Biljana Đurđević za NIN: Treba oteti voz i skloniti se sa šina

Velika slikarka apostrofira slobodu koju je opevao Ivan Mažuranić, po kome je dobila ime ulica gde stvara. Tu u svom ateljeu uživa u sopstvenom radu i, kako kaže, uvek traži više od sledeće slike, pa joj se stalno dešavaju metamorfoze.

Prošle nedelje u beogradskoj galeriji Hestija ova umetnica, svetske reputacije, predstavila je izložbu Poslednja večera, nastavak njenog višegodišnjeg projekta Studija slučaja, koji obuhvata slikarstvo, animacije i grafički roman, a fokus je na eksploatisanom, umornom telu - našem zajedničkom telu.

Na vašim novim slikama čovek je posrnuo, zgrčen je na zemlji. Šta predstavlja taj njegov pad?

Bespomoćnost, odustajanje od borbe zbog nemogućnosti da se vidi šta se od nje dobija. To je metafora, možda prejaka, na povlačenje iz bitke za sopstveni bolji život, za svoje ja. Izgubili smo svoje ja kao narod. Izgubili smo ga kao građani. Potpuno. Čim je nestalo ja, izgubili smo mi. Čak i kada smatramo da smo i dalje tu, i dalje svoji, često ne mislimo ni na koga, pa čak ni na sebe. Jer, ako je drugima loše, kako tebi može biti dobro?

Radeći na ovoj seriji, bili ste u dijalogu sa delima Aristotela, Dantea i drugih velikih mislilaca, a u ovom slučaju to su Fuko i njegovo delo Nadzirati i kažnjavati (1975), pa su kažnjavanje, i kaznene jedinice, u glavnoj ulozi na izložbi.

Zapravo njihova arhitektura, za koju Fuko tvrdi da je prihvaćena, ne samo u zatvorima, već i bolnicama, školama, fabrikama. Taj nadzorni sistem se prenosi svugde, sa istom željom. Nema tu razlike. Ne daje se intima ni radniku, ni đaku, ni bolesniku. Sve se nadzire.

Od druge polovine 20. veka nadzor je pojačan, a upotrebom novih medija je i suptilniji?

Počeo je da viče! Ta tehnologija društvenih mreža je najgenijalnija vrsta prismotre. Fuko bi sada bio u transu, ne bi stizao da piše koliko bi mu primera nadzora dolazilo iz te sfere. Ta arhitektura, kojom se bavio u ovoj knjizi, više nije fizička, postala je virtuelna, i predstavlja daleko kompleksniji oblik nadzora. Nekada je postojala mogućnost eskapizma, da se čovek osami, a sada vas sve uterava u taj sistem nadzora, da biste nešto ostvarili.

Na centralnoj kompoziciji, preko pločica, u jednom od tih prostora nadzora postoje tragovi rikošeta. Ko je tu na koga pucao?

To pitanje ostavljam otvorenim. Ali pretpostavljam da znamo svi odgovor. Čovek koji veruje u ispravnost nesposoban je da podigne ruku na drugog. Bilo verbalno ili fizički. Ako sledite ispravnost, obazrivi ste prema drugima. Na društvenim mrežama sada je mnogo lako i podići i baciti kamen na svakog. A da li iko treba da ga diže? A kamoli da ga baci! To je ta nesposobnost ljudi da stanu, razmisle, nego se priklanjaju masi.

U kojoj se razvija agresija?

To je simbioza straha i agresije. Masa voli jačinu.

Nasuprot tome, na jednom platnu, u ćošku je samo par cipela. Ono govori o usamljenosti, velikom bolu koji pojedinac oseća u sistemu nadzora?

Ideja je bila da u tom haosu osoba koja skida cipele i ostavlja ih verovatno zauvek, time, u poslednjem trenutku, uspostavlja neki red. Misaoni red ako ništa drugo.

NIN / Zoran Ilić

To emotivno stanje koje prenosite na platno odnosi se na čitavo čovečanstvo. Da li smo kao vrsta dostigli tačku sa koje se sve survava?

Mi prisustvujemo onom što se zove dekadencija. Apsolutna, moralna, etička... To je sunovrat, zato što smo stalno u repeticiji istorije iz koje ništa ne učimo. Zovemo sebe inteligentnom vrstom, a životinje bolje uče od nas. Kada nešto loše dožive na nekom mestu, više tu ne prolaze i šalju signale svojoj vrsti da tuda ne ide. A ljudi i kada naprave velika stratišta i propate velike tuge, ulaze u nove ratove i još veće gluposti. Više zla činimo drugim ljudima nego ranije. Stigli smo u 21. vek u kome se izgubilo i ono što je bilo jedino ispravno: osam sati rada, osam odmora, razmišljanja, obrazovanja, kulture, i osam sati sna. Ne znam ko sada ima privilegiju da ima te tri stavke u životu.

Kada biste te globalne metafore primenili na naše okruženje, na Srbiju, kako bi ta slika izgledala?

Forma bi bila ista, samo bi atmosfera bila malo lošija. Ako ništa drugo, negde u svetu još postoji taj povetarac koji smo zaustavili. Nisam mirna kada pričam o Srbiji. Mnogo je toga mračnog, nečeg za šta ne mogu da verujem da nam se dešava. Stalno mislimo biće bolje, a to bolje bude zametak nečeg još goreg. I to onda galopira. Što duže živim ovde, sve sam veći pesimista. Više ne shvatam kako se iz ovoga izlazi.

Da li je eskapizam u umetnost, u tim okolnostima, mogućnost slobode?

To je najzdraviji eskapizam i najveća sloboda. Naročito u mojoj grani, u kojoj ste potpuno nezavisni. Mogu da slikam za sebe, a da niko to nikada ne vidi, ali sam sebi rekla ono što sam želela. Ne može vam niko to oduzeti. Velika muka Srbije je što ne prepoznaje umetnost kao važan segment u opštem mentalnom zdravlju, a kulturu kao okosnicu zdrave nacije. Uz to, oni kojima bi umetnost mogla da pruži beg od teškog rada, teških dana, ne dobijaju adekvatno obrazovanje.

Nas će dotući Bolonja, jer taj sistem neguje mediokritet, a ne vrhunske profesionalce. Takvo obrazovanje ne razvija kritičko mišljenje, koje je važno da bismo stekli stav o tome ko smo. Onoga trenutka kada prestanemo da se zamlaćujemo sa Bolonjom i vratimo se klasičnom obrazovanju, dobićemo nov korpus ljudi sposoban da se bavi problemima u društvu. Ovako samo podgrevamo taj jedan mulj, smrad, sumpor koji stalno izlazi iz svega.

Ima li država nadzor nad stvaraocima?

Ima utoliko što sputava, određuje, dodeljuje. Nadzire ona ono što joj je drago, a to često nije u skladu sa onim što nam je potrebno ili adekvatno. Potencira se određena vrsta stvaralaštva, koja je mila, ili pojedincu u okviru vrhuške, ili je to nešto što ne zahteva razmišljanje.

NIN / Zoran Ilić

Postavka Poslednja večera je u privatnoj galeriji, a one poslednjih godina menjaju sliku naše likovne scene. Na koji način?

To je blagoslov, jer se sve bilo svelo na Savu Šumanovića i Paju Jovanovića. Živi umetnici su najzad dobili svoju zonu, neko tržište koje ne pokriva samo mrtve. Tržište može da pomogne, ne samo pojedinačnom razvoju autora, već i da se kroz to razvija scena, ali i identitet Srbije.

Zastupa vas i jedna fondacija u Beču, a sarađivali ste sa mnogim svetskim galerijama. Kakve su razlike?

Velike, nedodirljive. Kontakt sa galerijama tog nivoa, sa kojima sam radila, vrlo je naporan, rudarski posao. A tu je i nerazumevanje da umetnik treba da stvara na osnovu inspiracije i sopstvenog istraživanja, a ne prema potrebama tržišta. Ipak, čovek uvek ima izbor, i nije potrebno stalno pratiti krdo. Nekada možete da stanete i kažete: „Ja neću ovo, ne prija mi“. Mnogi se, međutim, polakome, zbog lepih prihoda. Treba zakočiti. Stati. Najteže je i najbolje biti sam. Sami ste sebi računovođa. Ja sam tu ekskluzivnu poziciju stekla zahvaljujući sopstvenoj tvrdoglavosti.

Koji će slučaj zaključiti studiju?

Najveći. Biće to kulminacija. U toj prilično velikoj slici, fizički zahtevnoj za izvođenje, koja će biti gotova do kraja godine, biće sublimirane sve ideje velikih mislilaca kojima sam se do sada bavila, emotivno ih proživela i dovela do vizuelnog identiteta. Zanose me ideje ljudi koji veruju u moralne ekstreme. Niče je uvek tu prisutan.

Kada će na napušten peron sa vaše slike stići voz i gde će nas odvesti?

Stiže. Tu je važno oteti mašinovođu i krenuti u pravcu u kome treba, a ne ostati na onome šta nam mašinovođa kaže. Treba oteti voz i skloniti se sa šina.