I komunisti su shvatili

Pre malo više od godinu dana, dok sam imala neplaćeno odsustvo s američkog univerziteta na kome predajem, vratila sam se u svoj rodni grad, Moskvu. Nije da sam stigla u bastion slobode govora, ali je Moskva u tom trenutku bila mesto u kome je neka sloboda još postojala. Opozicioni lider Aleksej Navaljni putovao je zemljom, pokušavajući da pridobije podršku za političare koji nisu pod kontrolom Kremlja. Bilo je javnih protesta. Nezavisne nevladine organizacije su bile aktivne. Novinari i analitičari nisu nužno sledili liniju koju je zacrtao Kremlj. A na Komunističku partiju se najvećim delom gledalo kao na relikt prošlosti. U međuvremenu, Navaljni je poslat na robiju, a protestni pokret koji je mobilisao je razbijen. NJegova antikorupcionaška fondacija je proglašena za „ekstremističku“ i tako stavljena van zakona, a oni koji su u njoj bili angažovani su ili pod istragom ili u egzilu. Bukvalno svakog dana poneki novinar, medij, aktivista za ljudska prava ili nezavisna organizacija završi na listi „stranih agenata“ ili, još gore, „nepoželjnih“ elemenata. Ruski sunovrat u neslobodno društvo u poslednjih godina dana jeste bio nagao, ali se u tom smeru odavno krenulo. Zakon na osnovu koga se dodeljuje status stranog agenta, recimo, usvojen je još 2012, s ciljem da poremeti ili diskredituje pojedince i organizacije uključene u „političke aktivnosti“ koje se finansiraju iz inostranstva. Primena tog zakona je, međutim, postala krajnje arbitrarna, do te mere da je sada i retvitovanje nečijeg tvita dovoljno da budete proglašeni za stranog agenta. (Etiketa „nepoželjnog“ bi vas u još većoj meri stavila van zakona.) Ove godine je na listu stranih agenata dodat rekordni broj imena, njih 101. Na spisku je ukupno 359 pojedinaca i organizacija, uključujući 88 iz medijskog sektora. Stav ruske vlade je da ovi „agenti“ moraju da budu na spisku jer „utiču na državnu politiku“. Uticanje na politiku je, naravno, suštinski smisao bavljenja novinarstvom ili aktivizmom. I u tome je problem: iako se predsednik Vladimir Putin pozicionirao tako da je obezbedio trajnu kontrolu nad ruskom politikom, on na kritičke glasove gleda kao na egzistencijalnu pretnju. Usred sveg tog ućutkivanja i progona, jedna grupacija od koje se to ne bi očekivalo nekako je preživela i uzdigla se do statusa jedine preostale opozicije Kremlju: Komunistička partija. Zahvaljujući u velikoj meri Navaljnijevoj strategiji „pametnog glasanja“ - gde se birači pozivaju da glasaju za onog kandidata, nezavisno od stranačke pripadnosti, koji ima najbolje šanse da porazi kandidata s podrškom Kremlja - komunisti su na nedavnim parlamentarnim i regionalnim izborima ostvarili dobre rezultate. Zvanično, kandidati KP su na izborima za Državnu dumu osvojili 18,9 odsto glasova, u poređenju s 49,8 za vladajuću Jedinstvenu Rusiju. Komunisti su, međutim, odbili da priznaju te rezultate, insistirajući da je glasanje bilo namešteno. Štaviše, neki stručnjaci procenjuju da je KP zapravo osvojila oko 30 odsto glasova, naspram oko 35 procenata za Jedinstvenu Rusiju. Reklo bi se da u očima mnogih Rusa komunisti imaju bolju reputaciju od Putina. Ali ovo nije ona stara KP. Daleko od toga da se odriču zemaljskih zadovoljstava, članovi partije nose bunde, putuju u inostranstvo, voze uvozne automobile i koriste društvene mreže. Neki među njima su i milioneri - poput harizmatičnog poljoprivrednog tajkuna Pavela Grudinjina. I mada stranku i dalje vodi 77-godišnji Genadij Zjuganov, KP u sve većoj meri podržavaju - i na njenu politiku utiču - mlađi ljudi. Uzmimo primer Nikolaja Bondarenka. Prozvan „Crvenim Navaljnim“, 36-godišnji Bondarenko je bio vrlo kritičan prema loše osmišljenoj reformi penzionog sistema iz 2018. U skorije vreme, kada je jedna regionalna ministarka konstatovala kako je mizernih 3.500 rublji (42 evra) mesečno dovoljno da bi se Rusi „dobro hranili“, Bondarenko se poduhvatio toga da na svom jutjub-kanalu demonstrira kako tako nešto nije moguće. Mada mu je prećeno zabranom kandidovanja na izborima, Bondarenku je na kraju dopušteno da se bori za mesto u Državnoj dumi. Uprkos podršci koju je dobio zahvaljujući Navaljnijevom sistemu pametnog glasanja, poražen je od kandidata Jedinstvene Rusije. Ali njegov potencijal ne treba potcenjivati: nedavno je predvodio proteste na kojima je Jedinstvenu Rusiju optužio da je državu i vladu u potpunosti stavila pod svoju kontrolu. Treba pomenuti i 43-godišnju Anastasiju Udalcovu. Poput Bondarenka, i ona je poražena na izborima. Ali je i dalje veoma popularna - i ta popularnost nastavlja da raste. Još jedna zvezda u usponu je elegantna Ekaterina Engaličeva, koja je 2019, zahvaljujući sistemu pametnog glasanja, izabrana u Gradsku dumu Moskve. Ponešto ironično, modernizatorski preobražaj KP odraz je čežnje za prošlim vremenima: Lenjinovi boljševici su 1917. obećavali da će država obezbediti pravdu i jednakost, te da će, iako stroga, biti milosrdna i pravedna. Povrh toga, poput liberalno orijentisanog Navaljnog, današnji komunisti oličavaju predvidljivost i konzistentnost, nasuprot situaciju u kojoj ljudi zavise od hirova jednog čoveka. Upravo na toj logici svi protivnici Kremlja u sve većoj meri udružuju snage: to je „jedinstvena Rusija“ koja može da stane na crtu Putinovoj Jedinstvenoj Rusiji. Ovakav pristup nije nešto što se može videti samo u Rusiji. Na skorašnjim parlamentarnim izborima u Češkoj Republici, Andrej Babiš - poznat i kao češki Donald Tramp - ostaje bez premijerske pozicije jer je grupa opozicionih partija ostavila po strani ideološke razlike da bi formirala koaliciju SPOLU (Zajedno), čiji će se lider Petr Fijala verovatno naći na čelu nove vlade, u koju će ući još jedna opoziciona koalicija. Kao što je Fijala rekao, „ljudima je bilo dosta populista“ i hteli su „normalnu, kompetentnu i pristojnu politiku“. I mađarska opozicija će na parlamentarne izbore naredne godine izaći sa zajedničkim kandidatom za premijersko mesto, te s jedinstvenom izbornom listom. Naravno, Češka Republika je i dalje demokratija, pa se Babiš sprema za prelazak u opoziciju. Skinuti Putina s vlasti biće mnogo teže, i može se očekivati da će protiv KP ubuduće biti preduzimane mnogo sveobuhvatnije mere. To što i Putin ističe kako ruska demokratija „nije umrla“, ukazujući na postojanje „živahne opozicije“ kao dokaz za tu tvrdnju, pokazuje da je i predsednik zainteresovan da se makar pretvara da Rusiju nije doveo na korak do zapadanja u totalitarni sistem. Putin tvrdi kako samo želi stabilnost. Ali njegov režim Rusiju gura u sve veću nestabilnost. Ako Kremlj kapricioznim uvođenjem pravila i istom takvom njihovom primenom i KP natera u ilegalu, kao što je to učinio s ruskim liberalima, rizik da dođe do socijalne eksplozije će se uvećati. Ako pak odluči da u njihovom slučaju ne pribegava represiji, ruski će komunisti - da, komunisti - biti faktor s kojim će morati da računa. Nina Hruščova profesor međunarodnih odnosa na njujorškom univerzitetu NJu skul © Project Syndicate, 2021.