Mirjana Karanović za NIN: Sami smo sebi ovo uradili, što činjenjem, što nečinjenjem

Znalci ističu da njen kvalitativno i kvantitativno raskošan opus, ovenčan nizom priznanja, između ostalog, karakterišu neiscrpna raznovrsnost igre i raskošno izražajno bogatstvo, smelost kreativnog vršljanja po žanrovima i siloviti autoritet u osvajanju gledališta. Prema rečima Vide Ognjenović, za nju je „identitet lika koji tumači pravo minsko polje koje ona nikad ne pretrčava rutinski, već ga pomno istražuje i proučava, da bi svojom glumačkom imaginacijom i strašću ovladala njime u potpunosti“.

Odlikuje je i društvena hrabrost, tokom poslednje decenije sa uspehom se oprobala i kao filmski reditelj, a nedavno je bogatom nizu svojih maestralnih rola dodala ulogu Korin u višestruko hvaljenoj predstavi „Gidionov čvor“ Beogradskog dramskog pozorišta. Duodrama u kojoj sve počinje kada Korin, majka, dolazi u učionicu u kojoj nema đaka na razgovor s profesorkom Heder (Jana Milosavljević), a potom se kroz ono što (ne) govore razvija priča o sinu i učeniku, detetovom životu u kući i u školi, vršnjačkim odnosima i nasilju, monstruoznoj agresivnosti o kojoj je – kao sasvim normalan tinejdžer - pisao u svom sastavu, njegovim simpatijama, ponašanju...

Razgovor za NIN s Mirjanom Karanović upriličen je nedavne subotnje večeri nakon probe predstave „Svet zaslužuje kraj sveta“ Tijane Grumić, u režiji Selme Spahić, u pomenutom teatru. Skoncentrisana, posvećeno, predano je govorila o ulogama, odlikama vremena, obeležjima današnjice...

Suviše je rano da govorimo o predstavi „Svet zaslužuje kraj sveta“. Sve je još u procesu, kazala je na početku razgovora, upitana za upravo završenu probu komada više nego indikativnog naslova.

Vaša za sada poslednja predstava „Gidionov čvor“ Džone Adams, u režiji Jane Maričić, ispraćena je velikim pohvalama, a šta je vas nosilo, vodilo kroz ulogu Korin, kroz rad na predstavi?

Veoma emotivno sam doživela komad kada sam ga pročitala i želela sam da igram „Gidionov čvor“, upravo zbog emocija. Jer, za mene je to najdragocenije u pozorištu. Srž onoga što radim na sceni i srž onoga što povezuje, zbližava ljude u sali.  To je nešto što se otima voljnom, intelektualnom, racionalnom procesu, a kroz pozorišni čin spaja neke nepoznate ljude u jednom momentu vremena. Za mene je to pozorište. A sve ostalo su tehnike, oruđa, veštine koje su, naravno, neophodne. Neophodno je da tu postoji neka scenografija, da se vizuelno složi s onim što se dešava, da glumci znaju da govore, da publika može da ih čuje... Razne veštine su neophodne da bi se ta emocija koja se stvori, kao neka kugla svetla i toplote, raširila po celom tom prostoru koji se zove teatar. 

Zašto ste želeli to da igrate?

Odličan tekst i glumački izazov. Dve žene zapravo pokušavaju da kontrolišu sopstvenu realnost odričući se emocija, gurajući ih što dalje od nečega što bi moglo da bude vidljivo kao emocija. Čovek kad emotivno reaguje drhti, plače, uzbudi se, zacrveni se, viče... One su u jednoj  za obe teškoj situaciji – ni jednoj ni drugoj nije lako, obe ulažu napor da se ne raspadnu tu na licu mesta – guraju emocije u sebe i pokušavaju da budu jake. To i jeste neki obrazac koji ljudi uglavnom primenjuju. Ispoljavanje emocija doživljavaju kao znak sopstvene slabosti. 

Za tu predstavu se uz pohvale govori da je izrazito aktuelna jer korespondira s tragedijom u OŠ „Vladislav Ribnikar“...

Mogu samo da kažem – nažalost. Kada sam pročitala taj tekst, nisam ni slutila da će biti u toj meri aktuelan, niti da će pokretati pitanja u vezi s tako tragičnim događajem koji se desio u gradu i u državi u kojoj živim. Tada je to bio samo komad i prvorazredni glumački izazov. A onda su se desile tragedije u OŠ „V. Ribnikar“ i u Mladenovcu. U komadu se radi o 11-godišnjem dečaku čija tragična sudbina povezuje njegovu majku i nastavnicu. Nisam bila srećna što ta predstava postaje metafora, trendi priča o ovom našem tragičnom trendi trenutku. Ali eto, to se dešava. Mnogi ljudi su na premijeri upravo zbog toga bili veoma emotivni. Jedan mladić je izašao s predstave. Mislila sam da mu se nije dopalo, a on je izašao napolje i plakao dugo i  nije mogao da se smiri. Videla sam i neke ljude koji su ostali  u gledalištu, nisu mogli da ustanu... Prepleli se život i pozorište. 

NIN / Snežana Krstić

Vaša karijera bogata je i nagradama, povodom čega ste rekli „radujem se svakoj nagradi, ali kad  dobijem  novu ulogu, preplašena sam kao na početku“, a kada ste dobili Zlatni lovorov vijenac, kazali ste i „umetnici ne bi trebalo da ćute po pitanju iznošenja stavova o vremenu u kojem žive“. Kako vi gledate na ovaj društveni, politički trenutak, vreme u kome živimo?

I dalje sam s novom ulogom preplašena kao na početku. A što se vremena u kom živimo tiče... Nisam sigurna da sam u stanju da ga vidim u potpunosti. Čini mi se da toliko traje da više i ne znam šta je to. Jer, ja sam devedesetih znala kako je bilo osamdesetih, znala sam šta može. Želela sam da se to što sam imala na neki način vrati. Sad ne znam šta bih  želela, uslovno rečeno, da mi se vrati. Niti znam da li je moguće. Danas ja pokušavam da proživim ostatak ovog svog života najbolje što umem.

Ne govorim to zato što sam defetista ili u depresiji. Ne. Jednostavno, vrlo sam realna po pitanju toga da je moje vreme ograničeno, kao i svačije. Pratim svoje biće i svoje potrebe. Drugačije su nego što su bile. Ja nemam više onakvu vrstu energije kakvu sam imala pre 20 godina. Ali kvalitativno sam možda otišla na neki sledeći nivo. I zato mi je drago kad vidim da putem kojim sam ja išla kroz svoj život, i razni drugi kroz svoj,  sada koračaju neki novi mladi ljudi. Pre svega mislim na neke mlade žene, devojke. 

Jer?

Zaista verujem – ovo nije uvreda za muškarce niti imam nameru da ih vređam – mislim da nailazi jedno žensko vreme. Ne u smislu da će žene potamaniti muškarce, nego vreme u kome ljudi moraju da nauče nove veštine, nova sredstva borbe, u kome moraju da pokažu više istrajnosti, više pameti, strpljenja, lukavosti... Sve što sam navela je nešto što su žene stotinama godina razvijale upravo zato što su  eksplicitnu moć imali muškarci. Žene su za to vreme razvijale one veštine i sposobnosti koje muškarcima nisu bile toliko potrebne.

Govorim o principima, u istorijskom ne u pojedinačnom smislu. Zbog svog položaja žene su se naučile strpljivosti, da dugo dugo čekaju da bi nešto postigle.... Mislim da dolazi vreme u kome će to što su one razvile doći do izražaja. Bez obzira što, naravno, još uvek postoji vrlo jak taj muški princip koji hoće da razara, uništava, pokorava svet oko sebe, da urla... Dok oni viču, žene šapuću i nešto spremaju (smeh)... Pri tom žene su zajedno s ovim veštinama usvojile i neke druge stvari, klasično muške – veština snage, osvajanja... 

Da se vratimo na aktuelni trenutak u Srbiji?

Ja zaista ne razmišljam previše o ovom našem srpskom trenutku. Jer, iz moje vizure jedne ipak starije osobe, vidim da se ovde sve odigrava tačno onako kako se moglo i očekivati. Ne vidim ništa neprirodno, ništa nenormalno, sve je normalno. Nema drame. Kada su 1996. pokradeni izbori, ljudi su mesecima protestovali i borili se. Sada toga nema. Kao da je sve u redu.

NIN / Snežana Krstić

U kom smislu je sve normalno?!

Sve se odvija onako kako odgovara da se odvija. U skladu je s očekivanim. Nisam ništa drugo ni očekivala nego baš ovo što nam se dešava. A dešava nam se život. Jedni će morati da nauče neke stvari, drugi će morati mnogo da paze da nešto ne izgube... Ali, to su sad sasvim regularne aktivnosti.

Regularne?! Toliko se govori o krađi izbora, devastaciji pravosuđa, lopovluku, kriminalu...

Pa da, ja upravo govorim da je to u skladu. Svi ti činioci su apsolutno stabilni. Nije došao niko sa strane pa nam to uradio. Nisu nas kao u Drugom svetskom ratu okupirale sile Trećeg rajha pa nametnule svoje. Sami smo sve uradili što činjenjem što nečinjenjem. To je to naše društvo. Naše društvo tako izgleda. Hoću da kažem – ujutru kad se pogledam u ogledalo, pomislim  bože, da li je moguće da sam to ja, zašto ne izgledam malo bolje. Ja bih volela da u ogledalu vidim nešto mlađe, ali nema. Počeli zglobovi da me bole i nema više skakanja. Volela bih da skačem, ali  gotovo je. To je to. Govorim i o tome da ja prihvatam taj svoj život i zato prihvatam sve što se dešava kao deo našeg ukupnog života. E sad, šta će biti... da li će se neki ljudi izboriti za svoje ciljeve ili neće, to zavisi od raznih stvari. 

Na primer?

E sad ako baš hoćete da vam ja pričam šta oni treba da rade... Znam šta sam ja radila kad sam htela da postignem određene ciljeve. Kao prvo, morate sami pred sobom da budete iskreni i pošteni šta i zašto hoćete. Ne morate pred drugima, ali sami sebi - samo istinu. Zatim, morate da imate nekoga pored sebe kome verujete i ko će da vam govori istinu. Jer u toj borbi za ciljeve mi neki put sebe lažemo, svesno ili ne, zato su nam potrebni oni koji će nam reći istinu ma kako bila strašna i bolna. Nije to lako, niko ne voli da bude kritikovan. I treća stvar je da nađete saveznike koji će vam pomoći da stignete tamo gde želite.

Morate da znate kako da se udružite. Ne govorim samo o politici, nego pre svega o životu. Neki put kad mi je teško zovem prijatelje, ako treba, odem kod psihijatra. Kad boli zub, idem kod zubara. Ako hoću da trčim maraton, moram da odem kod nekoga ko to zna, da me posavetuje...U poslednje  vreme proširujem svoju kreativnu sferu, radim filmove. I, ne mogu sama. Postoje ljudi koji su moji saveznici u tome, koji mi pomažu. Ne govorim o poklonicima. Na društvenim mrežama šalju mi poruke obožavanja. Toliko me obožavaju da često pomislim da tu nešto nije u redu. Ali, da biste nešto postigli, ne trebaju vam poklonici nego saveznici.

Koji je vaš odnos prema društvenim mrežama?

Fejsbuk sam imala dvadesetak dana. Razni ljudi su slali zahtev za prijateljstvo. I sad ja ne znam ko su ti ljudi, al` ajd`, šta da radiš, prihvatiš. I onda  jedna glumica s kojom se  viđam u pozorištu mi pošalje zahtev za prijateljstvo. Pomislim zašto ona hoće da bude prijatelj preko Fejsbuka, a može da me zove telefonom, pa da odemo na kafu, uživo se izrazgovaramo. Nas dve se viđamo na predstavama, zajedno igramo i ništa, a na Fejsbuku da budemo prijatelji. To nije normalno. I tad sam ukinula Fejsbuk. Ali Instagram mi se učinio zanimljiv zbog  fotografija. Kad sam bila mala, nisam se mnogo fotografisala. Tata je imao foto-aparat,  ali nismo se često slikali. A kad sam kupila svoj prvi foto-aparat, škljocala sam besomučno pokušavajući da na toj fotografiji uhvatim onaj trenutak koji me oduševio, bilo da je reč o prirodi ili o čemu god. I onda kad sam razvila fotografije, videla sam da to nije ono što sam ja zapamtila. Pa sam i to batalila. Ali ovo sa Instagramom mi je bilo zanimljivo da ja direktno fotku podelim s nekim. Međutim, i to mi je postalo dosadno. Prođu silni dani da i ne pogledam. Ja sam vodolija, nisam rob navika, stvari mi postanu dosadne. Jedino što mi nije dosadno je ovo čime se ja bavim -  gluma. 

NIN / Snežana Krstić

Govoreći o svojoj filmskoj karijeri, rekli ste da ste s Petrijom dobili Zlatnu arenu, ali da je tek sa „Ocem na službenom putu“ počela vaša ozbiljna filmska karijera. Jesu li to dve prelomne tačke?

Jesu, kao što je kasnije u drugom smislu prelomna tačka bila i uloga u filmu „Grbavica“ Jasmile Žbanić. Da nije bilo „Grbavice“ i da devedesete nisu bile kakve su bile... Jedan političar devedesetih mi je rekao „šta ti je trebalo da se baviš politikom, mogla si da budeš naša najveća glumica“. To mi je rekao povodom mog antiratnog i antimiloševićevskog angažmana devedesetih.  Ali da ne širimo tu priču, u svakom slučaju i „Grbavica“ mi je bila prelomna. Naša velika, odlična glumica Jasna Đuričić je postala šire poznata nakon filma „Qvo vadis, Aida“. Eto, jedan od načina da postanete poznati je da igrate u „izdajničkom“ filmu. Podelite ljude na obožavaoce i na mrzitelje. Ovi u rijalitima rade na tome da ih ljudi što više mrze jer što te više mrze, više imaš tih komentara, više se neko bavi tobom. Sad su vesti da l‘ je neko iz rijalitija pljuno il’ povraća. Za „Gidionov čvor“ ima minimalno vesti, a da li je neko u rijalitiju nekog mlatn`o  - more vesti, i to se prati. Neki put mi je zbog toga krivo. Ali u suštini to je dobro,  jer tako imamo oazu.

Vaš sledeći film „Narodna drama“ je, kao projekat, na Berlinalu učestvovao na koprodukcijskom marketu, što se smatra uspehom...

Prvi veliki uspeh tog filma je što je prvo dobio podršku od francuskog fonda tj. od države Francuske. To je najpoznatiji fond na svetu, a pet scenarija iz čitavog sveta je dobilo podršku kao manjinska koprodukcija. Potom nas je podržao FCS, a onda smo ušli u 18 projekata koji su učestvovali na koprodukcijskom marketu na Berlinalu, konkurencija je iz čitavog sveta.

Šta vas je motivisalo da krenete u film „Narodna drama“?

Ta priča govori o slobodi. S Bojanom Vuletićem radimo na scenariju, po komadu Olge Dimitrijević. Za mene je sloboda najvažniji pojam, najvažnija ideja u životu. Sloboda je nešto za šta se u svakom trenutku vredi boriti. Od malih nogu bila sam fascinirana borbom za slobodu. Ne zato što mi je otac bio član KP, nego stvarno sam se divila tim ljudima koji su dali život za slobodu u borbi protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu. Ja tada nisam znala za Spajdermena, Betmena... Moji junaci i heroji su bili Marija Bursać, Boško Buha, Sava Kovačević... Ljudi od ideje!

Ima li danas takvih junaka, heroja, ljudi od ideje?

Ima. Nisam od onih „e u moje vreme...“. Svako vreme ima svoje heroje. Ima i heroja za koje ne znamo.

Prva žena na naslovnoj NIN-a

Godine 1985, 4. avgusta, nakon velikog uspeha filma „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice na Pulskom festivalu, i prethodno osvojene Zlatne palme u Kanu, Mirjana Karanović je osvanula na naslovnoj strani NIN-a.

NIN / NIN

Kako su mi kazali, to je prvi put da je žena na naslovnoj strani NIN-a. Nisam proveravala, a verujem da nema ni potrebe. Bio je to broj 1805. Šta reći...