Dve godišnjice u Ateljeu 212: Vreme je opet spojilo Mucija i Miru

Januar je ove godine za Atelje 212 bio mesec posebnog angažmana i posvećenosti – manifestacijom Mucijevi dani obeleženo je 20 godina od smrti reditelja i upravnika ovog pozorišta Ljubomira Mucija Draškića (1937–2004), a 22. januara navršilo se 100 godina od rođenja Mire Trailović, rediteljke i upravnice Ateljea 212, koja je preminula 1989. godine.

To što je ove godine, nakon jedne decenije pauze, u Ateljeu 212 obnovljen festival Mucijevi dani u znak sećanja na velikog reditelja, isključiva je zasluga upravnika ove pozorišne kuće Novice Antića i njegovog tima. Na Festivalu koji je održan od 19. do 25. januara, izvedene su predstave reditelja koji su dobitnici Mucijevih nagrada za režiju, a Antić je za NIN objasnio:

„Namera nam je da naredne godine, u januaru, proširimo format ovog festivala, jer je Muci Draškić režirao širom tadašnje Jugoslavije i mi želimo da ta pozorišta, s novim predstavama u kojima su prisutni Mucijeva estetika i pogled na pozorište, ponovo vratimo u Atelje212 i u Beograd. Tako ćemo, svake godine, drugu polovinu pozorišne sezone započinjati Mucijevim danima.

Tokom ovogodišnjeg festivala, svakoga dana smo prikazivali snimke najznačajnijih predstava koje je Muci režirao u Ateljeu 212. Pozorišni muzej i Atelje 212 su zajedno napravili izložbu posvećenu Muciju Draškiću, kojom je 19. januara otvoren Festival.
Mucijeve dane organizujemo tokom januara jer se 25. januara navršava 20 godina od njegove smrti. Dvadeset godina nama koji smo još uvek ovde, čini se kao da je to bilo juče.

Kao što nam se čini da je i Mira Trailović tu negde, a 22. januara se navršava 100 godina od njenog rođenja... Taj jubilej smo obeležili izvođenjem predstave Faust, u pitanju je rekonstrukcija prve predstave Ateljea 212, koju je režirala Mira Trailović i kojom je u zgradi nekadašnje Borbe Atelje započeo svoj život. Vreme je opet spojilo Mucija i Miru... Na pamet mi pada jedna definicija vremena, iz antičkog doba, koja glasi „Vreme je nepokretno ali ono sve pokreće“.

To znači da je vreme bezvremeno, da ono stoji ali da je, istovremeno, sve ono što vreme pokreće, prolazno. Ali, ako vreme nekoga učini besmrtnim, ništa i niko mu to ne mogu oduzeti. Muci Draškić je besmrtan. To ne kažemo mi, to kaže vreme. A nama, koji smo još uvek tu, u svetu prolaznosti, ostaje da pogledamo tu Mucijevu bezvremenost i da nam, makar na trenutak, bude lepo i dobro.“

Muci Draškić je režirao 31 predstavu u Ateljeu i do danas je ostao njegov najplodniji reditelj. Bile su to predstave zbog kojih je publika hrlila u pozorište, čekala u redu, tražila kartu više. Predstave za pamćenje – Kralj Ibi, Kafanica, sudnica, ludnica, Na ludom, belom kamenu, Audijencija i Vernisaž, Maratonci trče počasni krug, Pohvala ludosti, Sveti Georgije ubiva aždahu, Kneginja od Foli-Beržera, Radovan Treći, Marija Stjuart, Građanin plemić…

Tajna njegovog uspeha ležala je i u činjenici da je ceo radni vek proveo u Ateljeu, da je najpre bio pomoćnik upravnice Mire Trailović a potom i sam upravnik. I da je imao pozorišna pravila kojih se držao. Sa žaljenjem mi je govorio da savremeno pozorište beži od velikih projekata bez kojih nema pozorišta.

Za njega je pozorište bilo veliki kolektivni čin i mrzeo je monodrame iz dna duše. Smatrao je da svako veliko pozorište treba da ima jednog reditelja koji je vezan za tu kuću, a ne da se stalno smenjuju kuferaši, kako je zvao gostujuće reditelje koji nemaju nikakvih mogućnosti da upoznaju ansambl. Rediteljska nit je takođe veoma važna za pozorište i podsećao je kako su Bojan Stupica, Tomislav Tanhofer i Mata Milošević bili upravo ta široka lepeza, kako nisu bili jedan drugom konkurencija, već su se odlično dopunjavali:

„Ne moram da pristajem ni na šta i režiram samo tamo gde nešto mogu da uradim. Pošto nisam tezgaroš, nisam režirao u Zvezdara teatru, na primer, iako su me zvali. Ne bih nikada režirao ni u Slavija teatru. Ništa ja to ne potcenjujem. To samo nije moj broj. Neću da idem ispod crte. Nažalost, ljudi zbog nemaštine i besposlice pristaju na svašta. ja bih radije da malo lošije živim, ali da budem miran i čist.“

I bio je miran i čist, onako kako je to mogao da bude samo čovek visokih moralnih i profesionalnih principa kome je Atelje bio često na prvom mestu. Tokom godina izgradnje nove zgrade ovog pozorišta, provodio je na gradilištu po 12 sati dnevno i nije mu promakla nijedna cigla, nijedan šraf. I sve to u miru, bez huke i buke. 

Unuk Pante Draškića, brigadnog generala u Vojsci Kraljevine Jugoslavije i sin Sretena Draškića, diplomate u Kraljevini Jugoslaviji, Muci se nije razmetao svojim poreklom, niti je smatrao da ima zasluge u uspehu svoje ćerke Ive koju je dobio u braku s glumicom Majom Čučković. Iva Draškić Vićanović je danas profesor i dekan na Filološkom fakultetu u Beogradu, majka troje uspešne dece. Sa Svetlanom Bojković je u braku proveo poslednjih petnaest godina svog života. Od Bojana Stupice naučio je da ne sme da se ponaša kao on, da u svaku podelu uzima svoju ženu, kao što je Bojan uzimao Miru Stupicu.

Obožavaocima Radovana Trećeg je teško da poveruju kako je Muci prezirao reč kultno koja se vezivala za ovu predstavu o kojoj je do kraja života mislio sve najgore! Niti je mislio da je to dobar komad Duška Kovačevića, a za sebe je govorio da je promašio temu. Umesto kritike primitive, ispala je apologija primitivizma.

Kada su slavnog pisca Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?“

Nema te pozorišne enciklopedije sveta u kojoj nema Mire Trailović, rediteljke, upravnice Ateljea 212 i žene koja je izmislila Beogradski internacionalni teatarski festival – BITEF. Mira Milićević, udata Trailović, bila je decenijama jedini rukovodilac u kući kulture, a da nije bila član Partije. Posle nje je na čelo Ateljea došao Muci Draškić, koji ne samo da nije bio član Saveza komunista, već je partijskim rukovodiocima govorio da je po ubeđenju monarhista!

Kao pozorišni reditelj, Mira je ostavila značajne predstave, ali ona prelomna, istorijska je bio hipi mjuzikl Kosa, premijerno izveden 19. maja 1969. godine na sceni Ateljea 212. Posle američke, bila je to četvrta evropska premijera, a prva u istočnoj Evropi, kako se tada još uvek delio ovaj kontinent. 

Pozorišna rediteljka čiji su komadi uvek bili avangardni, grozila se te reči, iako su njene režije unosile nove političke i kulturne trendove u pozorišni život Beograda. Prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde – Sartra, Joneska, Olbija... Kao upravnica je bila zaslužna što su neke popularne, ali kontroverzne predstave pomerile granice slobode izražavanja u političkom smislu. Taj „buldožer u vizonu“, kako su joj tepali, uneo je duh Zapada u Srbiju, zahvaljujući njenom angažmanu tokom godina rada BITEF-a, Beograd su posetili Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi koji su doneli dah velikog sveta u ovu sredinu.

Posle Mirine smrti, prostor ispred BITEF teatra dobio je ime Skver Mire Trailović. Velika scena Ateljea 212 od 2014. nosi ime „Mira Trailović“.