Kad je lek gori od bolesti

Ekonomija je u prošlosti nazivana jadnjikavom naukom (izraz je prvi upotrebio škotski istoričar i filozof Tomas Karlajl u jednom eseju iz 1849, prim.), a u 2023. će se pokazati kako je takva kvalifikacija opravdana. Prepušteni smo na milost i nemilost dvema kataklizmama koje jednostavno nismo u stanju da kontrolišemo. Prva je pandemija kovida-19, koja nastavlja da predstavlja pretnju u vidu pojave novih, smrtonosnijih, zaraznijih i na vakcine otpornih varijanti. Upravljanje pandemijom je posebno loše u Kini, prvenstveno zbog toga što svoje stanovništvo nije imunizovala efikasnijim, na Zapadu proizvedenim iRNK vakcinama. Druga kataklizma je ruski agresivni rat protiv Ukrajine. Nema nagoveštaja da je kraj konflikta na vidiku, a mogao bi i da eskalira ili da, usled delovanja efekta prelivanja, proizvede još veće posledice nego što već jeste. I kao da ovi problemi nisu već dovoljno ogromni, postoji dobar razlog da se brine i da će odgovor kreatora politike na te izazove ionako lošu situaciju učiniti još gorom. Tu se najvažnijim ispostavlja to što bi američke Federalne rezerve kamatnu stopu mogle da podignu previsoko i prebrzo. Aktuelna inflacija je najvećim delom podstaknuta manjkovima na strani ponude, od kojih se neki već otklanjaju. Podizanje kamatnih stopa bi stoga moglo da bude kontraproduktivno. Ono neće doneti više hrane, nafte ili gasa, ali bi zato moglo da oteža mobilizaciju investicija kojima bi problem manjkova na strani ponude mogao da bude ublažen. Monetarno zatezanje takođe bi moglo da dovede do globalnog ekonomskog usporavanja. Zapravo, takav ishod se u velikoj meri i očekuje, a neki komentatori, pošto su prethodno sami sebe ubedili kako borba protiv inflacije podrazumeva podnošenje ekonomskih žrtava, sada faktički zagovaraju recesiju. Što brža i dublja ona bila, to bolje, insistiraju oni. Reklo bi se da nisu razmatrali mogućnost da bi se lek mogao ispostaviti gorim od bolesti. Efekti globalnih tremora usled pritezanja kome su pribegle Federalne rezerve mogli bi da se osete već tokom ove zime. Sjedinjene Države sprovode 21-vekovnu verziju politike „osiromaši svog suseda“. Ojačali dolar jeste obuzdao inflaciju u SAD, ali je to ostvareno slabljenjem drugih valuta i rastom inflacije drugde u svetu. Kako bi se umanjili ti negativni efekti po devizne kurseve, čak i zemlje sa slabim privredama bile su primorane na podizanje kamatnih stopa, što je njihove ekonomije dodatno oslabilo. Više kamatne stope, depresirane valute i globalno usporavanje već su na desetine zemalja doveli na prag toga da više nisu u stanju da servisiraju dugove. Više kamatne stope i cene energenata će i mnoge firme pogurati ka bankrotu. Već ima dramatičnih primera te vrste, poput onog što se dogodilo sa - u međuvremenu nacionalizovanim - nemačkim gasnim gigantom Uniper. A čak i ukoliko kompanije ne budu naterane da zatraže zaštitu od bankrota, i firme i domaćinstva osetiće posledice stresa izazvanog aktuelnim finansijskim i kreditnim uslovima. Nimalo ne iznenađuje što je 14 godina ultraniskih kamatnih stopa mnoge zemlje, kompanije i domaćinstva dovelo u stanje prezaduženosti. Krupne promene u visini kamatnih stopa i deviznim kursevima tokom 2022. znače i višestruke skrivene rizike, kao što je to demonstrirao za malo izbegnut krah britanskog penzionog fonda potkraj septembra i početkom oktobra. Nesklad između dospeća državnih obveznica i deviznih kurseva karakteristika su nedovoljno regulisanih ekonomija, i postao je još prevalentniji usled ekspanzije netransparentnih derivata. Sve ove ekonomske nevolje će, naravno, najteže pogoditi one najranjivije zemlje, kreirajući tako uslove još pogodnije za jačanje populističkih demagoga koji će širiti osećanja ozlojeđenosti i nezadovoljstva. Svetu se oteo kolektivni uzdah olakšanja kada je Luis Injacio Lula da Silva na brazilskim predsedničkim izborima pobedio Žaira Bolsonara; ali ne zaboravimo da je Bolsonaro osvojio blizu 50 odsto glasova i da on i njegovi saveznici i dalje kontrolišu brazilski Kongres. U svim sferama, uključujući i ekonomsku, u današnje vreme najveća pretnja po opštu dobrobit jeste političkog karaktera. Više od polovine svetskog stanovništva živi pod autoritarnim režimima. Čak i u SAD se jedna od dve glavne partije pretvorila u kult ličnosti koji u sve većoj meri odbacuje demokratiju i nastavlja sa širenjem laži o ishodu predsedničkih izbora 2020. NJen modus operandi je da napada medije, nauku i visokoškolske institucije, istovremeno ubacujući u kulturu što je više moguće dezinformacija. Cilj je, ima se utisak, anuliranje najvećeg dela napretka ostvarenog u poslednjih 250 godina. Prošla su vremena optimizma koji je preovlađivao posle kraja Hladnog rata, kada je Frensis Fukujama mogao da objavi „kraj istorije“, čime je hteo da kaže kako više ništa ne može da predstavlja ozbiljnu alternativu liberalno-demokratskom poretku. Naravno, i dalje je prisutna pozitivna agenda čije sprovođenje bi moglo da zaustavi zapadanje u atavizam i očaj. Ali u mnogim zemljama su politička polarizacija i institucionalna blokada tu agendu učinile nedostupnom. Kad bi politički sistemi bili funkcionalniji, mogli bismo mnogo brže da povećamo proizvodnju i ponudu, čime bi bili umanjeni inflatorni pritisci s kakvima se naše ekonomije trenutno susreću. Nakon što su pola stoleća poljoprivrednicima govorile da ne proizvode onoliko koliko mogu, Evropa i SAD bi sada mogle da im poruče da proizvode više. SAD bi mogle da obezbede zdravstvenu zaštitu za decu kako bi više žena moglo da izađe na tržište rada i tako ublažilo navodni manjak radne snage, a Evropa bi mogla bržim tempom da sprovede reformu svog energetskog tržišta i spreči nagle skokove cene struje. Zemlje širom sveta bi prihode od jednokratnog poreza na ekstraprofit mogle da iskoriste tako što bi istinski ohrabrile investiranje i obuzdale cene, koristeći ih za zaštitu ranjivih kategorija stanovništva i investicije u javni sektor u cilju jačanja ekonomske otpornosti. Kao međunarodna zajednica mogli smo da donesemo odluku kojom bi se ukinulo pravo na intelektualnu svojinu u slučaju vakcina protiv kovida-19, čime bi bile redukovane razmere imunološkog aparthejda i osećanja ozlojeđenosti koju je on proizveo; na taj način smo mogli da umanjimo i rizik od pojave opasnih novih mutacija. Sve u svemu, optimista bi rekao da nam je čaša puna do jedne osmine zapremine. Izabrana nekolicina zemalja napravila je izvestan napredak u sprovođenju opisane agende, i na tome bi trebalo da budemo zahvalni. Ali skoro 80 godina nakon što je Fridrih fon Hajek napisao Put u ropstvo, i dalje živimo s nasleđem ekstremnih politika kakve su on i Milton Fridman uveli u mejnstrim. Te ideje su nas povele u jednom istinski opasnom smeru: to je put ka 21-vekovnoj verziji fašizma. DŽozef Stiglic Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor je ekonomije na Univerzitetu Kolumbija © Project Syndicate, 2022.