Aveti sponzorisanog terorizma

Foto profimedia.rs

Kada je u januaru 2015. došlo do smene na saudijskom prestolu i preminulog kralja Abdulaha nasledio njegov polubrat Salman ibn Abdulaziz, poslednji sin Ibn Sauda, to je označilo krupnu promenu kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Pored kralja Salmana, osamdesetogodišnjaka koji je ujedno i premijer, na ključnim mestima u državi nalaze se dvojica za saudijsko poimanje politike mladih ljudi: prvi prestolonaslednik i zamenik premijera Muhamed ibn Najef, rođen 30. avgusta 1959. i drugi prestolonaslednik i drugi zamenik premijera Muhamed bin Salman, rođen 31. avgusta 1985. godine. Budući da je kralj Salman prilično krhkog zdravlja, potonja dvojica u svemu imaju glavnu reč.

Za saudijske prilike ta pojednostavljena vertikala odlučivanja predstavlja veliku novinu. Na taj način je jedan relativno uski segment inače razuđene i klanovski ustrojene kraljevske porodice preuzeo gotovo svu vlast u zemlji, dovodeći na činovničke položaje novu generaciju tehnokrata. Takva konfiguracija vlasti prouzrokovala je mnogo nezadovoljstva među dinastičkim prinčevima. Nezadovoljstvo je utoliko veće ako se ima na umu da se Rijad prvi put u novijoj istoriji suočava sa ozbiljnim unutrašnjim problemima i ekonomskim teškoćama koje iznose na videlo sve strukturne ekonomske manjkavosti saudijske kraljevine. Nesporno je da zemlja još uvek ima velike devizne rezerve (preko 580 milijardi dolara), ali i naglo uvećanu budžetsku potrošnju, pre svega vojni budžet koji se popeo na 25 procenata BDP, što znači da se te rezerve tope kao sneg na suncu. U kombinaciji sa cenom nafte koja je drastično pala sve je to prouzrokovalo ogroman budžetski deficit (preko 80 milijardi dolara).

Pored toga, visoka je i ekonomska i diplomatska cena intervencije u Jemenu, u koju se Rijad upustio u martu 2015, zvanično kako bi pomogao da se na vlast u Sani vrati svrgnuti predsednik Abed Rabo Mansur Hadi, lojalan Saudijskoj Arabiji i Sjedinjenim Američkim Državama, a zapravo da uguši pobunu i suzbije uticaj Huta, vojnopolitičke grupacije koja pripada jednoj šiitskoj verskoj sekti.

Odnosi sa Zapadom više nisu onako čvrsti i saveznički kakvi su nekad bili. A pošto te bliskosti više nema, sada se jasno vide i stvari pred kojima su pređašnji najčvršći saveznici Rijada, Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, zatvarali oči: za vreme svoje nekadašnje tradicionalne mirne i tihe diplomatske aktivnosti Rijad je zapravo bio veoma vredan u finansiranju svih vehabijskih imama, sunitskih džamija i, u celini gledano, širenja najradikalnije islamske ideologije svuda po svetu. Najnoviji tragični događaji na Bliskom istoku, ali i u samoj Evropi, jasno pokazuju koliko je to širenje vahabizma naštetilo društvima u kojima mu je bilo dopušteno da se neometano razvija. To što tradicionalni saveznici Saudijske Arabije kao što su SAD, Francuska i Velika Britanija sada preispituju svoj odnos prema Rijadu zabrinjava i sve male monarhije u tom regionu: one opravdano strahuju od daljeg zahlađivanja pa i zaoštravanja odnosa Rijada sa ostatkom sveta, što bi i njih same moglo dovesti u nepovoljan položaj. Da se stvari zaoštravaju piše i NJujork tajms, navodeći da je Saudijska Arabija zapretila da će rasprodati svoje vrednosne papire i drugu imovinu u SAD ako američki Kongres istraje u svojoj nameri da usvoji zakon koji bi omogućio da se saudijskim vlastima sudi za umešanost u terorističke napade 11. septembra 2001. Po pisanju njujorškog dnevnika, Obamina administracija je veoma ozbiljno shvatila pretnju koju joj je uputio šef saudijske diplomatije Abdel al DŽubeir i pokušava da ubedi Kongres da odustane od predloga zakona: 750 milijardi dolara nije mala svota ni za Vašington.

Saudijska vlast, istina, nastoji da drugde vodi proaktivnu međunarodnu politiku, uspostavljajući neka nova ili oživljavajući stara savezništva, pa je tako kralj Salman početkom aprila boravio u Egiptu i Turskoj, najavljujući grandiozne poduhvate kao što je most preko Crvenog mora, ali time ne može bitno da poboljša svoj poljuljani spoljnopolitički položaj. O tome rečito svedoči podatak da Saudijska Arabija nije uspela, i pored svih pritisaka, da ubedi svoje susede i regionalne saveznike kao što su Oman, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati da prekinu diplomatske odnose sa Iranom. A diplomatski rat koji Rijad vodi sa Teheranom neminovno uzima svoj danak.

Na unutrašnjem planu, sve su izraženije napetosti u provincijama u kojima žive šiiti, budžetski deficit je sve veći, a negativno se odražavaju i društvene promene koje su neposredna posledica vrtoglavog pada cena nafte. Logično je da drastični pad budžetskih prihoda od preko 50 procenata mora imati uticaja na život svih Saudijaca iz prostog razloga što bitno menja subvencionisani socijalni model na kome je zemlja dosad počivala. To znači da će u zemlji morati da se uspostavi neka vrsta novog socijalnog pakta.

Ranije su, na primer, svi stanovnici Saudijske Arabije imali zajemčeno radno mesto, a to se sada menja. U strukturi zaposlenih čak 30 posto čini strana radna snaga. Stranci su angažovani praktično u svim proizvodnim delatnostima. Ostatak društva zahvaćen je jednom vrstom rentijerskog mentaliteta i to će morati drastično da se menja: Saudijci će morati da rade više i da se zadovoljavaju manjim primanjima, što će biti potpuno novi model koji je veoma teško uspostaviti.

Teorijski gledano, naftna kriza bi mogla da posluži kao prilika za promenu ekonomskog modela u Saudijskoj Arabiji, izlazak iz prokletstva rente i započinjanje bavljenja pravim privređivanjem, onim koje donosi stvarnu dodatu vrednost. Međutim, promenu mentaliteta nije mogućno postići dekretom, baš kao što nije mogućno dekretom odbaciti jedan retrogradni, okamenjeni, gotovo feudalni i duboko religiozni poredak. Dinastička kriza samo dodatno komplikuje stvari.

U stranim medijima sve se glasnije ukazuje na veze između Rijada i Al kaide. Nije to nikakvo novo otkriće: još 2014. godine američki državni sekretar za finansije podneo je izveštaj u kome je objasnio tokove finansiranja ekstremnih islamističkih organizacija iz Kuvajta, Saudijske Arabije i drugih petromonarhija. Saudijska Arabija je od početka diskretno podržavala Al kaidu, pa i Islamsku državu. Uostalom, sama ideja političkog islama davnašnja je saudijska tradicija. A koliko je novca moralo otići na ID jasno pokazuje primer osvajanja Mosula, drugog po veličini grada u Iraku, u kome je iračka armija u junu 2014. imala 30.000 stacioniranih vojnika. ID to nije mogla da postigne naoružana samo lakim pešadijskim oružjem, već joj je bila potrebna teška artiljerija, a za nju su, opet, neophodni ogromna finansijska sredstva, brojni novčani transferi i blagonaklone banke.
Na samom početku celog tog začaranog kruga bila je propaganda koju je Saudijska Arabija decenijama širila. U besomučnom suprotstavljanju iranskom verskom uticaju Rijad je zapravo pripremio teren na kome je nastao i narastao vahabitski džihadizam. Za vreme Hladnog rata zapadne sile, a posebno Amerika, blagonaklono su gledale na taj islamski prozelitizam, smatrajući ga veoma poželjnim i korisnim. To je omogućilo, za vreme desetogodišnje sovjetske intervencije u Avganistanu, da se u ime džihada radikalizuju čitavi slojevi muslimanskog stanovništva. Radikalizacijom je posebno ojačan Gulbudin Hikmatjar, vođa islamističke partije Hizbi islami, žestoki islamski ekstremista koji se borio protiv sovjetske okupacije, dok ga je CIA zdušno podržavala.

To su samo neke od činjenica koje su neophodne da bi se shvatio sled događaja. Sadašnja situacija na Bliskom i Srednjem istoku, iako se otela kontroli, nije slučajnost sve je to dugo pripremano, još od početka pada arapskog nacionalizma s nestankom Gamala Abdela Nasera, a dodatno se razvilo s nemogućnošću baasističkih režima (Irak, Sirija) da ponude održivi ekonomski razvoj. Tada je zapadnim silama islam, pa i onaj radikalni, izgledao kao sasvim prihvatljivo pa i preporučljivo rešenje kako bi se suprotstavile uticaju Sovjetskog Saveza i socijalističkih ideja na Bliskom istoku.


Foto AP

Zato deluje licemerno što na Zapadu tu i tamo procure informacije da je, recimo, sadašnji kralj a tadašnji guverner Rijada Salman između 1998. i 2003. formirao fond, iz koga su finansirani palestinski mudžahedini; pominje se iznos od oko 100 miliona dolara. Od trenutka kada se Sovjetski Savez urušio, Sjedinjene Američke Države i neokonzervativci na vlasti osetili su se svemoćnima: odlučili su da nastave tim putem i da se posebno usredsrede na Irak, ubeđeni da će posle eliminisanja Iraka moći da pritisnu Siriju i da primoraju Asada da prestane da pruža podršku Hezbolahu i Hamasu, što će svakako ojačati njihovog saveznika Izrael. Najzad, kada uspostave kontrolu nad Irakom i Sirijom, moći će sasvim da se posvete Iranu najvećoj protivničkoj sili u regionu ne bi li i tamo konačno oborili neprijateljski režim i uveli prozapadno demokratsko ustrojstvo. Međutim, ništa nije teklo kako je planirano. Može se zapravo reći da je na delu potpuni fijasko, jer to uopšte nije funkcionisalo onako kako je zamišljeno; čudovišna kreatura se otela kontroli i u velikoj meri se okrenula protiv samog svog tvorca. Moglo bi se reći da je ID plod američke intervencije u Iraku i dugogodišnje radikalne islamske propagande. Udeo Saudijske Arabije u organizovanju i finansiranju te propagande širom sveta bio je odlučujući.

Nije teško shvatiti da je administracija Pola Bremera, prvog američkog namesnika u Iraku, otpuštanjem hiljada vojnika iz iračke vojske zapravo popunjavala borbene redove ID. Ti oficiri nisu bili priučeni teroristi, nego profesionalni školovani vojnici koji su svojom veštinom bitno doprineli vatrenoj moći i ubojitoj snazi ID. I SAD i Saudijska Arabija sada bi želeli da vrate čudovište u kavez, ali se ono otrglo svakoj kontroli i počelo gotovo nezaustavljivo da se razmnožava.

Za kraj, nije naodmet podsetiti da SAD, osim u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, nisu vojno intervenisale u Evropi; međutim, radikalna islamistička propaganda je na Starom kontinentu odavno prisutna, uz veliku finansijsku i logističku pomoć Saudijske Arabije i blagonaklon, multikulturalistički stav Vašingtona i zapadnoevropskih prestonica. Tako je, barem, do juče bilo.