Svi za jednog, jedan za sve

Za izbore koji nas očekuju za sedam meseci, pozicije vlasti kristalno su jasne, a pozicije opozicije se ni ne naziru. Nekoliko je tu ključnih stvari – datum održavanja izbora, koje ćemo sve izbore imati, da li u istom danu, kome to i zbog čega odgovara, na koje će izbore opozicija izaći i da li je to uopšte upitno, da li će se nešto u izbornim uslovima promeniti, da li se pobednik svih potencijalnih izbora unapred zna, ima li opozicija šanse da na nekima od njih pobedi čak i uz ovakve izborne uslove i sa kakvom strategijom će nastupiti? Pitanja je mnogo, pa da krenemo redom i sa odgovorima. Iako se najavljivalo da će se izbori - makar vanredni parlamentarni, najavljeni i pre formiranja nove vlade Ane Brnabić - održati krajem 2021, očigledno to nije bilo u interesu Aleksandra Vučića. Štaviše, mislim da opcija da se svi izbori zajedno održe ove godine nikada nije ni razmatrana. To nije bila opcija, jer Vučić ne želi da sebi „skrati“ predsednički mandat. Iako su male šanse da bi zbog toga izgubio izbore ili da bi to i minimalno uticalo na rezultate, ne želi to da radi zbog 2012. i Borisa Tadića, kako zbog „uroka“ (a siguran sam da o tome razmišlja), tako i zbog argumentacije kako je baš stara vlast to radila, a on jel`te neće, jer poštuje institucije. Vučić je imao razloga da raspiše vanredne parlamentarne izbore kako bi opozicija izašla na njih, ušla u parlament i potencijalno izgubila mogućnost da kritikuje vlast za nelegalne i nelegitimne izbore, čime bi i tu „priču“ zatvorio makar na neko vreme. Samo, zašto bi ih time častio pre predsedničkih ili beogradskih izbora, kada sve zajedno može da se odradi u aprilu 2022? A redovni predsednički izbori, u skladu sa zakonima i Ustavom, mogu biti raspisani samo jednog dana i to 3. marta, tako da se najranije mogu održati 3. aprila, a najkasnije 1. maja. Ako izuzmemo 1. maj kao neradni dan i 24. april kao pravoslavni Uskrs, oni će se održati 3. ili 10. aprila, jer je 17. aprila katolički Uskrs, pa će možda gledati da se izbegne i taj datum. Tajna „saznanja“ pojedinih medija o izborima krajem marta su netačna, a pitanje je i zašto niko iz tih medija nije pogledao procedure za raspisivanje i održavanje redovnih predsedničkih izbora. Prošle godine je promenjen i Zakon o lokalnim izborima, pa se izbori u Beogradu vrlo lako mogu smestiti u ove datume. Iz jednog dodatnog razloga Vučić će upravo tada raspisati i vanredne parlamentarne izbore i sigurno ih neće ostaviti za kasnije. Ako se ima u vidu da će opozicija gotovo sigurno izaći na izbore u Beogradu i da će paralelno sa njima biti organizovani i parlamentarni izbori, to potencijal za eventualni bojkot predsedničkih izbora smanjuje na nulu. Jednostavno, opozicija ne može da učestvuje na parlamentarnim, a da ne učestvuje na predsedničkim izborima. A čak i kada bi to uradila, to ne bi imalo nikakvog efekta. Ovo navodim jer je moglo da se desi da opozicija izađe na beogradske, a da bojkotuje predsedničke izbore, uz obrazloženje da u Beogradu postoje kakvi-takvi izborni uslovi i da Vučiću potencijalno naprave novi problem demokratskog deficita. Na predsedničkim izborima, za razliku od parlamentarnih, pobednik odnosi bukvalno sve. Ukoliko neka stranka preskoči cenzus na parlamentarnim izborima, naredne četiri godine imaće poslanike, sigurne izvore finansiranja… Na predsedničkim izborima ili ste pobednik ili nemate apsolutno ništa, čak i ako u drugom krugu osvojite 49 odsto, a protivnik dobije više. Zato je predsedničke izbore mnogo lakše bojkotovati nego parlamentarne, od kojih svako ko pređe cenzus nešto dobija. I zato će Vučić dati opoziciji možda i sve što zatraži, osim da se izbori razdvoje, jer je njemu bitno da pobedi u utakmici u kojoj će svi učestvovati. Dodatno, opozicija sa ograničenim finansijskim i ljudskim resursima imaće veći problem da „pokrije“ sve, umesto samo beogradske izbore. Zato je opozicija morala da insistira na razdvajanju izbora, kao uslovu svih uslova još od 22. juna 2020. Nakon što je u Beogradu na parlamentarne izbore izašlo samo 35 odsto birača, morali su odmah da traže pregovore o unapređenju izbornih uslova za lokalne izbore u Beogradu i da se rezultati tih pregovora testiraju mnogo pre njihovog redovnog termina. Ovako, čak i bez zahteva za vanrednim parlamentarnim izborima nakon bojkota – Vučić ih je sam poklonio i uveo u problem celu opoziciju, jer je praktično zacementirao da će se svi izbori održati istog dana. Šta u ovakvim okolnostima opozicija može da uradi? Ako se tokom pregovora o izborima u narednih mesec dana ništa epohalno ne desi, to će značiti da se stanje nije popravilo. Da li bi onda opozicija ponovo trebalo da bojkotuje ili da izađe na izbore? S jedne strane, ako nije iskoristila bojkot 2020. da popravi izborne uslove, zašto bi novi bojkot doneo nešto bolje i drugačije? S druge strane, od izlaska na izbore sa unapred poznatim pobednikom svakako nema vajde, makar ne na nacionalnom nivou. To može samo da znači da je opoziciji potrebna nova, treća strategija borbe protiv aktuelne vlasti. Ako bojkot nije doneo poboljšanje, a ni izbori to svakako neće doneti, onda se mora smisliti nešto novo. Izbori u Beogradu svakako će biti neizvesni. To, naravno, ne znači da će opozicija lako da pobedi na njima, ali ni SNS ne može da računa na laku pobedu. Možda najvažniji razlozi za to su veća informisanost građana i veća ekonomska nezavisnost birača u odnosu na ostatak Srbije. Uz to, zna se i da je opozicija najjača u Beogradu, ali je veliko pitanje da li se sve ostalo može žrtvovati i pristati na izlazak na izbore svuda, bez unapređenja izbornih uslova, zarad prilike u Beogradu? Sigurno svi koji žive van Beograda ne gledaju blagonaklono na to, ali bi to bio ozbiljan udarac za Vučića i SNS i uvod u pad i na nacionalnom nivou. Mora se otvoreno priznati da je, u slučaju da se u veoma kratkom roku izborni uslovi suštinski ne promene, teško i pomisliti da bi opozicija mogla da osvoji većinu u parlamentu ili da pobedi na predsedničkim izborima, čak i da bude drugog kruga. Ne zato što opozicija nema kandidata ili nema program, već zato što je SNS svojim tehnikama vladanja praktično ukinuo demokratiju, iako postoje izbori. Vlast toliko krši zakone u vezi sa izborima i zbog toga ima toliku nepravednu prednost da je nemoguće pobediti je dok je tako. Ona je sve izbore do sada i organizovala tako da ishod osigura čak i pre nego što ih raspiše. Pa, pogledajte samo razmere medijske propagande, funkcionerske kampanje, izvlačenja javnog novca, ucenjivanja i maltretiranja ljudi, korišćenje kakvih tipova ljudi (kriminalnih klanova) za političke potrebe… S druge strane, iz ponašanja opozicionih aktera čini se da će izaći na sve izbore 2022, a da im zahtev za razdvajanje izbora više nije ni među glavnim u pregovorima o izbornim uslovima. Šta onda opozicija sada može da radi? Kako da nastupi na svim tim izborima i na koji način? Ako će već na sve njih izaći, morala bi da vodi računa o dvema stvarima – o motivaciji, da građanima probudi nadu da su promene moguće, makar u Beogradu i o efektivnosti, da svaki opozicioni glas tih probuđenih građana zaista završi kod opozicije. A kako se to postiže? Odgovor je vrlo jasan i precizan – zajedničkim nastupom opozicije. Da bi kod birača probudila nadu, opozicija mora da oformi neki politički subjekt (da ne ulazim sada u to zašto je nešto slično rasformirano 2020, jer bih potrošio strane i strane teksta) koji će se u istraživanjima približiti SNS-u, makar u Beogradu. Nije isti ni psihološki ni motivacioni efekat kada SNS ima oko 40, a prva opoziciona partija sedam (neka bude i 13) odsto ili prvi opozicioni subjekt na 25 ili 30 procenata. To što vlast u Beogradu ne podržava mnogo više od polovine birača ne znači ništa - taj procenat mora da se prelije u podršku nekom političkom subjektu. Potrebno je da se procenti vlasti i opozicije približe i da se pokaže da postoji politička organizacija (ili u krajnjoj liniji i pojedinac) koja može da pobedi SNS. E, to će probuditi i animirati mnoge one koji ne podržavaju SNS, ali nisu nešto raspoloženi ni da se bave opozicijom u kojoj niko nema ni 10 odsto. Neko će reći da je, ipak, potreban „crnogorski scenario“, tri kolone i slično, a mnogi to žele upravo zbog pokušaja da svoje organizacije negde pojedinačno pozicioniraju. Argumentacija je da su potrebne „ideološki bliske liste“, a da će se sa ostatkom opozicije sklapati postizborni sporazumi ukoliko to bude moguće. Prosto rečeno, levi neće sa desnima na izbore, jer su oni protiv gej parade, ali će ako budu u prilici vrlo lako sklopiti vlast bez obzira na te razlike. Jako zanimljiva argumentacija, moram priznati, a da ne pominjem da na nivou politika grada Beograda apsolutno nema mesta ideološkim stvarima. Ne bih rekao da funkcionisanje gradskog prevoza ili gradnja metroa zavise od političkih vizija, posebno što su sve opozicione partije na ekonomskoj liniji da „država uradi nešto“, tako da tu i nema ozbiljnijeg ideološkog rascepa među njima, a primetno je i odsustvo izrazitih protržišno orijentisanih stranaka. Ako će sarađivati sa drugim strankama nakon izbora i ako bi da zajednički smene Vučića i SNS, zašto bi nekom njihovom biraču to bilo u redu, a zajednički izlazak na izbore problem? Neko tu nešto ne percipira dobro. Ili neki „novi“ opozicioni akteri misle da, na primer, bez Đilasa i Jeremića mogu da pobede u Beogradu? Ili će Ne davimo Beograd odbiti da uđe u novu vladajuću većinu jer su tu i Dveri, ili obrnuto? Ne, moći će samo svi zajedno da eventualno naprave novu gradsku vlast, a ako to nije problem njihovim biračima, zašto rizikuju da završe ispod cenzusa, na 2,99 odsto i sve uprskaju? Sa tim u direktnoj vezi je i pitanje efektivnosti. Ne samo da niko od opozicije nije tražio vraćanje cenzusa na pet odsto, što je moralo da se traži kao jedan od prvih uslova, već se efekat novog cenzusa od tri odsto vidi i ove godine, iako je prevashodno planiran da se „naplati“ 2020. zbog bojkota. Svi misle da su dovoljno jaki i spremni na izbore u kojima im je potrebno tri odsto. Mnogi su tako mislili i pre tri i po godine, pa su na izborima u Beogradu od 23 izborne liste u gradski parlament ušle samo četiri, uz 157.000 „bačenih“ glasova, jer je za liste koje nisu prešle cenzus glasalo 19 odsto izašlih birača. Svaki opozicioni bačeni glas je jako skup. Sada bi ostanak jedne opozicione liste ispod cenzusa mogao da bude presudan u borbi za Beograd. A to što nekom možda istraživanja javnog mnjenja sada daju četiri ili osam odsto, ne mora da znači da će tako biti i na izborima. Posebno ako se dobar deo opozicije grupiše, pa birač glasa taktički upravo iz razloga da mu glas ne bude bačen. Svaka lista koja ide pored ujedinjene opozicione liste nosi rizik bačenih glasova, a svaka nova lista taj rizik i povećava. Isti argumenti koji važe za jednu listu u Beogradu važe i za zajedničku listu na parlamentarnim izborima i za jednog kandidata na predsedničkim izborima. Ima zagovarača toga da se na gradske i parlamentarne izbore ide u više kolona, ali da se izađe sa zajedničkim kandidatom za predsednika. Samo, kako bi te kampanje izgledale? Tim pre što se zna da će Vučić prezidencijalizovati izbore i da će na tome biti fokus. Kako će onda opozicija da promoviše jednog predsedničkog kandidata, koji će biti u fokusu, a da uz to priča tri ili pet različitih priča u kampanji za parlamentarne i gradske izbore? Voleo bih zaista da mi neko objasni kako bi te kampanje izgledale, a plašim se da znam kakve bi rezultate dale. Nekako mi i deluje da bi te različite opozicione kolone više eksploatisale rascepe među sobom nego u odnosu na vlast, što bi samo antagonizovalo opozicione birače i stvorilo dodatne probleme. I to je cela priča opozicije na budućim izborima koji to nisu ukoliko se ništa uskoro ne promeni, a deluje da neće. Svakako postoji nada da se vlast u Beogradu može preuzeti od SNS-a, ali to može biti ostvareno samo ako se sve kockice poklope. A najvažnije su da se birači motivišu i da se ne baci ni jedan jedini glas. I to bi opozicija do aprila morala da osigura.