Samo je falila ćorava kutija za opoziciju

Foto Dalibor Danilović

Kad je zaguslao starac Milija, kad je kliknuo NJegoš, kad se zamomčio Branko, kad je zaumio Laza, kad je zabugarila Desanka, kad se osmehnuo Matija, naš narod je odmah znao da je to neko u njegovo ime rekao važnu i trajnu reč.

Tako je o Matiji Bećkoviću (77) davno rekao, tačnije zapisao, umni Borislav Mihajlović Mihiz. Tu važnu reč smo mu iskali sutradan posle izbora završenih u nedelju 24. aprila. Znajući kako je svojim satiričnim tekstovima umeo da remeti jednoumlje Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića, ponudili smo mu pitanja koja su imala isključivo postizbornu političku konotaciju.

Pohvalio je Sašu Radulovića - Dosta je bilo - rekavši da je svoju grešku sedenja u Vladi Aleksandra Vučića abolirao junačkom borbom tokom predizborne kampanje izborivši se da uđe u parlament, a javno je rekao da svoj glas daje koaliciji Dveri-DSS. Na pitanje da li očekuje da će u Vladu ući predstavnici Srpske radikalne stranke, odgovorio je da se tome ne bi začudio jer je Šešelj jedan literarni lik. Demokratiju u Srbiji danas definiše kao priliku da na svim ekranima gledamo isto lice, a kad bi vladao Srbijom glavni slogan njegove vladavine glasio bi: Mi smo niko i ništa! Kao srpska stajna tačka i polazna osnova.

Na pitanje koliko se ishod ovih izbora razlikuje od njegovog predviđanja, očekivanja, za NIN odgovara:
Po starom običaju, više smo dobili nego što smo zaslužili i očekivali. Ko bi verovao da će nesrećni Srbi imati toliko sreće. Razume se da ovaj uspeh ne bi trebalo da nas toliko uljuljka pa da odmah zaspimo na lovorikama. Za svaki slučaj, post ne bi trebalo prekidati pre kraja i naglo prelaziti na čvrstu hranu. Možda je jedino nedostajala ćorava kutija za opoziciju.

Šta je dobro u ovim izbornim rezultatima?

Dobro je da nas depresija nije dotukla i to što se prvi put posle 1945. godine trčalo na glasanje. Bar oni koji znaju šta hoće. Za buduće izbore valjalo bi uvesti i druge sportske discipline. Recimo, zapušiti nos i roniti do glasačke kutije. Ako može Beograd, što ne bi bili i izbori na vodi. I, da parafraziram Ivu Andrića, valja izdržati sve to i uz to svoju sopstvenu svest o svemu tome.

Čega se pribojavate?

Možda takav srećan ishod i sjajne rezultate izbora ne bi narodu trebalo saopštavati odjednom, kao iz vedra neba. Nego postepeno i u umerenim dozama, kako ljudima ne bi presela iznenadna radost.

Naslućujete li moguću promenu i u kom smeru nakon ovih rezultata?

Poznati smo po promenama jednih istih ljudi. Uvek isti, ali još iskusniji. I bogatiji za još jednu kožu. U stvari, menjamo sve, osim ljude. U tolikoj konkurenciji ne znam koga bih pre izabrao kao simbol takvih promena. Uostalom, nisu li Amerikanci lozinkom prošlost nas ne interesuje - jasno rekli da druge promene ne žele.




Imate li nekoga u ovoj postizbornoj lepezi ko vam je posebno značajan, važan, blizak? Mislim pre svega na stranku, ali i na ličnost?

Ovih godina sam se često publici obraćao sa: Braćo i sestre! Naknadno sam se setio da se to odnosilo i na ove likove za koje se ispostavilo da nisu sposobni ni za šta, ali su idealni da upravljaju državom, za koju ih nije briga.

Kako biste u jednoj rečenici opisali Aleksandra Vučića?

Kao onog koji je mom detetu oteo kašiku.

Vodi li Vučić politiku udvaranja Zapadu ili zaista balansira sa Rusijom? Da li je balansiranje uopšte moguće?

Zar ne bi bilo tačnije ako bismo kazali da Zapad vodi politiku Vučića, a ne Vučić politiku Zapada. To možete čuti i u reklamama za decu. Zato mu niko ništa i ne zamera. Kao da je reč o pozorišnim grupama, a ne o političkim partijama, kao da je reč o profesionalnim glumcima, a ne o političarima. I o pozorišnim repertoarima, a ne o političkim programima. Reditelj je taj koji uloge dodeljuje i od njega zavisi ko će koju ulogu tumačiti. Premijer je u prošloj pozorišnoj sezoni tumačio ulogu nacionaliste, a u ovoj mondijaliste. Nije veliki glumac, ali je daleko bolji nego što sam mislio. U svakom slučaju, nije odgovoran za ono što govori. Kao što nijedan glumac nije odgovoran za ono što je govorio kao Ričard Treći ili činio kao Otelo.

Kako biste u jednoj rečenici opisali Srbe?

Prosjaci sa ostacima ponosa.

A kako biste u jednoj rečenici opisali Srbiju danas?

Trezor zabluda, neistina i nepravdi.

Koliko je srpsko društvo podeljeno iznutra? Gde vode te podele?

Podele vode u različite samoposluge. Jedne do Kineza, druge do Distantea. I ta dva putića idu na dve strane i nikad se ne ukrštaju.

Možete li pretpostaviti šta će biti sa Srbijom za deset, a šta za pedeset godina?

Ako se ne sastavi sa sobom za deset godina, neće ni za pedeset. Navići će se na opšti metež. U metežu će nestati mogućnost izbora i pogubiće se svi orijentiri. Trajaće uz pomoć modifikovane hrane i moći da bira falsifikate iz svih oblasti života. Uostalom, što ne bi postojala i za pedeset godina kad postoji sad kad je to teže nego što je bilo i nego što je iko mislio da će biti ikad. Najveći optimisti, koji najviše veruju u budućnost Srbije, oni su kojima do Srbije nije stalo i od Srbije im ništa ne zavisi.

Šta je nacionalni interes Srba danas? Imamo li ga uopšte definisanog?

Nacionalni interes učenih Srba je da pobegnu od svoje kuće. To neukima dobro dođe i otvara nova radna mesta. Onima koji trče da glasaju kao da su obećali da će i posle izbora moći da nastave sa trčanjem sve dok ne istrče iz svoje zemlje. Što brže trče - brže će pobeći. Da bi brže trčali, kažu da je ispred trkača reditelj nosio šargarepu na kojoj je zakačio mapu Amerike. Ako hoćeš bolju budućnost - glasaj za nas. Budi dobar s nama pa ćeš biti dobar s Amerikom. Mi smo najbolji ortaci s Amerikom. Budi i ti! Ovde ima mesta samo za one za koje nema nigde drugo. Oni sposobnijima velikodušno omogućavaju da odu. To je naš nacionalni program.



Viđate li Vojislava Koštunicu? Da li i koliko on nedostaje na današnjoj političkoj sceni Srbije?

Srbi uživaju da se kasno pale i vole da se prave da nešto nisu prepoznali. Vojislav Koštunica je oličenje potrebe Srba da ih grize savest.

Šta mislite o DSS-u danas?

Kad je neko civilizovan, teško mi je da ga odbijem. To je tajna moje veze sa DSS. Uostalom, drugi me, iz nekog razloga, nisu nikad ni zvali.

Kako doživljavate aktuelnu političku krizu sa Hrvatskom?

Čini se da se te teme ne možete dotaći, a da se ne okužite. Ona sve više prelazi u nadležnost stručnjaka za mentalno zdravlje. Zamislite, recimo, da je Amerika za svoj nacionalni praznik uzela dan kad je bacila atomsku bombu na Hirošimu, kao što je Hrvatska za svoj nacionalni praznik proglasila dan kad je proterala Srbe iz Hrvatske. Ili da je Nemačka tužila Izrael za genocid kao što je Hrvatska za genocid tužila Srbiju.

Šta su Srbima Hrvati?

Što bliži to dalji.

Dokle će Crnom Gorom da vlada Milo Đukanović?

To kriju i od njega.