Radovan Vujović za NIN: Zlo se usavršilo, stvarnost je prevazišla fikciju

Ako je suditi po znatiželji i iščekivanju, premijera predstave „Mister Dolar“ 15. marta u Narodnom pozorištu u Beogradu je prvorazredni pozorišni, i ne samo pozorišni, događaj. Čuđenju, mogli bismo reći, nema mesta jer u igri je poznati naslov slavnog nam komediografa, klasika Branislava Nušića, režiju potpisuje svetski a naš, domaćim i stranim nagradama ovenčan Miloš Lolić, a u podeli glumac izuzetnog dara, raznorodnog a uvek tako ubedljivog glumačkog rukopisa koji iz uloge u ulogu, i na sceni i na ekranu, osvaja slojevitim, dubokim a nepretencioznim, očaravajućim a naoko  jednostavnim glumačkim sredstvima – Radovan Vujović.

Od 2003. godine, kada je kao student debitovao u Zvezdara teatru, u predstavi „Pogled u nebo”, Radovan Vujović odigrao je niz veoma zapaženih uloga na raznim scenama u Beogradu i Srbiji, a najviše u nekadašnjem matičnom Pozorištu „Boško Buha”, te u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član postao 2010. godine. Osim u teatru, ovaj glumac, koji je rođen pre četiri decenije u Užicu, s velikim uspehom igra i na filmu i  na televiziji, gde je, takođe, ostvario značajne role, pre svega u ostvarenjima „Šejtanov ratnik”, „Bilo jednom u Srbiji”, „Južni vetar”, „Vreme zla”, „Državni službenik”, „Koreni”, „Vojna akademija”, „Deca zla”...

Pod okriljem tandema Nušić-Lolić, i pod svodom nacionalnog teatra, zaigraće g. Matkovića, jednog od glavnih junaka „Mister Dolara“, komedije iz 1932. u čijem središtu je priča o skorojevićima koji lako mada etički problematično dolaze do novca, o onima koji im se ulaguju... Zapravo, ključni lik Nušićevog komada su novac i njegova enormna moć koju mu je dao čovek sam da bi mu ovaj lomio kičmu, pravio ga budalom, skidao glavu... Po potrebi.

Uz Radovana Vujovića, kome je ovo debi u nacionalnom teatru, u velikom ansamblu su i Nedim Nezirović, Aleksandar Srećković, Teodora Dragićević, Aleksandar Vučković, Iva Milanović, Kalina Kovačević, Dragan Sekulić, Vaja Dujović, Nemanja Stamatović, Bojana Bambić, Vučić Perović, Jovan Jovanović, Sofija Uzunović, Danilo Lončarević, Ivana Šćepanović...

Stiče se utisak da je tekst u trenutku nastanka bio daleko ispred svog vremena, a da je danas, na tematskom planu, aktuelniji nego tada?

Nušić je vizionarski prepoznao moć novca i šta on u ljudima budi još pre skoro jednog veka; slažem se da je ta tema sada aktuelnija nego ikad, a s druge strane, čini mi se da su stvari danas nešto gore nego tada. Likovi Nušićeve drame nastoje da prodaju srebrni servis ostao od majke, brilijantske minđuše od staramajke, čast, ugled, ponos i sve što je za prodaju. Ali, to rade diskretno, u poverenju, s određenom dozom svesti da to treba sakriti. Danas više nije tako.

Nego?

Ništa se ne krije, jasno je da je sve, apsolutno sve je na prodaju, svako poniženje je opravdano ako donosi novac. Ljudi ne da se ne stide, nego se time čak i ponose.

Poveren vam je lik gospodina Matkovića, razočaranog, ciničnog i relativno bogatog građanina koji, u želji da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada, kao i devojci koja ga je ostavila, uspeva da ih moralno kompromituje vešto izvedenom varkom… Deluje li rasplet bezazleno? 

Rasplet „Mister Dolara” iz današnje perspektive deluje bezazleno, na trenutke čak i naivno, ali Nušić ima i dubinu i slojeve. U poslednjih sto godina, od kad je tekst nastao, moć novca je postala ozbiljnija i mračnija. Sistem vrednosti u kom se sve posmatra kroz novac, i postoji za novac, metastazirao je i progutao skoro sve ostalo. Beskrupulozna i neumorna trka za istim obuzela je ceo život današnjeg čoveka, i retki su oni koji imaju taj luksuz i hrabrost da u toj krvoločnoj trci ne učestvuju.

TANJUG / Jadranka Ilić

Tokom života, Nušić je često bio proganjan kao pisac, a zbog političkih stavova je i robijao. U mnogim delima ismevao je ljudsku sujetu, glupost, licemerje… Danas jedni tvrde da u tom ismevanju nikad nije bio zlonameran i otrovan, drugi smatraju suprotno. Vi kažete?

Nušić je naš najveći komediograf. Da li je ili nije voleo svoj narod,  ne znam, ali sam siguran da ga je poznavao u dušu. Njegove komedije ubadaju u centar. Niko nije tako precizno detektovao i na tako urnebesan način opisao sve tragično smešne odlike našeg mentaliteta,  sistem koji se iz njih uspostavio i koji ovde traje već vekovima.

Šta mislite, šta bi mu sada posebno zapalo za oko kada bi bio u situaciji da prošeta današnjom Srbijom?

Sistem je manje-više isti. Kapital, kroz svoje robove političare, progoni i marginalizuje svakog ko misli svojom glavom i ko ukazuje na nedostatke sistema. Ali, čini mi se da su danas i ljudi i društvo i država mnogo luđi, gori i smešniji nego u Nušićevo vreme. Zlo se usavršilo. Stvarnost je prevazišla fikciju. Ako čovek želi da gleda, videće da je sve do te mere poremećeno, sumanuto, izvrnuto naglavačke, surovo i bez perspektive; čini mi se da bi Nušić imao toliko materijala da ne bi znao na šta da usmeri svoje pero, odakle da počne. Možda bi ga taj paradoks izbora paralisao? Možda bi svoju britku duhovitost i hrabrost skupo platio? Možda zato i nemamo novog Nušića danas, iako nam je preko potreban.

Nušić je iza sebe ostavio veoma impozantan književni opus. Pisao je romane, priče, eseje, drame, ali je ostao najprepoznatljiviji po komedijama. Stiče se utisak da je odsustvo stida, koje ste pomenuli na početku razgovora, jedan od glavnih problema kojim se bavio kroz svoj celokupan opus. Dakle, u tom smislu, izgleda da niti smo izvukli neke pouke, niti smo nešto naučili?

Ma kakvi naučili! Sreta Numera i dalje mesi javno mnjenje, Jevrem Prokić švercuje špiritus i sanja da postane narodni poslanik, Laza Klomfer takođe, „Ožalošćena porodica” čerupa šta stigne, Jerotije Pantić otvara tuđa pisma i hapsi sumnjiva lica, Aleksa Žunjić se hvali da je špijun, Živka ministarka stavlja zlatan zub…

U prethodne dve decenije, igrali ste u raznim beogradskim i srpskim teatrima, ali nikad u Narodnom pozorištu u Beogradu; kao gost, prvi put stajete na scenu jedne od naših najznačajnijih kulturnih institucija. Verujem da ćete sve ovo „utefteriti“ kao još jedno dragoceno iskustvo u svojoj karijeri?

Igrati na Velikoj sceni nacionalnog teatra je jedan poseban doživljaj, velika čast i odgovornost, jer je to institucija sa ogromnom tradicijom. Za mene je rad u Narodnom pozorištu bio veliko zadovoljstvo. Na prvom mestu zbog izvanredne postave mladih glumaca s kojima sam u podeli i koje sam imao priliku da upoznam i s njima sarađujem. Njihova energija, talenat i posvećenost pozorištu divni su i inspirišu. Ceo proces pravljenja predstave zajedno s njima i s rediteljem Milošem Lolićem je bio jedinstveno iskustvo za mene, nešto o čemu svaki glumac mašta. Kada se stvari tako poklope, ne postoji ništa lepše.

Osim u pozorištu, ostvarili ste i niz veoma upečatljivih filmskih i televizijskih uloga. Da li vam je neka od njih bila posebna, prelomna?

Teško pitanje. Nemam jednu ulogu posle koje mi se karijera bitno promenila. Čini mi se da su kod mene stvari išle postepeno. Uvek je značajna prva uloga po kojoj postanete prepoznatljivi za publiku, al’ ja sam se trudio da svakom sledećom  pokažem nešto novo i drugačije. Uvek sam težio da gradim svoju karijeru na onome što nazivaju „karakterni glumac”, da se klonim tabloida i te vrste popularnosti, i da fokus uvek bude na mom poslu, mojim ulogama, a ne na privatnom životu. Tako sam birao uloge, a imao sam i sreću da su me reditelji tako videli i nudili mi različite stvari.