Kasno jutro sa Mirom Banjac: Čovek se života seti onda kada ga napušta

Kasno subotnje jutro. Februar na izmaku, dan pomalo oblačan, a novosadske ulice bez mnogo gužve. U domu Mire Banjac atmosfera opuštena, a decentna, srdačna i dostojanstvena u isti mah.

Susret je upriličen povodom njene glavne uloge u kratkom igranom filmu Radivoja Raše Bukvića Još jedan dan, kojim je veče pre toga, uz Bartonovu akademiju Aleksandra Pejna, u Beogradu počeo 52. Fest, a te će večeri imati i premijeru u Novom Sadu.

Nekoliko neformalnih rečenica na početku, a to, u susretu s njom, po pravilu obično podrazumeva i svojevrsne pošalice u karakterističnom joj maniru…

„Uzmi taj kulen“

Neverovatna snaga isijava iz njenog krhkog tela. U prepletu gestova, reči, pogleda, izraza lica, isijava blistav koloplet lucidnosti, jednostavnosti, promišljenosti,  uočavanje bitnog u naizgled nebitnom, otvorenosti takođe…

„Hajde, šta treba… moram kod frizera“, kaže sa prizvukom šaljivosti u glasu. I dodaje u istom tonu:

„Imam večeras premijeru!“

Pali cigaretu i nastavlja:

„Mislila sam da će to večeras biti skromna projekcija, ali ne, kažu, biće i crveni tepih i… Nisam ja, zna se, baš neki ljubitelj hodanja po crvenom tepihu, ali zato - publika! E, njoj se klanjam do zemlje. Svim srcem i celim bićem.“

Pominjem da je prethodne večeri u Beogradu ulogom u filmu Još jedan dan, za čiju se novosadsku premijeru sprema, na izvestan način otvorila 52. Fest…

„To je zaista lep poklon meni. Nije mala stvar biti na početku Festa, pa još uz takvog velikana i majstora kakav je Želimir Žilnik.“

Zastaje na trenutak i šaljivo a bespogovorno kaže:

„Samo da se zna. Ja sam dobila nagradu Beogradski pobednik pre njega. E, sad ćemo, bogami, morati jedno drugo i častiti. Možda mi uz rakijicu da i ulogu, ko zna… Nego, uzmi taj kulen, samo pališ cigaru za cigarom. I nemoj da sam te čula kako ja to isto radim. To je drugo. Uopšte ne vodiš računa o mom frizeru i mojoj premijeri.“

Smejemo se…

„Šalu na stranu, Još jedan dan je moj prvi i jedini kratki film“, kaže.

Muzej marama

Upitana za proces rada, prvi susret sa scenariom, saradnju sa čuvenim glumcem Radivojem Rašom Bukvićem, kome je to rediteljski prvenac, kaže:

„Hrabar je Raša, hrabar u svakom smislu. Bilo je rizično odabrati mene za tu ulogu. Zbog godina, istanjenog zdravlja… Prvo smo imali jedan dubok, intiman razgovor. To je zapravo priča njegove bake za koju je bio, i ostao, veoma vezan. Poklonio mi je svoju intimu. Čekao me… Taj film u stvari puno govori i o njemu. Jedan mlad, lep i stasit, veoma darovit i vrlo uspešan glumac koji je, u ovom današnjem sumanutom vremenu punom buke i besa, punom neke isprazne gromoglasne taštine, zapravo skroman, duboko naklonjen pred onim što bismo mogli nazvati iskrom umetnosti, i pre svega iskrom života. Meni je to sve skupa nekako došlo i kao poklon. Bilo je zadovoljstvo raditi. Ne kažem da nije bivalo i teško. Ali, kao i u životu, ako je teško, ne znači da nije i lepo.“

Napominje da, u datom trenutku, film još nije videla, odnosno da će ga prvi put videti te večeri zajedno sa njenim „dragim Novosađanima“.

NIN / Vesna Lalić

„Igram jednu od žena našeg, moga podneblja. Prepoznala sam je u svom mentalitetu, i sebe u njenom. Kao i sa mnogim drugim ulogama. Kad bih otvarala muzej svojih uloga, to bi uglavnom bile marame. Tu i tamo kao neka frizura, vrlo retko, tek pokoji šešir… Zahvalna sam sudbini, ili kome god, što sam odigrala sve te žene. Tumarajući po njihovim usamljenostima, tugama, tragičnim trenucima, malim radostima od kojih se u njima budila velika nada, spoznavala sam da su na ovom našem - i istorijom i mentalitetskim sklopom - izmučenom tlu one bile te koje su gurale život napred.

Te skrajnute, često malo povijene žene, obično u senci, one su spasavale i sadašnjost i budućnost… Koliko sam umela i mogla, ja sam im kroz svoje role odavala poštovanje. Ne znam koliko sam uspela, ali znam da su mnoge, kako se to kaže, zaživele među ljudima. A više puta sam rekla, i ponavljaću dok me ima - vredi samo ono što je ostalo u ljudima. Nagrade su nagrade, one idu u muzeje, u arhive, ali ono što je najvažnije kada je o glumcima reč jeste ono što od nas kroz naše uloge ostaje u dušama, u bićima gledalaca, ono što su od nas glumaca ljudi, publika, poneli u sebi.“

Ispija lagano još koji gutljaj kafe i vraća se, kroz priču, na ulogu u Bukvićevom filmu.

„Ta stara žena živi u skladu sa najvišim vrednostima i načelima. Ne zato što je učena, naprotiv, nije, nego zato što ume i da voli i da poštuje. Živi u skladu s prirodom… Prepoznala sam to. Setila sam se i svoje bake koja se više davala životinjama i biljkama, više o njima brinula nego o sebi samoj. Ima u filmu važno mesto, jedna crna ptica. Naravno, nije lako snimati kad vam je u kadru partner ptica. Bilo je problema, ali ostvarile smo kontakt. U stvari, svi u ekipi su tu pticu usvojili kao svoju. Uloga te ptice u filmu nosi i zloslutnost, ali baka, sa sve bremenom na plećima, toj zloslutnosti se suprotstavlja svojom čistom dušom. I ljubavlju. Ona čeka unuka koji je u dalekom inostranstvu. I živi od čekanja. A velika je umetnost umeti živeti od čekanja. Nisam sigurna da ljudi danas to umeju, čak mislim da i ne žele da savladaju to umeće. Ona zapravo s ljubavlju i ganja gavrana koji je vesnik nesreće. Hrabra i spremna. Sama, ali nije usamljena. Heroj življenja.“

Zamorni crni vašar

Nakon nekoliko trenutaka tišine dodaje da veruje da i sada negde ima takvih ljudi, mada prevladava nešto sasvim drugo: „Čovek se života seti onda kada ga napušta.“

Zvoni telefon. Kratko se javlja i otvara se potom tema realnosti u kojoj živimo.

„Kao da je sve postalo jedan zamorni, sumorni, crni vašar. Nekada sam umela da se angažujem i da dignem glas. Više nemam ni snage ni zdravlja, ali i da imam, prosto ne znam gde bi mi sada bilo mesto. Pratim medije jer ne mogu da ne pratim, a vređa me toliko i takvo dominiranje banalnosti. I gotovo gde god pogledaš uhvate te muka i očaj: u pravosuđu nema nade, na izborima kako god da je glasanje kombinatorika odnosi prevagu, na sve strane neka sumanuta, a pride loša gradnja, samo da se napune nečiji džepovi, od slučaja u OŠ ‚Ribnikar‘ još se nisam oporavila, deca na decu ruku digla… Ej, šta smo to uradili! Posrće nam i boluje kultura, a mi, ljudi koji u njoj i od nje žive, na primer kad dođe Fest kao da živnemo, poverujemo da sve ide kako treba iako znamo i šta je i kako je.“

Pominjem da je na beogradskoj najavnoj konferenciji filma Još jedan dan rečeno i da je jedna od pet najstarijih aktivnih živih glumica u svetu.

- Uginula bih da ne radim. Kod kuće kopnim. Boli me noga, boli me ovo, boli me ono… Kad odem da radim, ništa me ne boli. I zahvalna sam životu što mogu da radim i Festu koji me iznova počastvovao. Umetnost je zdravlje, dobri filmovi su zdravlje. Mogu da osnaže čoveka. Da ga osnaže da se osvesti i da se bori za ono za šta se vredi boriti. Dan po dan. I sama sam se ceo život borila. Moj je put bio sa preprekama, skretanjima… Pešačeći kroz sebe i druge, do važnih ljudi i važnih stvari sam dolazila. Rašina baka je govorila ‘đe god da odeš, na isto dupe sedneš’. To je tačno. Treba dobijati bitke sa sobom pa ćeš onda lakše i sa drugima. I umeti prepoznati šta je zaista važno u životu, šta je ono što te samo troši, a šta i ispunjava... I nije tajna, zna se da zapravo imamo samo ono što dajemo.“