45 godina od razornog zemljotresa u Crnoj Gori: Javite slobodno da mi više ne postojimo

Navršilo se 45 godina od kako je razorni zemljotres, jačine sedam stepeni Rihtera, tog nedeljnog jutra, 15. aprila 1979. godine u 7 sati i 19 minuta, pogodio Crnu Goru. Stradala je 101 osoba, a više od 100.000 ljudi ostalo je bez domova. U susednoj Albaniji od istog zemljotresa poginulo je 35 ljudi.

Epicentar zemljotresa bio je u Jadranskom moru, između Ulcinja i Bara, 15 kilometara od obale, navodi se na sajtu Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju Crne Gore. Zemljotresom su bili pogođeni skoro svi gradovi na obali, razrušeno je 250 naselja i oštećeno 64.000 objekata, kao i 550 kilometara puteva i delovi pruge Beograd-Bar.

Ovaj potres bio je „najjači zabeleženi zemljotres u crnogorskoj istoriji”, kaže Jadranka Mihaljević, načelnica Odeljenja za instrumentalnu i inženjersku seizmologiju Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju Crne Gore, za Bi-Bi-Si na srpskom.

Potres je trajao oko desetak sekundi i osetio se duž crnogorske i albanske obale, i izazvao je razaranja na celom crnogorskom primorju.

 

 

„Razaranje je bilo ogromno. Nesreća je zadesila ono područje Republike koje je bilo privredno najaktivnije, gde smo imali najviše zaposlenih i gde je standard bio najveći. U primorju gotovo je uništena čitava turistička privreda i čitava infrastruntura koja je građena vekovima. Teško su stradali i privredni objenti: Luna u Baru, Brodogradilište u Bijeloj i drugi. Luka ima prugu, ali pruga na Luku sada ne može da računa. Uništeni su ili oštećeni mnogi kulturno-istorijski spomenici. Ne, niko vam sada ne može reći kolika je šteta.”

Ovo je NIN-ovom izveštaču izjavio predsednik Predsedništva SR Crne Gore Veljko Milatović dva dana nakon nesreće, a piše u tekstu „Bitka za žive” objavljenom 22. aprila 1979. godine.

Ukupna šteta posle zemljotresa „nije bila manja od 4,5 milijardi tadašnjih američkih dolara”, kaže za Bi-Bi-Si na srpskom Božidar Pavićević, stručnjak za seizmičko inženjerstvo i tadašnji direktor Republičkog instituta za urbano planiranje i dizajn Crne Gore.

Prema podacima američke Banke federalnih rezervi, to bi danas bila suma od 19 milijardi američkih dolara.

 

 

„Na moje oči pali su sat, toranj i dvor”

„Prvo sam pomislio ‘neće ovo nas’ jer je i nekoliko dana ranije bio manji zemljotres i navukao sam jastuk preko glave, ali onda poče da otpada malter u stanu, pa sam ustao i sa prozora vidim kako se raspadaju sat i toranj preko puta, kao i Knežev dvor iza. Digla se velika prašina, ceo trg je bio porušen, bilo je jezivo, vladala je panika, a ljudi su izlazili u pidžamama napolje i bežali iz grada”, priseća se 76-godišnji Dušan Davidović za Bi-Bi-Si na srpskom.

Njegov dve decenije mlađi sugrađanin Mustafa Canka živi u naselju Nova Mahala, u centru Ulcinja, baš kao i te 1979. Godine.

Još se seća „lepog vremena” tog jutra i košarke koju je igrao sa mlađim bratom u dvorištu porodične kuće.

„Posle 18-19 minuta, kreće najjači zemljotres, mene uhvati otac za majicu i izletimo kroz vrata napolje, a majka u devetom mesecu sa bratom skoči kroz prozor. Baba je ostala unutra i, sećam se kao da je juče bilo, stoji i drži televizor da ne padne sa vitrine koja se trese. Činilo mi se da traje kao večnost”, prepričava ulcinjski pisac i novinar.

 

 

U Baru sa sestrom se krila sedmogodišnja Draginja Radonjić.

„Trajalo je desetak sekundi, a osećaj je bio grozan i činilo se da nikada neće stati. I sada se dobro sećam drmanja, ali pre svega škripe i zvukova koje je proizvodila naša zgrada”, priča 52-godišnja istoričarka za Bi-Bi-Si na srpskom.

Kada je udar prestao, ljudi su počeli da beže iz zgrada novoizgrađenog kompleksa.

„Majka je uhvatila mlađu sestru, a mene komšinica sa sprata iznad koja je jurila pokraj nas i činilo mi se kao da smo sa šestog sprata sišle za sekund i po! Kad smo se dočepali tla i vedrog neba, odmah je bio drugačiji osećaj”, priseća se Radonjić.

Ogromna oštećenja pretrpela je i Budva. Srušeno je nekoliko hotela, pored kojih je stanovala porodica Željka Filipovića, koji je tada imao 21 godinu.

Živeo je u stanu sa ocem, a oko njih urušavali su se hoteli Slavija, Stara i Nova plaža, prepričava Željko za Bi-Bi-Si na srpskom.

„Zemljotres me je probudio, našli smo se očas ispred zgrade, vidimo da su pali hoteli i čujemo konobaricu kako ispod ruševina Stare plaže viče zaglavljena ispod dovratka. Uspeli smo da otvorimo samo malu rupu, taman koliko je bilo dovoljno da je izvučemo i ostala je živa”, priseća se 66-godišnji Budvanin.

 

 

Neposredno posle potresa, Dušan Davidović je sa porodicom izjurio iz stana u Kotoru. Ćerka, supruga i otac su na ulicu istrčali u pidžamama i kućnim mantilima, a svi su se uputili kod tasta i tašte u Dobrotu, naselje na periferiji Kotora.

„Znao sam da me kao novinara tek čeka posao, pa sam se potpuno obukao i izašao poslednji, sećam se da sam čak i kačket na glavu stavio”, danas uz smeh objašnjava.

Prekid telefonskih i radio veza za tadašnjeg dopisnika RTV Titograd značio je da gotovo nema načina da vesti o stradanju grada podeli sa redakcijom.

„Jedan iskusan i dovitljiv novinar Radio Titograda znao je da je preko puta tadašnje RTV Titograd sedište preduzeća za puteve Crne Gore, a u svakom većem mestu postojali su mali kamioni sa radio-vezom. Preko milicije je tražio da me nađu, pa sam ja preko voki-tokija poslao prvi novinarski izveštaj iz Kotora”, priča Dušan.

Tito pokrenuo solidarnost u Jugoslaviji

Tih dana u vili „Galeb”, letnjoj rezidenciji u banji Igalo, na obodu Herceg Novog, boravio je tadašnji (doživotni) predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito.

Nekoliko sati nakon potresa tražio je da ode na rivijeru i proveri stanje, ispričao je Alen Filipović iz Instituta „Dr Simo Milošević”, danas vlasnik ovog objekta, za televiziju N1, a prenosi Bi-Bi-Si na srpskom.

„Tito nije hteo da bude evakuisan, kako su mu to predlagali, već je zatražio da mu se postavi šator u dvorištu, u blizini apartmana”, rekao je Filipović.

Tek je sledećeg dana sa dubrovačkog aerodroma otišao za Beograd.

Dušan Davidović se seća se da je Tito obišao i neke od najoštećenijih oblasti u Boki Kotorskoj, te da je njegovo prisustvo, ali i reči koji su premeli mediji, odjeknuli širom zemlje.

Draginja Radonjić priseća se da je to zapravo pomoglo da se pokrene solidarnost u Jugoslaviji i da pomoć stigne brzo.

„Stanovništvo svih jugoslovenskih republika je godinama odvajalo mali procenat dohotka za pomoć Crnoj Gori, čini mi se jedan odsto ili jednu dnevnicu. Posebno je u tome prednjačila Srbija: pronašla sam podatak da su čak 15 godina ljudi iz Srbije odvajali ta sredstva, praktično do raspada velike Jugoslavije”, navodi Radonjić.

Bitka za žive

Stara obala i priobalje potonuli su u more. U Kamenarima u Boki mogli su da se vide čempresi kako vire iz vode, a s vrhova nekih planina stene su se survale. Zemljotres je bio isto onoliko razoran daleko od obale, u crnogorskim brdima, koliko u Baru i Ulcinju, piše u tekstu NIN-a iz 1979. godine.

U Grahovu su oštećene sve kuće. Sela u Crmnici su srušena. Preživeli su smeštali pod drveće, a mrtvi u šatore. Sahrane su odlagane, jer do grobalja koja su bila pored samih sela trebalo je da se ide unaokolo.

Fokus je bio da se pomogne preživelima.

 

 

Nisu srušeni svi hoteli, ali koji nisu razoreni bili su teško oštećeni. Prema tadašnjim procenama bilo je 18.000 kreveta, od čega je 15.000 onesposobljeno. Uništeni su i privatni smeštaji nemanjeni turizmu.

Predsednik Republičkog komiteta za turizam Fadil Taipović za NIN je tada rekao da je više od 70 odsto stanovništva u primorskim opštinama živelo od turizma, računajući i one koji radi u uslužnim delatnostima.

Godinu dana ranije Crnu Goru posetilo je 10 miliona noćenja, od čega je bilo tri i po miliona stranih turista. U godini zemljotresa očekivala se veća poseta. Nastradala su područja koja su bila najbogatija.

U arhivskom tekstu NIN-a piše: „Vodeni stub visok stotinu i više metara podigao se ispred Kumbora u Boki Kotorskoj. Komandant broda ‘Luštica’ našao se u tom času na radnom mestu, na moru: ‘Kao da je mašina poludela. Naredio sam da se zaustavi, mada su instrumenti pokazivali da je stanje redovno.’”

Na kopnu, od Herceg Novog do Ulcinja, rušili su se tornjevi crkava, katedrala i džamija.

 

 

„Iz ruševina onoga što je nekad bila Boka, raspoznaju se fotografije osvajača svih mora sveta u pomalo neobičnim pozama, komadići potamnelih venecijanskih ogledala, vaza od kineskog porculana, komadići japanske svile, alatke kopača zlata sa Aljaske, krampovi rudara iz Južnoafričke Unije i Belgije, šarene igračke iz Nemačke... Među raspuklim zidovima mogu se uočiti ikone, najčešće svetog Nikole Pomorca i fotografije nasmejanih vojnika u titovkama koji su prilikom prvog „izlaza” poslali roditeljima uspomenu iz Armije. Iz slomljenih boca osećaju se užeglo maslinovo ulje, rakija, vino...”

Broj žrtava bio je manji nego što se mislilo da će biti. Trenutak zemljotresa, piše u tekstu NIN-a, bio je „velika sreća u ovoj velikoj nesreći” – jer, navodi se, mogao je da se desi u ponedeljak i da umesto jedne stradaju 300 osoba na brodogradilištu, ili da bi bilo mnogo više žrtava da se dogodio u avgustu kada je na primorju mnogo inostranih i domaćih gostiju.

Herceg Novi je najsevernija tačka nastradalog područja, pretrpeo je manje štete od drugih gradova i naselja. Zgrade u novom delu grada uglavnom su pretrpele manja oštećenja, dok su u starom delu grada gotovo sve uništene.

„Dalje uz obalu, Kumbor, Đenovići, Baošići – sve prelepa naselja – ostavljaju sliku potpune pustoši. Svaka druga zgrada je srušena, a ostale su demolirane. Kuće su se prosto otvorile. Spoljni zidovi su nestali, u sobama nameštaj je ispreturan a stanovnici iseljeni u montažna letnja naselja pod maslinama. U Baošićima, tamo gde je bio jedan od najlepših kutaka na obali –  cvetni vrt sa visokim čempresima – sada je more. Jedan čempres viri s pola krošnje daleko u moru. Nestalo je i druma koji vodi kroz naselje. Samo komadi betona i asfalta između dubokih ponora”, piše u arhivskom tekstu NIN-a.

 

 

Devetnaestogodišnji Vujadin Bakočević pomagao je svom drugu Mišu Daboviću da pronađe majku među ruševinama. Mišo je pukom srećom ostao živ, jer je u trenutku udara izbačen na komadu asfalta daleko u more odakle ga je talas vratio na obalu. Starija sestra je zadobila teže, a mlađa lakše telesne povrede.

„Pomirio bih se nekako sa smrću, kaže, ali ne mogu s tim da njeno telo nikada nećemo naći!”, rekao je njegov otac.

Brodogradilište je potpuno uništeno. Jedan funkcioner okružen radnicima grupi novinara izjavio je „Javite slobodno da mi više ne postojimo”, piše NIN.

NIN-ovi reporteri od prvog dana su bili na terenu i imali priliku da vide kako stiže pomoć – kako sleću avioni, kolone kamiona sa šatorima, ćebadima, hranom i cisterne sa vodom. Hleb se prodavao i van prodavnica, pod drvetom, na ulici, zabeležio je reporter NIN-a, a privih dana bilo je i nestašica šatora.

 

NIN / Aleksa Anđelić