Načini na koje nestajemo

U prvoj polovini januara smo već dobili jednog naoko neupitnog kandidata za listu najboljih pet serija 2023. godine. Zašto da ne, jer Flajšman je u škripcu (Fleishman Is in Trouble; autorka Tafi Brodeser-Akner; FX/Hulu) doveo je pisca ovih redova do suza, i to teškim i donekle postmodernim dramaturškim radom, kada naratorka u poslednjoj epizodi naslovnom junaku pokušava da opiše šta će se u njegovom životu nadalje dešavati, te zaključi da joj je mašta oduvek bila problem. Ipak, sve će biti u redu, kaže ona. Ali, šta je „u redu“? Da li ta definicija događaja uključuje magično sastavljanje razorenog braka, s povratkom na davno stanje sreće, ako je toga ikada i bilo? Ili novi lični početak u kojem bivša žena prestaje da postoji, obitavajući u svom kutku multiverzuma i ostavljajući Tobija Flajšmana na miru? I da li će Tobi Flajšman ikada naučiti da bude „na miru“? Naš junak (DŽesi Ajzenberg) je doktor koji radi u njujorškoj privatnoj bolnici za godišnju platu od tri stotine hiljada dolara, što ga čini gotovo socijalnim slučajem u okvirima sveta njegove žene Rejčel (Kler Dejns), agentkinje koja zastupa pozorišne umetnike, redovno ih lansirajući ka televizijsko-filmskoj slavi. Rođen je u jevrejskoj porodici tradicionalno naseljenoj doktorima ili ženama koje bi postale doktori da nisu odabrale život majki i domaćica. Svakako, porodica je mnogobrojna i njeni članovi su naučeni da je služenje zajednici vredna i samodovoljna životna ambicija, te Tobi sa gađenjem posmatra kolege koje u nekom trenutku profesionalnog razvoja prestaju da budu iscelitelji i pretvaraju se u birokrate u belim mantilima. I to imućne birokrate, što je pravac na koji Rejčel pokušava da ga bezuspešno navede, u isto vreme ponosna i napeta u ulozi osobe koja svojim neprekidnim „laktanjem“ obezbeđuje život u visokoj klasi za njih i, posebno, njihovo dvoje dece. Tobi je, međutim, nepokolebljiv dok bira lečenje pacijenata i edukaciju malog tima stažista na odeljenju hepatologije – za jetru se, kada je valjalo izabrati specijalizaciju, odlučio jer je to organ koji je u stanju da se regeneriše, „ne samo da oprosti nego i da zaboravi“. Sam, pak, ne baštini veliku moć oprosta dok osuđuje isprazne, dokone, etički pogrešno usmerene, na koncu i Rejčel kao predstavnicu svega pogrešnog sa kojom kohabitira. Barem kada mu je pred očima, što nije često – logično, najviše će je osuđivati za bežanje od porodice, što će na kraju dovesti do razvoda i Rejčelinog završnog bežanja, i to tokom par letnjih nedelja kada bi deca trebalo da budu kod nje. Novinarka Tafi Brodeser-Akner više je nego surova prema junaku svog prvog romana (prevod Maja Trifunović; Laguna), nesigurnom idealisti čija većina karakternih problema potiče od ispotprosečne visine. Zvuči jednostavno i jadno, zato što jeste, i Tobi Flajšman će nakon par nezadovoljavajućih veza odlučiti da je Rejčel, prva devojka koja mu je ukazala mešavinu poštovanja i iskrene ljubavne zainteresovanosti, dobar izbor životne saputnice. Ona se, pak, vodi motivom bega od sebe, odrasle bez roditelja koji su je napustili smrću i bekstvom. Kada upozna Tobijevu porodicu šapne mu „hoću ovo“, i taj poriv za zajednicom vodiće je neko vreme, pre nego što se vrati na surovu postavku konkurentskog sveta kroz koji se prolazi pojedinačno. Brodeser-Akner je sama prevela svoju prozu u formu televizijskog scenarija, uz visok stepen razumevanja likova koje je stvorila. Određene nelogičnosti ili komplikovanost su eliminisane (recimo, u romanu Tobi i Rejčel imaju seksualne odnose čak i nakon njegovog preseljenja, dok u seriji Tobi veli da je redovnog seksa bilo dok god su živeli zajedno) da bi se osnovna intervencija ticala dramske prisutnosti Tobijevih prijatelja iz srednje škole (zapravo, sa maturantske godine provedene u Izraelu) Libi (Lizi Kaplan) i Seta (Adam Brodi). Libi – penzionisana novinarka/esejistkinja, stoga i inspirisana svojom stvoriteljkom - u predgrađu je udata za advokata kojem se ne može ništa zameriti, okružena neambicioznim ženama u koje se sve više pretvara, na porodičnim roštiljima sa muzičkom podlogom u vidu Toma Petija i Brusa Springstina. U takvom stanju svesti je pronalazi Tobi, prateći savet psihoterapeuta da bi mu valjalo da uspostavi kontakt sa nekadašnjim prijateljima koje je zapostavio. Viđanjima ubrzo priključuju neoženjenog brokera, sredovečnog „japija“ Seta, čime se uspostavlja trio – čemerni brak (Libi), odlaganje početka kraja (Set), lažna oslobođenost (Tobi u prvih par meseci samostalnosti neumereno koristi „dejting“ aplikacije, i to birajući žene u četrdesetim – neopterećujuće i s telima koja ne izazivaju nesigurnost kod već lagano izboranog muškarca). A onda, Libi nam, na polovini prve epizode, naratorskim glasom opiše njihov prvi susret nakon petnaest godina: „I tako smo se sreli, i smejali smo se. I u našem smehu čula sam nešto opasno – zvuk naše mladosti.“ Snaga koju taj opis scene dostiže pokazuje moć sinteze, kao i slike i ljudskog lika. Naime, roman je (pre)naseljen vrcavo-ciničnim uvidima naratorke, koji muku drže na kratkoj uzici. Međutim, kada Ajzenberg vizuelno razloži još jednu od svojih „hodajućih frustracija“, kada Kler Dejns (koja, možda, nikad nije bila bolja) izvede svoju Rejčel kao ljudsku mašinu koja se povremeno pokvari, iz razloga fabričke greške ili pogrešne upotrebe, kada Adam Broudi kroz svaku repliku krije čoveka koji prihvata jedino nesreću dugotrajnosti, i kada Kaplan na kraju rasturi i Tobija i gledaoce vizijom budućnosti što boli manje od sadašnjosti... Tada smo dosegli nešto zaista opasno, „zvuk naše mladosti“ za kojim sledi jecaj neispunjujuće proživljenosti. Pavle Simjanović