, podižu mu svest, proširuju vidike, daju mu u ruke i adute i oruđe da se bavi pitanjem šta je smisao i života i odlaska iz života.“

Nižu se pitanja o raznim ulogama...

„Kad se ovako presaberem, čini mi se - više sam radio nego što sam živeo. Ljudi najčešće rade da bi od toga živeli, glumac ne. On živi da bi radio. I ja sam živeo da bih radio.“

Ispovest o zmiji

Dodela nagrada na sceni, nakon premijere, proticala je u svečanoj a neposrednoj atmosferi i uz gromoglasne aplauze publike na nogama u prepunoj sali. Posebno nakon što je Voja Brajović, primajući nagradu, govorio pesmu Ljubomira Simovića Ispovest o zmiji. A kada su se scenska svetla pogasila, usledile su čestitke, fotografisanje, nazdravljanje u teatarskom bifeu...
Vreme je neumitno odmicalo, bližila se ponoć i trenutak za povratak u Beograd.

Upitan za utiske, rekao je:

„Ono što je dragoceno jeste to što sam iznova video kakve hvale je vredna kragujevačka publika. Urbana, tolerantna, izgrađenog stila i ukusa. Joakim Vujić je tvorac pozorišta i borac za mesto Srbije u svetu. Celog svog veka sam se pitao, a danas se pitam više nego ikad - kako se izboriti za pravi sistem vrednosti. Nisam uspeo, nismo uspeli, ali nema sumnje - moramo se boriti i dalje.“

Komentarišemo kako su ljudi bili oduševljeni pesmom Ljube Simovića, kako se uz osmeh govorilo da je Simović danas subverzivan…

„Danas je, bojim se, pamet subverzivna. Simović je, nesumnjivo, maestralan pesnik. Njegovi stihovi ne da raduju, oni, što bi se u žargonu reklo - dižu iz groba. Svakoga ko zna ovaj jezik. Govorio sam pesmu Ispovest o zmiji koja je o nama, o tome kako smo skloni da prepoznamo neprijatelja tamo gde ga nema, a zaboravljamo da smo sami sebi najveći neprijatelji. Mi zaista ne prepoznajemo da imamo prvu ligu pesnika u svetu. Govorimo tzv. mali jezik, a kada bi ti naši pesnički velikani, uzmimo samo na primer od početka 20. veka do danas, pisali na tzv. velikim jezicima - to bi odzvanjalo širom kugle.“

PROMO / Zoran Lazarevic Laki

Otvara se tema šta poezija i umetnost mogu ili ne mogu u odnosu na realni kontekst, na primer, oslobađajuću presudu u slučaju Slavka Ćuruvije, što je potpuni poraz i prava i pravde, moguće pokradene izbore...

„Umetnost gradi kulturu jednog naroda. A šta je to što može da dovede do svesti, pa i savesti ako nije umetnost. Pikasova Gernika je jedno od najsnažnijih svedočanstava ratnih strahota i najjačih antiratnih poruka. Dosta čitam poeziju, sam za sebe. Ponovo ću reći - imamo vrhunske pesnike! I moja ćerka Iskra se bavi poezijom. I veliko je pitanje šta bi moglo više da me ubije - njena poezija ili neka druga strašna reč. Dakle, poezija ima snagu. A što se aktuelnosti tiče... Ne znam šta se hoće sa tom oslobađajućom presudom za ubistvo Slavka Ćuruvije. Možda hoće da nam kažu da nije ubijen?!“

Nasmejasmo se, kako je Voja rekao, „crnim smehom“, a potom je napomenuo:

„Svaki bunt u jednoj autokratskoj vlasti podstiče razne udvorice, čankolisce, da se istaknu u ocrnjivanju onih koji kritički, dobronamerno sagledavaju stvari, odnosno vlast. Da nema tog glasnog, pa i masovnog udvorištva, možda bi ta kritička reč imala većeg efekta i kod onih na koje se to odnosi. Običan čovek je danas uplašen da će mu i slušanje kritičkih tonova dovesti u pitanje egzistenciju. Bilo je  besplatnih potkazivača, tužibaba, agitatora i u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu i u vreme Informbiroa... Njihov je trag u istoriji najgori. A šta može umetnost? Čini se na prvi pogled gotovo ništa. Ali, svejedno, ona mora protiv toga da se bori. Zato i postoji. Koliko će biti prepoznata u nekom vremenu zavisi od kapaciteta društva. Na nama je da to prepoznamo.“