Na prvom mestu moje liste od pet najboljih predstava u odlazećoj kalendarskoj godini mogla bi da se nađe svaka od četiri naredne. Odlukom da prvo mesto ostavim upražnjenim nisam hteo da ponizim preostale četiri, jer je reč o izuzetnim ostvarenjima.
Predstava ima ironičan, ili u najmanju ruku upozoravajući naslov, a izvođenje „Obične priče“ bilo je dirljivo i značajno društveno iskustvo
Umesto arogantnih, samodopadljivih i, pre svega, kontraproduktivnih poteza kakvi su prazne liste ili nedodeljivanje nijedne nagrade na festivalu, kakvih smo u prošlosti imali, ovim upražnjenim prvim mestom hteo sam da dam, nadam se, uljudan i diskretni komentar o aktuelnom stanju u našem pozorištu.
Naime, 2023. je bila jedna od najslabijih otkako redovno pratim naš pozorišni život, što je već četvrt veka. Razlozi za tu situaciju su raznorodni i obično objektivni, sistemski, a koreni im sežu duboko u prošlost. Ima i novih pojava, od kojih je najmalignija hiperprodukcija (najčešće drugorazrednih) televizijskih serija (koje su, uzgred, sredstvo režima za pranje para).
U jednom drugom mediju te sam razloge, svima iz profesije dobro poznate, razvrstao u „jedanaest teza“, a ovde ću ih sumirati u najkraćoj mogućoj verziji. Nemogućnost normalnog stvaralačkog procesa, jer uprave pozorišta dozvoljavaju glumcima svako moguće odsustvo zbog snimanja serija. Rad na slabim serijama, kakvih je najviše, snižava i umetničke kapacitete glumaca.
Sistemska nebriga
Nasleđeni sistem stalnih angažmana u pozorištu (ne samo glumaca već i, recimo, umetničkih direktora pozorišta), koji ima svojih dobrih strana, ali i onih malignih, a što nijedna vlast nije preispitala jer bi bilo nepopularno, te politički štetno. Hiperprodukcija svih stručnih profila u pozorištu na nepotrebno velikom broju fakulteta, od kojih se za dobar deo ne zna kako su mogli/smeli da dobiju akreditaciju. Prilagođavanje studija pre svega glume zahtevima tržišta („grabi svaku priliku“, „gledaj samo sebe“, „što pre radi“).
Sistemska nebriga za razvoj publike, čiji kulturni nivo se, globalno gledano, smanjuje. Loše finansijske prilike koje institucionalnim teatrima onemogućavaju angažman niza stručnih profila (binski radnici, krojači, inspicijenti...), te smanjuju profesionalne standarde, a nezavisnim trupama gotovo u potpunosti sprečavaju rad, ili bar umetnički razvoj. Uticaj političkih kriterijuma u imenovanju upravnika pozorišta, čime se može, između ostalog, objasniti i nedovoljan društveni angažman u našem teatru.
Kada se donja lista malo pažljivije pregleda (ograđujem se da je ona napravljena samo na uzorku Beograda i Novog Sada, te nije u potpunosti referentna!), mogu se prepoznati neki fenomeni koje neću komentarisati, jer su dovoljno znakoviti sami po sebi. Od njih četiri, dve su postavili slovenački reditelji, jednu ruski i samo jednu naš. Nijedna nije rađena po domaćoj savremenoj drami.
U dve predstave (Budućnost i Obična priča) ima više slovenačkih, odnosno ruskih glumaca nego naših. Prva na ovoj listi je predstava čiji gotovo svi, ako ne i svi (sjajni) glumci, dolaze s Akademije umetnosti iz Novog Sada, a ne sa beogradskih škola glume.
Top 5
1. -
2. Jevanđelje po F. M. Dostojevskom (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, prema tekstovima Dostojevskog, režija Jernej Lorenci)
3. Očevi i oci (Narodno pozorište Beograd, prema romanu Slobodana Selenića, režija Veljko Mićunović)
4. Budućnost (Beogradsko dramsko pozorište, koncept i režija Žiga Divjak)
5. Obična priča (Drugdrugu, Centar za kulturu „Vlada Divljan“, Beograd, prema romanu Ivana Gončarova, režija Kiril Serebrenikov)
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
