Dragan Mićanović za NIN: Strah me da je ceo svet pobalkanio

Svoju kvantitetom i kvalitetom bogatu karijeru upotpunio je naslovnom rolom u najnovijoj predstavi „Sirano” Edmona Rostana, u režiji Gorčina Stojanovića, njegovog matičnog pozorišta Jugoslovenskog dramskog. Trebalo bi i vremena i prostora da se makar na preskokce pomenu njegove brojne uloge kojima se zlatnim slovima upisao u najveća imena ovdašnjeg glumišta, a time i u kulturu ovih prostora koja je uvek, priznavalo se to ili ne, ključna nit identiteta svakog društva, pa i našeg. No, moglo bi se reći da je u ovom periodu napravio i korak više, korak dalje…

Dok se s naročitim zanimanjem čekalo da otelotvori čuveni lik dramske literature, nosonju velikog srca i britke pameti, kako se, između ostalog, o Siranu govori, široka publika ga je s oduševljenjem gledala, i gleda, kao Vukašina Katića u hvale vrednoj seriji „Vreme smrti”.

Između ostalog, zanosno je u titraju lica, ili položaju tela, ili pogledu… otelotvorio ne samo lomove u duši čoveka rastrzanog između okrenutosti obzorju novog i pripadnosti rodnoj grudi koja ga ne razume, oca čija se briga za decu sudara sa brigom za otadžbinu, nego je učinio da od krvi i mesa postane sva složenost sudbine pojedinca u istorijskoj vetrometini kakva je rat, konkretno Prvi svetski.

S velikim interesovanjem se očekuje i serija „Sablja” koja će, nakon projekcije u Kanu, u dogledno vreme stići pred ovdašnje TV gledaoce, a u kojoj igra ubijenog premijera Zorana Đinđića.

U razgovoru za NIN, premda potpuno zaokupljen predstavom u kojoj igra sa Marijom Vicković, Anitom Mančić, Nebojšom Milovanovićem, Joakimom Tasićem, Markom Janketićem, Slobodanom Tešićem i drugima, susretljiv i predan, govori o pomenutim ulogama, svom odnosu prema glumačkim izazovima, našem dobu, odnosu pozorišne scene i realnosti…

S kojim osećanjem, očekivanjem ste išli u susret nedavnoj premijeri „Sirana”,  predstavi u kojoj igrate naslovnu rolu?

Moram priznati da su mi osećanja bila pomešana kako se bližila premijera. Bez sumnje, tu je radost zbog skorog susreta sa publikom, ujedno i strah što ih puštamo u naš svet koji smo tri meseca stvarali, maštali i ljubomorno čuvali za sebe. Tu je i tuga što se rastajete sa tim procesom rada i ulazite u fazu igranja predstave. Znate, mi smo naše vreme provodili u prelepim Rostanovim stihovima, borili se sa njima, lomili i jezik i mozak da ih savladamo, da ih prebacimo preko rampe, vodila nas je vanvremenska, strasna ljubav naših likova, šeširi, mačevi, perjanice…

Privilegija je to, bar je ja tako doživljavam, taj pozorišni rudnik prepun igre i mašte, koji opet zahteva i odgovornost prema ovom velikom dramskom delu.

PROMO / Nebojša Babić/JDP

„Sirano“ je, između ostalog, priča o odnosu slobode i ljubavi, kao i o (ne)mogućem položaju čoveka koji se kvalitetima razlikuje od sredine čiji je deo. Kada se u svetu realnosti osvrnete oko sebe, kakav je status vrednosti koje odlikuju Sirana, ideala kojih je oličenje?

Ah, šta je sve Sirano - pesnik, borac, kavgadžija… Usamljen sneva. Kažu da je bio suviše slobodan, radio šta je hteo. Buntovnik, ubica i još mnogo toga stalo je u lik čuvenog nosonje. On se maskira i skriva, ali se i neobuzdano razotkriva i eksponira. Priznajem da nije lako postići tu lepezu emocija koje ovaj komad nosi, ali je zato i veliki izazov koji zaokuplja glumce već decenijama i ja sam presrećan što, eto, imam priliku da se borim sa svim tim izazovima. Ovo je veliki tekst koji sa sobom nosi beskraj i znam da ću svakim novim izvođenjem otkrivati nešto novo što mi je u toku proba možda promaklo. Ali i to je čar pozorišta.

Sirano de Beržerak je klasik u literaturi i kao takav nosi poruke i postavlja pitanja koja su relevantna i danas i biće uvek, za svaku novu generaciju, jer joj je osnova u nečemu što pokreće sve, a to je ljubav.

Malo toga od Siranovih vrlina možemo naći u današnjem vremenu, nažalost, još manje ideala kojima on teži, ali baš zato se ne sme odustati. On kaže: „Znam da ću podleći kada se umorim, al’ šta mari, ja se borim, borim, borim”.

Ovo je vrlo markantan momenat u vašoj karijeri. Idući u susret premijeri „Sirana“, gledamo vas u maestralno kreiranoj ulozi Vukašina Katića u seriji „Vreme smrti“, koja, između ostalog, govori o besmislu rata, sudaru tradicionalnog i novog... Šta je vama bilo ključno u građenju lika u odnosu prema priči?

Vukašin Katić, koga igram, vuče tragičnu porodičnu priču i teret društveno-angažovanog političara drugačijeg mišljenja od većinskog, zbog čega ga, tako tipično za nas sa ovih prostora, optužuju da je izdajnik. U periodu raspada države, izbeglištva, velike žrtve, junačkog otpora… taj usamljeni čovek pokušava da nađe, kako i sam kaže, izlaz u ovom bezizlazu. Bilo mi je pravo glumačko zadovoljstvo braniti ga u dijalozima sa Nikolom Pašićem ili Živojinom Mišićem i u scenama u Skupštini Srbije. Ti razgovori, rasprave i dileme kako spasti zemlju, kojim putem i sa kim ići, neverovatno su slični sa današnjicom. Rastrzan narod i tada i sada.

Pomenuti markantan momenat vaše karijere obuhvata i činjenicu da igrate Zorana Đinđića u seriji „Sablja“, koja nakon Kanskog festivala stiže pred našu publiku. Kakav je to bio izazov?

Iako ima dosta sličnosti, za razliku od Vukašina Katića koji je izmišljen lik smešten u turbulentno doba naše istorije, Zoran Đinđić je i te kako postojao i veoma uticao ne samo na društvo u bliskoj nam prošlosti, nego i na moj život. Njegova tragična sudbina me veoma pogodila, tako da mi nije bilo lako vratiti se u to mračno doba devedesetih. Serija „Sablja“ je nešto što sa velikim uzbuđenjem očekujem. Politički triler vezan za ubistvo prvog demokratski izabranog premijera za mene je bio glumački izazov, možda veći od svih koje sam imao do sada.

PROMO / Nebojša Babić/JDP

Ne imitirati, naći meru u sličnosti, pokušati osvojiti tu brzinu misli i vedrog duha kojom je Zoran Đinđić plenio. Jako zahtevno snimanje, u pojedinim trenucima snimanja samog atentata i mučno. U dogovoru sa rediteljima, uz njihovu pomoć, zajedno smo merili svaku reč, gest… Želeo bih da naglasim - stvarali smo dramsku seriju i u njoj dramski lik, a ne dokumentarac. Mislim da smo u tome uspeli, a potvrdu kvaliteta posla smo dobili i ulaskom u selekciju Kanskog serijskog festivala.

Pratite li medije, društvenu i političku scenu. Šta vam je privuklo pažnju u poslednje vreme? Jezikom pozorišta - kog je žanra sve što nam se dešava, ko su i kakvi su glavni likovi na toj sceni?

Pratim jer, eto, mislim da moram. Mada sve slabije i nezainteresovanije. Možda i zbog godina i umora od lošeg materijala. A opet tu su i iskustvo i odgovornost koji mi govore da na ovom podneblju gde živimo moraš biti na oprezu, jer u ovih nekoliko decenija političke svesnosti (ne računam samo period bezbrižnog detinjstva) doživite ratove, raspad država i promenu njihovih imena - SFRJ, SRJ, SCG pa SR, ubiju vam premijera na ulazu u zgradu Vlade… da pomenem samo neke od političkih trauma. A sad imam i strah da je ceo svet u nekom užasnom grču, sklon destrukciji. Podseća me sve to na naše devedesete, da je pobalkanio.

Zbunjen sam ovim vremenom i ne znam gde bih ga svrstao. Nema tu žanra kad je u društvu laž odomaćena. Pozorište ne trpi laž sa scene.

Razni političari imaju potrebu da često u raspravama kažu - nemojte od ovog/onog/čega god, praviti pozorište, a kad hoće da ga začine još više, onda kažu - nemojte praviti cirkus. Kako me to ljuti i vređa kada čujem. Nemate vi pojma s čim se upoređujete. Svetlosnim godinama ste vi, dame i gospodo, daleko od dobrog pozorišta.