Одсудан тренутак за централне банке
У борби против инфлације грађани су најважнији партнери централних банкара, који су, одступајући од главног задатка, осигурања стабилности цена, озбиљно нарушили кредибилитет, а некада су слављени као хероји
Док цене енергената настављају да опадају, а базни ефекат прошлогодишњег скока цена почиње да се осећа, очекује се да стопе инфлације широм Запада почну да падају. Без обзира на то, цене ће у догледној будућности вероватно остати неприхватљиво високе, због чега ће истинска стабилност цена остати удаљени циљ.
Поврх тога, очекује се и да растуће зараде и текуће геополитичке тензије, заједно с дугорочним структурним факторима попут демографских трендова и деглобализације, инфлаторна очекивања у пројекцији централних банака задрже изнад циљане инфлације, што ће на дужи рок наставити да оптерећује економије и друштва западних земаља.
Сада је тренутак да централне банке предузму одлучне мере и побољшају своје комуникационе стратегије. Креатори политике под хитно морају да објасне разлоге за тренутну високу инфлацију, њене последице и мере предузете да би се на њу реаговало. Та комуникација не сме да буде ограничена на учеснике на тржишту, јер је ангажман грађана подједнако важан, ако не и важнији. Уосталом, грађани су најважнији партнери централних банака у борби против инфлације и одбрани властите независности.
Ефикасна комуникација захтева широк увид, самокритику и понизност. У прошлости су централне банке правиле грешке; рецимо, период стабилности цена погрешно су дијагностификовале као епизоду неприхватљиво ниске инфлације. Њихове асиметричне монетарне политике спровођене током протеклих неколико деценија, које су резултирале прогресивним опадањем каматних стопа, смањиле су им маневарски простор и довеле до значајних поремећаја на тржишту. Али, упркос доказима о штети коју су нанеле њихове ултраекспанзивне политике ниских каматних стопа и масовне монетарне експанзије, централне банке су стално одлагале одустајање од такве политике.
Креатори политика преспоро су уочавали инфлаторне снаге разобручене поремећајима у ланцу снабдевања изазваним пандемијом и ратом у Украјини. Занемарујући или превиђајући критично важне економске и монетарне индикаторе, раст цена сматрали су привременим феноменом који не захтева хитну акцију, а тржиштима и јавности су давани погрешни сигнали да ће каматне стопе остати ниске све до 2024. Због тих погрешних дијагноза и закаснелог одговора на инфлацију, централне банке нису имале другог избора него да крену у агресивно подизање каматних стопа, што је актере на тржишту затекло неспремне, те довело до поремећаја.
Одступајући од свог главног задатка - осигурања стабилности цена - да би следиле друге, с тим неповезане програмске циљеве, централни банкари, некад слављени као хероји, озбиљно су нарушили свој кредибилитет. Посебно кад је реч о земљама чланицама еврозоне, њихов аналитички неуспех и лоша професионална процена доводе у питање поузданост и ефикасност њихових политика и препорука које дају владама.
Да би повратиле поверење јавности, централне банке морају да изађу из својих монетарних кула од слоноваче. Колико год да су занимљива предавања које централни банкари држе по универзитетима и истраживачким центрима, примарни циљ тих иступа је да истакну властиту важност. Али жаргоном претрпани академски дискурс неће централним банкама помоћи да придобију најширу јавност. Европска централна банка је у стратешком извештају из 2021. констатовала да у будућој комуникацији мора да користи приступачнији језик, образујући јавност о комплексним темама без претеране симплификације. На несрећу, ЕЦБ у међувремену нити је побољшала језик којим комуницира, нити је постала отворенија према грађанима ЕУ.
ЕЦБ, чија је одговорност да обезбеди стабилност цена у 20 европских земаља, исувише се удаљила од јавности којој служи и мора да уложи много већи труд да би премостила настали јаз. Пошто се њена комуникација највећим делом одвија на енглеском, свака усмена и писана изјава мора да буде преведена на језике земаља еврозоне, а задатак јавног ангажовања највећим делом пада на националне централне банке, иако та њихова улога није јасно дефинисана. Пре него што је уведен евро, централне банке су с грађанима ефикасније комуницирале, задржавајући ниво поверења јавности какав ЕЦБ-у данас недостаје.
Али националне централне банке су се од увођења евра пре скоро четврт века од јавности отуђиле још и више. Национални креатори монетарне политике пропустили су да делују као фактички брокери информација, што је једним делом последица интерних неслагања унутар Управног савета ЕЦБ. Ако је коришћење тих неслагања за придобијање подршке јавности за супротстављена виђења било проблематично у раној, стартап фази постојања ЕЦБ, то данас тешко може да буде случај с обзиром на то да је банка у међувремену сазрела.
У време високе инфлације од кључног је значаја да се обнови веза између националних централних банака и јавности њихових земаља. Да би се то постигло, оне морају да престану да се баве непотребним стварима, ослободе своје капацитете, фокусирају искључиво на свој главни задатак, и покрену свеобухватне кампање приближавања јавности. Али централне банке не могу да обнове кредибилитет и поврате поверење јавности ако не преузму одговорност за грешке почињене у прошлости и не извуку поуке из њих.
Чини се, нажалост, да централне банке нису спремне да се упусте у овај неопходни процес преиспитивања. Досад је само централна банка Аустрије признала своје претходне грешке и предузела кораке за придобијање грађана. Друге централне банке би требало да следе пример Аустријанаца - и надају се да је штету изазвану њиховим ранијим грешкама могуће отклонити.
Copyright: Project Syndicate, 2023.