Bosanski kotao

Za NIN iz Banjaluke Dramaturški, događaji u BiH se zgušnjavaju, oglašavaju su i pitani i nepitani i važni i manje važni, ali vrhunac političke krize, po opštoj oceni, još nije dostignut. Uz domaće i vodeći svetski mediji sve više pokušavaju što predviđati što spekulisati kako će se stvari rasplesti i zasad je sasvim izvesno da to nije samo sudar različitih lokalnih političkih koncepcija o uređenju Bosne i Hercegovine, već višeslojni sukob u kojem sve veći značaj dobija činjenica da se to dobrim delom pretvara u geopolitički sukob najvećih i najvažnijih svetskih država, a dokaz je nedavno zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Mediji, pa i oni koji imaju ambiciju da ozbiljnije analiziraju celu situaciju, često se bave samo pojavnim oblicima krize - izjavama viđenijih političkih prvaka, dok u drugom planu ostaju stvarni procesi koji su do svega doveli. Reč je o tome da današnja BiH u mnogo čemu nije ni nalik na onu projektovanu u Dejtonu i u mirovnom ugovoru koji je tad potpisan. Za četvrt veka „mirne Bosne“ ova država se nije oslobodila od međunarodne civilne uprave ni međunarodnih mirovnih trupa, a u ekonomskom smislu bez obzira na sve slatkorečive reči raznih međunarodnih izaslanika i posrednika nalazi se na samom dnu u rangiranju evropskih država. Od velikih priča o demokratiji i međunacionalnom poverenju ostalo je malo ili nimalo. BiH danas nema budžet, zajednički organi funkcionišu na principu privremenog finansiranja, entitet Federacija BiH ni tri godine nakon izbora nije dobila vladu. U odnosu na vreme neposredno posle Dejtona činovnički aparat od nekoliko stotina zaposlenih izrastao je u armiju od nešto više od 22.000 ljudi u tim zajedničkim organima BiH, plus činovnički aparat na nivou entiteta, pa kantona, pa opština. I sve je to izvedeno pod kreacijom međunarodnih namesnika i njihovih timova. Čak sedamdesetak nadležnosti koje su bile predviđene entitetima je u tom vremenu preneseno na nivo BiH, među njima vojska, deo policijskih poslova, deo pravosudnog sistema, indirektni porezi i još mnogo toga... I većina političkih partija i pokreta nastala je što javnom što tajnom kreacijom međunarodne uprave, sve je rađeno pod obrazloženjem „razvoja demokratije“, a dovelo je do vulgarizacije demokratije i svih društvenih procesa. Bosna i Hercegovina će ostati verovatno zabeležena i kao jedinstvena država u čijem Ustavnom sudu od devet članova sede čak trojica stranih državljana. Dok je za ovih četvrt veka proces unitarizacije i centralizacije trajao, u Sarajevu su to videli kao „pravljenje normalne države“, u Banjaluci su škrgutali zubima i sve doživljavali kao proces u kojem se silom međunarodnih namesnika izvodi proces majorizacije brojnijih Bošnjaka nad malobrojnijim Srbima i Hrvatima ili, kako to Dodik sve češće voli reći, „pravljenje države za muslimane“. Proces prenošenja nadležnosti sa entiteta na novo BiH izvođen je na pet načina: odlukama visokih predstavnika, odlukama Ustavnog suda, usvajanjem u Parlamentarnoj skupštini BiH, zatim uslovljavanjem od strane raznih međunarodnih organizacija i organa EU i na kraju i sporazumom entiteta. Najzanimljiviji detalj je da je to rađeno raznim zakonima i uredbama, te da je doneto oko 140 takvih akata, ali Ustav BiH nikad nije promenjen i to je ono za šta se Republika Srpska u ovoj najnovijoj krizi uhvatila. Okidač za najnoviju krizu bili su „Inckovi propisi“ o negiranju genocida i odluke Ustavnog suda BiH da poljoprivredno zemljište i šume u Republici Srpskoj pripadaju Bosni i Hercegovini. A onda je došlo i imenovanje nemačkog političara Kristijana Šmita za novog međunarodnog namesnika, što nisu prihvatile dve od pet članica Saveta bezbednosti - Rusija i Kina. Ozbiljniji poznavaoci političkih prilika veruju da bi do pobune Banjaluke došlo i da nije bilo ovih događaja, čak i da nije ovih i ovakvih političkih prvaka, jer je reč o dva potpuna različita politička koncepta - centralizaciji i decentralizaciji. Čak se veruje da bi, pre ili kasnije, došlo i do geopolitičkog sukoba velikih, jer u ovom vremenu uspostavljanja novog svetskog poretka i podele interesnih sfera Bosna se, kao i neke druge države u svetu, baš „namestila“. Ovakav raspored snaga, veruje se, garantuje da brzog raspleta neće biti i da će krajnji ishod, kojeg ćemo se načekati, dobrim delom zavisti od dogovora glavih svetskih igrača, mada lokalni pokušavaju ubediti, svako svoj deo javnosti, da baš od njih sve zavisi. Nakon niza različitih izjava, u najnovije vreme srpski član Predsedništva BiH i frontmen najnovijeg političkog zapleta Milorad Dodik je ukratko formulisao svoju politiku „rata neće biti, branim ustavnu poziciju BiH, neće biti teritorijalnog ugrožavanja, vraćamo sve otete nadležnosti...“. To je, ipak, nešto drugačije nego što su ga razumeli mnogi svetski mediji, političko Sarajevo, ali i deo javnosti u Republici Srpskoj. Priprema se sredinom ovog meseca i posebno zasedanje Narodne skupštine Republike Srpske na kojoj bi, kako se tvrdi, trebalo da započne šestomesečni proces vraćanja nadležnosti. U Sarajevu se ove nakane Republike Srpske doživljavaju kao ugrožavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta BiH, čak se predviđa da bi to moglo dovesti i do rata. Pravnici se sudaraju, jedni tvrde da se eventualni povratak nadležnosti može izvesti odlukama Parlamentarne skupštine BiH, drugi opet veruju da je dovoljna samo odluka Narodne skupštine Republike Srpske. Kristijan Šmit stoji na stanovištu da su dosadašnje prenesene nadležnosti u stvari samo „dostignuti stepen reformi u skladu sa Dejtonskim mirovnim ugovorom“, te da su promene nedopustive i da će biti posledica ako se u taj posao krene. Izgleda da tu nije pomogao ni dolazak zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Gabrijela Eskobara, koji se sastao sa svim iole značajnijim političkim prvacima cele BiH. On tvrdi da je nakon sastanka sa Dodikom otvorena mogućnost da se odustane od „vraćanja nadležnosti“. Dodik, pak, tvrdi da je samo jasno da rata neće biti i da se BiH vraća na ustavne pozicije projektovane u Dejtonu. Ovakav svoj ofanzivan pristup Dodik obrazlaže stavom da se mora „zaustaviti pravljenje države za jedan narod – Bošnjake“, a optimizam temelji na svojoj oceni da „svet više nije isti“. Dodatno ga je ohrabrila podela u Savetu bezbednosti i veruje da za celu operaciju ima podršku Kine i Rusije i još je dodao da čak sedam zemalja Evropske unije neće dozvoliti uvođenje sankcije njemu i Republici Srpskoj. „Mogu zemlje pojedinačno, ali EU neće uvesti sankcije“, tvrdi Dodik. Valja kazati da je Dodik bio u Zagrebu, LJubljani, posetio Erdogana, došao mu je mađarski premijer Orban. Predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović je bila u Vašingtonu, posetila Senat, Kongres, Stejt department... Da neke ozbiljnije pukotine u zapadnom delu međunarodne zajednice ima, svedoči i činjenica da je nedavno delimično nepriznati međunarodni namesnik Kristijan Šmit rekao da je za njega ponovno pravljenje vojske Republike Srpske crvena linija kada će posegnuti za Bonskim ovlašćenjima, što podrazumeva smene političara i ukidanje zakona koji bi se proglasili u parlamentu RS. Odgovorio mu je na neki način komandant Eufora, mirovnih trupa u BiH, austrijski general Aleksandar Placer, rečima da „zajednička vojska nije utemeljena u Dejtonskom sporazumu“. Baš u vreme zasedanja parlamenta Republike Srpske trebao bi se održati i sastanak ministara inostranih poslova država Evropske unije na kojem bi, veruje se, moglo naznačiti kako oni vide najnovija dešavanja u BiH, ali i budućnost ove zemlje. Nekako ispod radara prolazi, osim lokalnim medijima, prilično uzavrela atmosfera na unutrašnjoj političkoj sceni u Republici Srpskoj. Ključne opozicione partije, pre svih SDS i PDP, veruju da se Dodik upustio u previše rizični posao, čak tvrde da je to avanturistička politika i da sve to radi da bi popravio rejting svoje političke partije i da bi sakrio, kako kažu, brojne korupcionaške afere. I još tvrde da će on na kraju od svega odustati. On im odgovara da mu je rejting izuzetno visok, da afere jedino mogu rešiti institucije, a da su oni samo izdajnici. I toj priči o kriminalcima i izdajnicima ovde nikad kraja. Takođe ispod radara prolazi i drugi strateški sukob u BiH, donošenje novog izbornog zakona, za koji su najzainteresovaniji Hrvati jer tvrde da sadašnji omogućava majorizaciju Bošnjaka nad njima. Američka administracija je čak imenovala Metjua Palmera da nadgleda taj posao, a zvanični Zagreb je tu stvar stavio u sam vrh svojih spoljnopolitičkih aktivnosti. Verovatno će se to spojiti sa već spomenutim sporenjima Banjaluke i Sarajeva i eto „posla“ za dugi rok. Kriza će izgleda baš dugo trajati, a ton će davati veliki svetski igrači. Nedavno sporenje u Savetu bezbednosti treba gledati samo kao uvodne čarke pred ozbiljniji sudar koji ovde, po svoj prilici, predstoji. Branislav Božić