Vučićev "rafalni" zaokret na Zapad: Šta stoji iza priče o strateškom savezništvu sa Francuskom

Kada je srpski predsednik Aleksandar Vučić sa beogradskog aerodroma poleteo ka Parizu, nije samo kontrola leta pilotu zadala pravac „zapad“, već je ka toj geopolitičkoj strani očigledno i Vučić okrenuo komande Srbije. U nizu protokola koji su se odvijali u Jelisejskoj palati, održani su razgovori Vučića i Emanuela Makrona koji bi mogli umnogome da promene kurs Srbije.

Šta su Vučić i Makron, uz verovatno čašu „šato beševela“, razgovarali u četiri oka, nije poznato. Zvanično je saopšteno iz Jelisejske palate da su u fokusu razgovora bile evropske integracije, normalizacija odnosa sa Kosovom, sa akcentom na Briselsko-ohridskom sporazumu, ali i odbrana, energija, inovacije i veštačka inteligencija. U zajedničkoj deklaraciji, koju Makron počinje sa „gospodine predsedniče, mon cher Aleksandar“, navodi se da „Srbija ima važnu ulogu u jačanju strateške autonomije EU“ i da će to činiti i ubuduće.

„Zato želim da pozdravim jasan izbor koji ste napravili u poslednjim mesecima i ponovo u nedavnim danima u geopolitičkom okviru koji je naš i koji podržava našu evropsku agendu“, navodi se u toj izjavi.

Makron je Vučiću nedvosmisleno ukazao da odgovorni za napad u Banjskoj moraju biti kažnjeni, da je normalizacija sa Kosovom „garancija stabilnosti regiona i kontinenta“, što je i suština Briselsko-ohridskog sporazuma (zasnovanog na francusko-nemačkom planu), te da je važno da se Srbija više uskladi sa spoljnom politikom EU.

„Srbija ne treba da sumnja da njena budućnost leži u EU i nigde drugo“, rekao je Makron i podvukao svoju posvećenost tom „strateškom izboru“ i cilju, podsećajući na istorijsko savezništvo. Naglasio je i da je „moguć napredak, posebno u oblastima kao što su zaštita životne sredine, transport, odbrana, veštačka inteligencija, civilna primena nuklearne energije“, posebno ističući da je „oduševljen plodonosnim dijalogom“ srpske strane sa francuskom kompanijom EDF i nekoliko igrača iz vojne industrije.

„Ljubav za ljubav, a sir za pare“

Kada je Vučić na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu bio izopšten iz glavnih evropskih lidera i sedeo daleko od njih iako predsednik zemlje koja je podnela najveće žrtve u tom ratu, ništa nije nagoveštavalo da bi sada mogao da dobije potpuno drugačiju ulogu.

Da li su Vučić i Makron probali najbolje francuske sireve tokom razgovora u četiri oka, nije poznato, a iako je razgovor dva predsednika umotan u celofan istorijskog prijateljstva, oličenog u natpisu „Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914-1918“ na Spomeniku zahvalnosti na Kalemegdanu, izvesno je da ovde ima ljubavi i sira koliko u srpskoj poslovici „ljubav za ljubav, a sir za pare“. A u pitanju su ogromne pare, ne samo za srpske prilike.

PROFIMEDIA / Stephane Lemouton / Bestimage / Profimedia

Među tim ogromnim parama su i tri milijarde evra, koliko je ranije Vučić procenio da bi nabavka borbenih aviona „rafal“, francuske kompanije „Daso“, mogla da košta Srbiju, a cena će se znati kada budu potpisani ugovori, što će, prema predsednikovim najavama, biti za dva meseca. Francuska je ove lovce naručila za 119 miliona evra po komadu, dok je Indija platila skoro 240 miliona, jer cena zavisi od paketa dodatne opreme.

Vučić je nabavku „rafala“ najavio rečima kako se radi o nečemu što je „višeslojno strahovito značajno“ za Srbiju.

„Za nas je nemoguće da dobijemo tako sofisticirane lovce i takve mašine, to je strašno važno za nas, ali otvara i neka druga poglavlja, neke druge prilike za Srbiju“, izjavio je Vučić.

Te druge prilike mogle bi da budu geostrateške i prelet „rafala“ u srpsko vazduhoplovstvo mogao bi da znači čvršće spoljnopolitičko vezivanje za Zapad. Iako vlasti često nabavku naoružanja koriste zarad sticanja političkih poena, kupovina borbenih aviona je nešto drugo - strateška odluka koja određuje dugoročnu vojnu usmerenost neke države. A ona podrazumeva i geopolitičko opredeljenje. To se može videti na primeru SFRJ, koja je posle Titovog „ne“ Staljinu počela da nabavlja zapadne avione i de fakto postala pridružena članica NATO, da bi se posle pomirenja vratila sovjetskim. Poslednji zapadni borbeni avion koji je leteo pod našom zastavom bio je „F-86 sejbr“, nabavljen skoro sedam decenija pre „rafala“.

Nabavka borbenih aviona, pored same kupovine letelica, podrazumeva i nabavku opreme, održavanje, naoružanje, rezervne delove, obuku pilota... Životni vek borbenog aviona je oko 40 godina, pa će u tom periodu srpsko vazduhoplovstvo biti oslonjeno na francuskog proizvođača i potrošiti ogroman novac na njihovo održavanje, servisiranje, remonte... Budući da je najavljena nabavka 12 „rafala“, najmodernije varijante F4, oni bi u potpunosti trebalo da zamene već stare „migove 29“.

Međutim, francuska televizija BFMTV tvrdi da će kompanija “Daso” pre odluke o prodaji “rafala”, razmotriti političku situaciju u Srbiji prvenstveno zbog bliskih odnosa Beograda sa Moskvom i Pekingom, ali i kako ne bi bili korišćeni za “zastrašivanje Kosova”, pa se očekuje značajno poboljšanje odnosa sa Prištinom. Neće to biti jedina knedla iz francuske kuhinje koju će Vučić morati da proguta ukoliko želi bliske odnose sa Makronom, budući da je Francuska kosponzor rezolucije o genocidu u Srebrenici, koja u domaćim okvirima kod Vučića izaziva žučne reakcije.

Nisu „rafali“ jedino važno naoružanje koje je Srbija kupila iz Francuske. Prethodno su stigli helikopteri H-145M, proizvod francuskog „Erbasa“ u kooperaciji sa nemačkim proizvođačima, PVO rakete „mistral“, radari „tales“. Srbija je za Vojsku naručila 22 „tales“ radara, koji su počeli da stižu posle gotovo četiri godine čekanja.

Vuk Vuksanović, viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, kaže za NIN da se „kupovinom ‘rafala’, cementira francuski status kao dominantnog partnera Srbije u Zapadnoj Evropi“.

„Ali i činjenica da se u odbrambenoj politici Beograd približava Zapadu (vojne vežbe sa SAD, učešće u misiji na Sinaju sa SAD, isporuka municije Ukrajini)”, kaže Vuksanović.

PROFIMEDIA / Fabrice Chassery / KCS Presse / Profimedia

Ekonomsko povezivanje

Pored vojnog, u igri je i strateško ekonomsko povezivanje. Najavljena je mogućnost da Francuska gradi nuklearke u Srbiji, a u domaćim medijima još pre toga počela je ofanziva kako su nam one neophodne i da treba ukinuti moratorijum iz vremena SFRJ i černobiljske katastrofe. 

Francuska je jedan od najjačih igrača na svetu kada je nuklearna energija u pitanju, uz SAD i Rusiju, dok je njihova kompanije EDF, sa kojom je potpisan memorandum o razvoju civilnog nuklearnog programa i saradnji na hidroelektranama, jedna od najvećih na polju nuklearne energije.

Kada su u pitanju nuklearke, novac je daleko veći nego onaj za „rafale“, ogroman za Srbiju. Samo jedna nuklearka, snage 1.500 megavata, košta između 10 i 15 milijardi evra. I ona podrazumeva dugotrajno vezivanje za tehnologiju i znanje zemlje iz koje dolazi.

Francuskom izgradnjom takve elektrane, ta zemlja bi mogla da pojača svoje investiciono prisustvo u Srbiji. Ovde već posluju brojne francuske kompanije, ima ih oko 130, a među njima su i veoma velike, čak u svetskim okvirima. „Vansi“ je dobio koncesiju na beogradski aerodrom, francuske kompanije ključne su u projektu izgradnje beogradskog metroa, „Mišlen“ je odavno vlasnik „Tigra“, na srpsko tržište kroz deponiju i spalionicu u Vinči ušla je kompanija „Veolija“, koja je svetski lider u industriji vode, bavi se i tretmanom otpada, proizvodnjom energije... U Srbiji posluju i francuski „Šnajder elektrik“, „Tarket“, „Laktalis“, tu je i „Stelantis“ (kroz udeo „Pežo-Sitroena“), za koji se očekuje da počne proizvodnju novog modela automobila i vrati se u izvozni vrh Srbije...

Francuska bi kroz nove poslove, poput nuklearki, ali i neke druge u koje bi njihove kompanije mogle da se uključe (hidrocentrale, upravljanje vodovodima i fabrikama vode, zelena energija), mogla da izbije među države lidere među stranim investitorima.

Aleksandra Kolaković, viša naučna savetnica Instituta za političke studije, kaže za NIN da bi, ukoliko dođe do nabavke „rafala“ i saradnje u oblasti investicija i energetike, „Srbija i Francuska ušle u fazu odnosa kakve nismo imali u poslednjih sto godina“.
„Dobri politički odnosi, povezani sa ekonomskim, preduslov su razvoja odnosa, pri čemu je strateški okvir u slučaju ‘rafala’ jasno dominantan. Nacionalni interesi i međunarodni odnosi određuju strateško usmeravanje, posebno kada je reč o malim državama kao što je Srbija“, kaže ona.

Šta bi Srbiji donelo to strateško vojno-ekonomsko partnerstvo? Na taj način došli bismo u sferu uticaja Pariza, koji želi da bude evropski lider i trenutno je možda i najmoćnija evropska zemlja i jedina nuklearna sila u EU, sa jakom vojskom, industrijom i ekonomsko-političkim uticajem ne samo u evropskim okvirima.

U trenutku kada je Srbija okružena zemljama NATO, i veoma složene međunarodne situacije u svetlu rata u Ukrajini i sukoba na Bliskom istoku, na taj način bi mogao da se olakša pritisak kako smo „Putinov eksponent“ i „remetilački faktor“ u Evropi.

Posledično, nestale bi i povremene pretnje vraćanjem viza, uskraćivanjem EU fondova, povlačenjem investitora, što se moglo čuti kao moguća kazna za „neusklađivanje sa spoljnom politikom EU“, ali i druga sporna pitanja, na koja bi moglo da se zažmuri ako bi Beograd bio u čvrstom zagrljaju sa Parizom.

Gde je tu Kosovo?

Trenutno najspornija pitanja su stanje demokratije u Srbiji, Kosovo i odnos prema Rusiji. Najjače kritike u vezi sa stanjem demokratije dolaze upravo iz EU, ali tu Makron više može da posluži Vučiću kao političaru nego Srbiji, o čemu će biti reči nešto kasnije.

Kosovsko pitanje, čini se, rešeno je Briselsko-ohridskim sporazumom, koji je stigao upravo iz Makronove kuhinje, uz nemačku pomoć. Iako mu se i Beograd i Priština verbalno i demonstrativno opiru, on se uglavnom sprovodi po planu. U skladu sa tim, zvanični Beograd je relaksiraniji prema potrebi da Rusija i Kina stave veto na Kosovo u UN, jer do toga neće doći u narednih pet godina prema Ohridskom sporazumu, pa je lakše i približiti se Zapadu. Sa druge strane, pitanje sankcija Rusiji moglo bi da ostane po strani i na deklarativno-političkom nivou. Uprkos narativu o „bratskim odnosima“ Srbije sa Rusijom koju vlast širi u domaćim okvirima, oni su zahladneli zbog rata u Ukrajini. Nije Srbija samo glasala za rezolucije UN kojim se osuđuje ruska invazija, već je i povukla mnoge poteze u tom pravcu.

Gubitkom geopolitičkog pritiska, Srbija bi dobila stabilniju situaciju, što bi moglo znatno da je ekonomski unapredi na više načina, a bio bi joj olakšan i pristup planu EU za Zapadni Balkan, teškom sedam milijardi evra, za koji su neka od tih geopolitičkih pitanja preduslov.

Jedini stabilan lider

Odakle potiče Makronova ponuda za geostrateško savezništvo? On je dugo važio za protivnika proširenja EU na Balkan, njegova ideja bila je „evropska politička zajednica“, povezivanje država koje nisu u EU, čime bi se faktički blokirao njihov ulazak, a sada je postao gorljivi zagovornik ideje Srbije u EU.  Ne bi to bio prvi Makronov zaokret za 180 stepeni, kao ni Vučićev, a sada se čini da su obojica spremna na to. Setimo se Makronovih reči o „moždanoj smrti NATO“ ili početka rata u Ukrajini, kada je u njega upirano prstom kao u „mlakog“ podržavaoca Ukrajine. A sada bi da šalje trupe u rat sa Rusijom.

Francuski predsednik ostao je jedini lider moćne evropske zemlje koji ima jasnu podršku. Nemačka vlada ljulja se zbog ekonomskih problema, dok konzervativnu britansku čeka izvestan izborni poraz od laburista. U takvoj situaciji, ali ne samo zbog nje, Makron želi da se nametne kao jak lider Evrope, onaj koji usmerava njenu politiku i ima najveći uticaj. To je demonstrirao i pokazujući zube Putinu i iskazujući spremnost da se suprotstavi i SAD i Kini.

PROFIMEDIA / Andrea Savorani Neri/NurPhoto/Sh / Shutterstock Editorial / Profimedia

Makron je od početka svoj predsednički mandat usmerio ka velikim reformama EU, kao i snažnom prisustvu na spoljnopolitičkom planu, kaže Aleksandra Kolaković.

„Odlaskom Angele Merkel i osvajanjem drugog mandata, kao i ratnim okolnostima, za njega se otvorio prostor da se nametne kao lider Evrope. Njegove ambicije su i veće“, kaže ona.

Sa druge strane, iako je osovina Francuska-Nemačka trenutno presudan dvojac EU, koji blisko sarađuje, dugotrajno rivalstvo dve države nije nestalo. Nemački uticaj na Balkanu je veliki, ali Francuska, u želji da se nametne kao najjači lider EU, pokušava i da na neki način istisne Berlin. Vidi se to i u odličnim odnosima Pariza sa Zagrebom, koji je takođe naručio „rafale“ (istina, polovne i prethodne generacije u odnosu na one koje želi Srbija). Makron je to pokazao pozivajući u goste, odmah posle Vučića, i albanskog premijera Edija Ramu, kao i veoma aktivnim pristupom ka Zapadnom Balkanu (francusko-nemački plan za Kosovo).
„Francuska i Makron sebe pokušavaju da promovišu kao lidere u Evropi i samim tim angažman prema Balkanu, kao jednom od problematičnijih evropskih regiona, deo je tog napora“, kaže Vuk Vuksanović.

Francuski predsednik na Balkanu, uz prijemčiv argument dobrih istorijskih odnosa, mogao bi i da potraži kompenzaciju za gubitak uticaja u afričkim državama. Prelaskom Srbije u njegov tabor, na neki način bi uzvratio Putinu za njegov upliv u Africi, jer mnogi u Evropi Srbiju vide kao „malu Rusiju“.

Kupovina kredita

Šta Vučić kao političar dobija približavanjem Makronu? Nekadašnji „pitomac“ Angele Merkel, koji je optuživan da ga je Berlin doveo na vlast kako bi „završio posao sa Kosovom“, ostao je bez glavnog patrona i to ne samo njenim odlaskom u političku penziju, već dok joj je još trajao mandat, kada je Vučić, pomoću SAD i administracije Donalda Trampa, pokušao da reši kosovsko pitanje podelom. 

Vučićev odnos sa Nemačkom u poslednje vreme pogotovo je daleko od dobrog, ne samo da nema podršku, već su iz Berlina stizale i najglasnije kritike u vezi sa izbornim nepravilnostima, dok je Vučić i pre toga aludirao kako Nemačka „radi protiv Srbije“.

U takvoj situaciji, Vučiću je potreban kišobran koji će njegovu vlast braniti od pritisaka iz EU, a oni su u ovom trenutku najglasniji i najviše se odnose na stanje demokratije u Srbiji. Optužbe za krađu izbora, uzurpiranje državnih i javnih resursa u korist vladajuće partije, ponižavanje Skupštine, gušenje slobode govora, urušavanje nezavisnog pravosuđa, pritisci na kritičare režima i slobodne medije, korupcija (niz je skoro beskonačan), nisu prošli neprimećeno. Videlo se to i u Rezoluciji Evropskog parlamenta o izborima u Srbiji, ali i u izveštaju američkog Fridom hausa, koji je naveo da je Srbija ostvarila najveći pad u demokratiji među zemljama u tranziciji.

PROFIMEDIA / Stephane Lemouton / Bestimage / Profimedia

Vuksanović smatra da strateški dogovori Vučića i Makrona „apsolutno pomažu srpskom rukovodstvu da kupi dosta kredita u Parizu, što gotovo sigurno znači da će Pariz biti manje sklon da kritikuje vladu u Beogradu zbog unutrašnjih političkih trendova u Srbiji“.

Tako bi Vučić mogao da dobije odrešene ruke za hendlovanje političke situacije u Srbiji po svom nahođenju, dalje „silovanje“ institucija, nameštanje izbora i političkog sistema u svoju korist i zloupotrebu države, sve dok je važan strateški partner, zbog čega bi saveznici zažmurili na oba oka. 

Opozicija: Dajemo najvrednije resurse i zadužujemo se

Srpska opozicija dočekala je Vučićevu posetu Parizu sa dosta kritike. Tako je potpredsednik Stranke slobode i pravde Dušan Nikezić rekao da „Vučićeva poseta može jedino da predstavlja kapitalni gubitak za Srbiju“.

„Najveću cenu će platiti građani Srbije kroz nova zaduživanja i davanja najvrednijih resursa. Na kraju se sve završi projektima koji se dogovaraju mimo javnosti“, tvrdi Nikezić, objašnjavajući da se radi o „strateškim oblastima“, te da su morali da budi organizovani stručna rasprava i tenderski procesi.

„Ono što na kraju ostane jeste da izgubimo najvrednije resurse i steknemo ogromne dugove. Mi nemamo pare ni za jedan od ovih projekata, te nam ostaje zaduživanje“, kaže Nikezić i tvrdi da se na takav način „kupuje privid podrške Vučiću koji se nalazi usred političke krize u Srbiji“.

Mogućnost za korupciju

Previše bliski ekonomski odnosi, naročito kada je u pitanju infrastruktura, mogli bi da budu i problematični. U igri su milijarde evra koje bi iz Srbije mogle da odu u Francusku, ali i na sumnjive račune, budući da je srpska vlast pokazala, pravdajući se „strateškim razlozima i partnerstvima“, da je sklona izbegavanju tendera za veoma vredne poslove, što otvara široku mogućnost za korupciju. Tako je projekat EKSPO 2027 dobio leks specijalis kojim se izbacuju tenderi, a u njega je uvršteno i ono što nema nikakve veze sa EKSPO. Slično se dogodilo i nedavno sa „autentičnim tumačenjem” sporazuma Srbije i Španije o saradnji na infrastrukturnim projektima.