Tržišna logika preča od života

Ovo nije prvi put da se govori o privatizaciji, kaže nam zaposleni u Institutu za vodoprivredu „Jaroslav Černi“. „Pre petnaestak godina, kada je takođe pokrenuta priča o privatizaciji, mi smo se, kao radnici, odmah organizovali sa željom da otkupimo akcije. I ovaj put smo to hteli, ali su nam rekli da od toga nema ništa.“  Ono što ne mogu zaposleni, mogu direktori. U ponedeljak je, naime, objavljena vest da su se direktori ovog instituta dogovorili da učestvuju u procesu privatizacije u sklopu konzorcijuma koji su formirali u saradnji sa kompanijom Milenijum tim. U saopštenju Ministarstva privrede navodi se da su za kupovinu Instituta „Jaroslav Černi“ stigle svega dve ponude koje će biti razmatrane u narednom periodu. Naš sagovornik, koji je zahtevao da bude neimenovan, ističe da su svi u šoku i neverici od kada je pokrenut proces privatizacije. „LJudi su ovde mnogo toga uložili, bezbroj neprospavanih noći, zaveštavali su biblioteke, odnosili su se prema Institutu kao da je njihov lični.“ Onako kako bi, verovatno, i samo društvo trebalo da se odnosi prema jednoj takvoj instituciji koja je, iz do kraja nepoznatih razloga, oglašena kao predmet privatizacije.  Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ zvanično je osnovan 1959. godine. Bilo je to vreme kada se planski radilo na razvoju naučnih instituta i zavoda koji su pokrivali sve oblasti privrednog i društvenog života. I danas predstavlja najvažniju bazu znanja u sektoru voda. Republička direkcija za vode, primera radi, ne raspolaže informacijama kojima raspolaže „Jaroslav Černi“ niti ima kapaciteta da kompenzuje njegov rad. Institut je učestvovao u realizaciji gotovo svih vodoprivrednih i elektroprivrednih objekata, postrojenja ili sistema u našoj zemlji, ali i u izradi najvažnijih strateških dokumenata u oblasti voda.  U ovoj instituciji danas je zaposleno 235 ljudi, od čega 17 doktora nauka, 13 magistara i 136 visokoobrazovanih stručnih lica, što svedoči o značajnom naučnoistraživačkom kapacitetu koji je od posebnog značaja u kontekstu klimatskih promena i zaštite životne sredine. „Uticaj klimatskih promena na vodne resurse u Srbiji je već vidljiv“, govori nam profesor Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Dodaje i da su uočeni trendovi smanjenja protoka na manjim vodotocima na jugu zemlje i da će buduće promene klime učiniti ove negativne trendove sve vidljivijim. Tada ćemo se suočiti za pitanjem preraspodele raspoložive vode – sa jedne strane gubitak resursa, a sa druge povećana potražnja usled češćih sušnih perioda. „Ignorisanje ovih činjenica, između ostalog i ukidanjem javne institucije koja bi kao nacionalna krovna istraživačka institucija trebalo da ponudi odgovore na novonastale izazove, celu situaciju čini još neizvesnijom“, ističe Đurđević. Institut se tako, umesto institucije od strateškog značaja za naše društvo, koja o vodi treba da razmišlja i brine dugoročno i sveobuhvatno, praktično pretvara u konsultantsku inženjersku firmu kojoj će tržišna logika biti jedina smernica.  Doduše, „Jaroslav Černi“ godinama unazad posluje u formi akcionarskog društva i značajan deo svog rada usmerava na komercijalne projekte. Institut je u tom smislu samoodrživ, nije dotiran niti finansiran iz javnog budžeta i godinama unazad posluje sa dobitkom. Ipak, prelazak na formu tržišnog poslovanja nije bio bez posledica. „Postali smo mašinerija, danas se više gleda profit“, govori nam sagovornik koji je zaposlen u Institutu. „Trenutno se, grubo gledano, oko 10-15 odsto našeg rada svodi na uže shvaćen naučni, nekomercijalni rad, što podrazumeva razvoj nekih novih sistema, aplikacija, patenata“, naglašava on uz bojazan da će se i to izgubiti nakon privatizacije.   U pitanju je, dakle, institucija sa izrazitim komercijalnim potencijalom, ali i važnom naučnom bazom, između čega je potrebno naći balans iz kojeg društvo može dobiti najbolje. Imajući sve to u vidu dodatno je nejasan povod privatizacije. Ako smo do sada navikli da slušamo o „gubitašima“ koje treba skinuti sa „državnih jasli“, ovom prilikom to nikako nije slučaj. Indikativno je i da se ne forsira javno-privatno partnerstvo ili prodaja manjinskog paketa, već je sve stavljeno na doboš.  Da motivi za privatizaciju nisu ekonomski, svedoči i početna cena od 2,5 miliona evra, što ne predstavlja značajan priliv novca, pogotovo u državi u kojoj se rasipa na sve strane. Imajmo na umu da je, prema nekim procenama, samo za spomenik Stefanu Nemanji, koji se nalazi ispred nekadašnje železničke stanice u Beogradu, potrošeno više od devet miliona evra, dok je za subvencije švajcarskoj kompaniji koja otvara fabriku čokolade u Novom Sadu izdvojeno više od 14 miliona evra. Ovih dana slušamo i da će se za izgradnju nacionalnog stadiona potrošiti 257 miliona evra. Sve to nam govori da će jedna institucija od izrazitog javnog značaja biti prodata za bagatelu.  „Narod Srbije je toliko ulagao u ovu instituciju da je, u najmanju ruku, nerazumno prodati je; u pitanju je bagatelisanje, rasprodaja srebrnine“, kaže Branislav Božović, bivši sekretar za zaštitu životne sredine Grada Beograda. „To što imamo u vidu Instituta ‘Jaroslav Černi’, to je nasleđe civilizacije, to su stvarale generacije ljudi koje je zapošljavala i finansirala država da bi prikupljali podatke za potrebe planiranog razvoja zemlje“, dodaje on. Pravo pitanje je koliko pravo jedna vlast, koja se bira na period od četiri godine, ima da rasproda jednu takvu instituciju u koju se decenijama unazad ulagalo kako bi se brinula o najvažnijem resursu – vodi – i za generacije koje dolaze. „Oni koji po pravu političke odluke hoće to da daju, to čine iz kratkotrajnog interesa ostvarivanja bednih para, a sa druge strane nema novca koji može da plati ono što mi posedujemo kroz Institut ‘Jaroslav Černi’“, naglašava Božović. O tome koliko naše društvo ne brine o prirodi, a posebno o vodi kojom, kako ističu naši sagovornici, Srbija oskudeva, govori i to da se privatizacija Instituta za vodoprivredu odvija u vreme pojačane bojazni da će veliki najavljeni projekti iskopavanja litijuma u Srbiji ugroziti vodosnabdevanje, a način na koji se grade mini-hidroelektrane vidno narušiti vodotoke reka. O nebrizi za ovaj resurs govori nam i podatak da Beograd raspolaže sa samo dva inspektora koji kontrolišu obale u dužini od celih 200 kilometara.  O odnosu države prema vodi govore i izmene Zakona o vodama iz 2016. godine. Do tada je voda bila definisana kao dobro od opšteg interesa, da bi se sa izmenama pretočila u prirodno bogatstvo. Razlika je, naizgled, mala. Ipak, u praksi, ona nosi velike posledice, jer dobro zakonski uživa posebnu zaštitu, dok je bogatstvo nešto što je moguće staviti pod koncesiju, koristiti i iskorišćavati. Da je prepuštanje vode privatnom kapitalu problem slikovito pokazuju i međunarodna iskustva. Tako je nakon privatizacije berlinskog vodovoda cena usluga porasla za 35 odsto, dok su investicije u infrastrukturu smanjene i odlagane. Otpušteno je više od trećine zaposlenih. U Parizu je nakon privatizacije vodovoda cena usluga ove službe kontinuirano rasla za celih 265 odsto. Nakon duge borbe i berlinski i pariski vodovod vraćeni su u javno vlasništvo i predstavljaju deo masovnog talasa rekomunalizacije koji je zabeležen u sektoru voda u prethodne dve decenije. Naravno, vodovodi su jedno, a Institut za vodoprivredu drugo. Ali ovde govorimo o jednom te istom resursu – vodi.  „Mislim da je izlišno reći da je život bez vode nemoguć, ali ako želimo da imamo nešto više od pukog života – recimo funkcionalno i stabilno društvo – voda igra jednu od ključnih uloga u tome“, objašnjava Vladimir Đurđević. Voda je jedan od prirodnih resursa koji je neupitno neophodan da bi društvo osiguralo neke od esencijalnih potreba, kao što su javno zdravlje ili proizvodnja hrane. „U tom smislu svaka zemlja pa i naša, ukoliko razume ovu važnost vode, jednostavno mora da ima nacionalni institut koji vodi računa o ovom resursu iz perspektive javnog dobra koje je neophodno svima“, dodaje Đurđević i napominje da voda po prirodi ima i transnacionalnu komponentu, te da zbog toga naša država mora uzeti učešća i u mnogim međunarodnim telima. „I u ovim aktivnostima jedan takav institut treba da ima ključnu ulogu, a ‘Jaroslav Černi’ je godinama bio prepoznat kao institucija koja je upravo imala taj potencijal i na neki način bila takva krovna institucija“, zaključuje Đurđević. Jedna od bojazni koja u javnosti postoji jeste da se privatizacija Instituta za vodoprivredu odigrava u kontekstu sve prisutnijeg investitorskog urbanizma, te da je njegovo mišljenje važno za dalji razvoj velikih projekata poput rudnika litijuma. Kao glavna zainteresovana strana za kupovinu „Jaroslava Černog“ u javnosti se već duže vreme pominje kompanija Milenijum tim. Razlozi zainteresovanosti mogu biti različiti – potreba za pridobijanjem pozitivnog mišljenja za različite investitorske projekte, ali i znanje i licence koje ovaj institut poseduje a koje otvaraju vrata za brojne nove komercijalne poslove.  Branislav Božović smatra da će Institut biti kupljen kako bi stručnjaci bili ućutkani, „da bi se dobilo mišljenje da se može prodati izvorište, da se može graditi brana, itd“. Slična bojazan je prisutna i kod zaposlenih. „Ni meni nije jasno zašto privatizacija, ali strah je sve prisutniji“, govori nam naš sagovornik zaposlen u Institutu i dodaje: „Do sada smo radili za državu i niko mi nije tražio da radim mimo zakona; plašimo se da će se sada to promeniti.“ Naglašava nam i poverenje u svoje kolege, da je uveren da veliki broj ljudi neće pristajati da potpisuje nešto iza čega ne stoji. Ali privatne firme imaju drugačiju logiku poslovanja, radna snaga je potrošna roba.  Prethodnih decenija je mnogo toga bilo privatizovano, ali su naučne i obrazovne institucije mahom ostajale javne. Pokretanje privatizacionog postupka za jednu instituciju ovog tipa sugeriše nam da bi vrlo brzo na red mogli da dođu i drugi instituti, pre svega oni koji ukazuju na loše stanje naše životne sredine ili stoje na putu širenju privatnog kapitala. Da li će se tu zaustaviti ili nam sledi i temeljnija privatizacija obrazovnih i drugih naučnih institucija ostaje da se vidi. Ono što je indikativno jeste gromoglasna tišina Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.  Oni koji ne ćute su brojni stručnjaci, aktivisti i nevladine organizacije. Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti, Organizacija za očuvanje prirode i životinja, Inicijativa „Pravo na vodu“ i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu pokrenuli su peticiju kojom se traži obustava postupka privatizacije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“. „Ima puno jakih razloga protiv privatizacije, a nijedan dobar razlog za privatizaciju“, navode iz ovih udruženja i traže da se nađe institucionalno rešenje da ovaj institut bude zaštićen od budućih pokušaja privatizacije. Peticiju je u kratkom roku potpisalo 25.000 građana.